Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da obustava izvršnog postupka zbog neaktivnosti poverioca ima za posledicu da se smatra da prekid zastarelosti nije ni nastupio. Potraživanje utvrđeno sudskom odlukom je zastarelo protekom roka od deset godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi d.o.o. „K.“ iz Laktaša, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba d.o.o. „K.“ izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Ipv (I). 144/2014 od 13. avgusta 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D.o.o. „K.“ iz Laktaša, Bosna i Hercegovina, podnelo je Ustavnom sudu, 29. septembra 2014. godine, preko punomoćnika D. S, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Ipv (I). 144/2014 od 13. avgusta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe na osnovu izvršne isprave kojom mu je utvrđeno potraživanje naknade materijalne štete bezuspešno vodio izvršni postupak protiv izvršnog dužnika P.V, koji je okončan donošenjem rešenja o obustavljanju postupka Opštinskog suda u Subotici I. 482/02 od 10. juna 2004. godine, zbog toga što podnosilac nije mogao da pronađe imovinu tog dužnika na kojoj bi moglo da se sprovede prinudno izvršenje; da je podnosilac ustavne žalbe 9. aprila 2014. godine ponovo podneo Osnovnom sudu u Subotici predlog za izvršenje protiv istog izvršnog dužnika na osnovu koga je doneto rešenje o prinudnom izvršenju, te da je posle toga taj sud usvojio prigovor dužnika i obustavio predmetni izvršni postupak, nalazeći da je protekao rok u kome je podnosilac ustavne žalbe mogao da ostvari potraživanje utvrđeno sudskom odlukom; da je osporenim rešenjem odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca izjavljen protiv prvostepenog rešenja o obustavljanju izvršenja, a da je drugostepeno veće Osnovnog suda u Subotici našlo da je obustava navedenog izvršnog postupka koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici posledica neaktivnosti punomoćnika koji je zastupao podnosioca u tom predmetu, ne baveći se uopšte pitanjem zastarelosti njegovog potraživanja; da osporeno drugostepeno rešenje ne sadrži razloge zbog kojih je odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe i da mu je na taj način povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku kao elemenat prava na pravično suđenje. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ovu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu materijalnu štetu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Subotici P. 544/2000 od 19. aprila 2001. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa su obavezani prvotuženi P.V. i drugotuženo osiguravajuće društvo da mu na ime naknade materijalne štete solidarno isplate iznos od 128.362,04 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. marta 2000. godine.

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 22. maja 2002. godine Opštinskom sudu u Subotici predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika P.V, na osnovu navedene izvršne isprave tražeći da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika.

Opštinski sud u Subotici je 24. maja 2002. godine doneo rešenje I. 482/02, kojim je usvojio navedeni predlog izvršnog poverioca i odredio prinudno izvršenje.

Pravnosnažnim rešenjem prvostepenog suda I. 482/02 od 10. juna 2004. godine je obustavljen ovaj izvršni postupak i ukinute sve sprovedene izvršne radnje. Izvršni sud je u obrazloženju rešenja konstatovao da se punomoćnik izvršnog poverioca nije u ostavljenom roku izjasnio o nastavku postupka i da je bio upozoren na posledice takvog propuštanja, zbog čega je sud doneo rešenje o obustavljanju postupka.

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 9. aprila 2014. godine Osnovnom sudu u Subotici novi predlog za izvršenje protiv istog izvršnog dužnika, na osnovu navedene izvršne isprave.

Osnovni sud u Subotici je 11. juna 2014. godine doneo rešenje I. 917/14, kojim je odredio prinudno izvršenje.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, Osnovni sud u Subotici je 1. jula 2014. godine doneo rešenje Iv. 917/14, kojim je usvojio taj prigovor, ukinuo prvostepeno rešenje o prinudnom izvršenju i obustavio ovaj izvršni postupak. U obrazloženju ovog rešenja je konstatovano da je presuda Opštinskog suda u Subotici P. 544/2000 od 19. aprila 2001. godine postala izvršna u odnosu na izvršnog dužnika 5. septembra 2001. godine, pa da je predlog za izvršenje u konkretnom slučaju podnet nakon isteka roka od 10 godina, zbog čega je sud primenom odredaba člana 360-393. Zakona o obligacionim odnosima i člana 44. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju odlučio kao u izreci.

Odlučujući o prigovoru izvršnog poverioca, veće Osnovnog suda u Subotici je osporenim rešenjem Ipv (I). 144/2014 od 13. avgusta 2014. godine odbilo kao neosnovan prigovor i potvrdilo prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je drugostepeno veće uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici I. 482/02 utvrdilo da je isti izvršni poverilac podneskom od 5. januara 2004. godine predložio odlaganje sprovođenja izvršenja za period od 30 dana, navodeći da postoji mogućnost mirnog rešenja spora, a da je navedeni sud rešenjem od 10. maja 2004. godine pozvao izvršnog poverioca da se u roku od osam dana izjasni o nastavku izvršnog postupka, upozoravajući ga da će postupak biti obustavljen ukoliko ne postupi po nalogu suda; da izvršni poverilac nije postupio u skladu sa nalogom datim u navedenom rešenju, pa je prvostepeni sud 10. juna 2004. godine doneo rešenje o obustavljanju postupka I. 482/02, koje je postalo pravnosnažno 18. juna 2004. godine; da se prema odredbi člana 389. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom radnjom poverioca preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo, dok je stavom 2. istog člana zakona propisano da se isto tako smatra da nije bilo prekida ako tužba ili zahtev poverioca bude odbačen ili odbijen ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja i obezbeđenja bude poništena; da drugostepeno veće nalazi da je obustava navedenog izvršnog postupka i ukidanje svih sprovedenih izvršnih radnji posledica neaktivnosti punomoćnika izvršnog poverioca, na šta ukazuje i činjenica da izvršni poverilac nije izjavio prigovor protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka; da se stoga, po oceni drugostepenog veća, ne može smatrati da je radnjama izvršenja koje su ukinute pravnosnažnim rešenjem o obustavi izvršenja došlo do prekida zastarelosti, u smislu odredbe člana 389. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od zanačaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti (član 379. stav 1.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da se prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo, te da se isto tako, smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost, te kad je prekid zastarevanja nastao podizanjem tužbe ili pozivanjem u zaštitu, ili isticanjem prebijanja potraživanja u sporu, odnosno prijavljivanjem potraživanja u nekom drugom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana kad je spor okončan ili svršen na neki drugi način, a kad je prekid zastarevanja nastao prijavom potraživanja u stečajnom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana okončanja ovog postupka, dok isto važi i kad je prekid zastarevanja nastao zahtevom prinudnog izvršenja ili obezbeđenja (član 392. st. 1, 3, 4. i 5.).

Odredbom člana 62. stav 2. Zakona o izvršnom postupku (“Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji se primenjivao na izvršni postupak koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu I. 482/02, bilo je propisano da će se rešenjem o obustavi izvršenja ukinuti sve sprovedene izvršne radnje ako se time ne dira u stečena prava trećih lica.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosilac ukazuje da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Subotici Ipv (I). 144/2014 od 13. avgusta 2014. godine povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog od redbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da postupajuće drugostepeno veće nije dalo razloge zašto je odbilo prigovor podnosioca izjavljen protiv prvostepenog rešenja o obustavljanju izvršnog postupka, ne baveći se pitanjem radnji koje imaju karakter prekida zastarelosti potraživanja i računanja rokova zastarelosti u slučaju prekida. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe insistira na tome da je podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Subotici u predmetu I. 482/02 prekinuo zastarelost potraživanja naknade materijalne štete koje ima prema izvršnom dužniku P.V, te da je rok zastarelosti počeo ponovo da teče nakon donošenja rešenja o obustavljanju izvršnog postupka I. 482/02 od 10. juna 2004. godine, zbog čega je podnosilac podneo predlog za izvršenje u predmetnom izvršnom postupku (9. aprila 2014. godine) u zakonom propisanom roku od deset godina koji važi za potraživanja utvrđena pravnosnažnim sudskim odlukama, u smislu odredaba člana 379. stav 1. i čl. 388. i 392. Zakona o obligacionim odnosima.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci dâ detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe ističe da drugostepeno veće Osnovnog suda u Subotici nije dalo razloge na kojima je zasnovalo svoje pravno stanovište o neosnovanosti njegovog prigovora, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60).

Pre upuštanja u ocenu spornih ustavnopravnih pitanja u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud je najpre konstatovao da su odredbama člana 388. Zakona o obligacionim odnosima predviđene određene radnje poverioca koje dovode do prekida zastarelosti njegovog potraživanja. U tom smislu, zastarevanje se prekida podizanjem tužbe i svakom drugom radnjom poverioca preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Ustavni sud nalazi da u ove radnje koje imaju karakter prekida zastarelosti svakako spada podnošenje predloga za prinudno izvršenje potraživanja koje poverilac podnosi u izvršnom postupku, što se po pravilu dešava u slučaju kada je samo potraživanje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom po kojoj dužnik nije postupio u paricionom roku, kada poveriocu ne preostaje ništa drugo nego da ostvari svoja prava u pomenutoj vrsti građanskosudskog postupka. Takođe, treba istaći da su odredbama člana 392. Zakona o obligacionim odnosima predviđene pravne posledice prekida zastarelosti potraživanja i od kog momenta se rokovi zastarelosti ponovo računaju u zavisnosti od vrste radnje kojom je zastarelost prekinuta. Ukoliko je prekid zastarelosti nastao podnošenjem predloga za izvršenje u izvršnom postupku, zastarelost počinje da teče iznova od dana okončanja tog postupka. Međutim, Ustavni sud napominje da su odredbama člana 389. Zakona o obligacionim odnosima, sa druge strane, predviđene radnje poverilaca koje anuliraju prekid zastarelosti i usled čijeg preduzimanja nastupa pravna fikcija da prekid nije nikada ni nastupio – npr. povlačenje tužbe. Isto tako, smatra se da nije bilo prekida ako tužba poverioca ili drugi zahtev podnet odgovarajućem državnom organu bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena. S obzirom na izneto, a imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe najpre vodio izvršni postupak protiv izvršnog dužnika P.V. pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu I. 482/02, koji je okončan donošenjem pravnosnažnog rešenja o obustavljanju postupka zato što se podnosilac u ostavljenom roku nije izjasnio o nastavku postupka (kada je postalo jasno da se izvršenje ne može sprovesti popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika), Ustavni sud nalazi da je Zakon o obligacionim odnosima na odgovarajući način sankcionisao pasivno postupanje poverilaca kako u parničnom, tako i u izvršnom postupku, ne pridajući pravnu važnost njihovim radnjama kojima se prekida zastarelost ukoliko su u daljem toku nekom od ova dva sudska postupka pokazali nezainteresovanost da putem sudske zaštite ostvare svoja potraživanja. Dakle, pomenuti zakon je što se tiče zastarelosti poistovetio rešenje kojim se tužba tužioca smatra povučenom u parničnom postupku i rešenje o obustavljanju doneto u izvršnom postupku kada se izvršni poverilac ne izjasni o nastavku postupka, koja predstavljaju procesnu posledicu pasivnog držanja tih stranaka. Na ovakav pravni zaključak upućuje i odredba člana 62. stav 2. Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine, koji se primenjivao na izvršni postupak koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu I. 482/02, koja je predviđala obavezu izvršnog suda da u slučaju donošenja rešenja o obustavljanju izvršnog postupka ukine rešenje o prinudnom izvršenju i sve radnje preduzete u cilju sprovođenja izvršenja. To znači da predlog za izvršenje podnet u takvom izvršnom postupku koji je okončan obustavljanjem nema karakter radnje kojom se prekida zastarelost, u smislu odredbe člana 389. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Polazeći od svega navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporenog rešenja Osnovnog suda u Subotici Ipv (I). 144/2014 od 13. avgusta 2014. godine, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da drugostepeno veće izvršnog suda nije dalo razloge zbog kojih je odbilo kao neosnovan njegov prigovor, te da je previdelo da je nakon donošenja rešenja o obustavljanju izvršnog postupka Opštinskog suda u Subotici I. 482/02 od 10. juna 2004. godine ponovo počeo da teče rok zastarelosti njegovog potraživanja utvrđenog pravnosnažnom i izvršnom presudom istog suda P. 544/2000 od 19. aprila 2001. godine. U tom smislu, Ustavni sud je, kao prvo, konstatovao da je Osnovni sud u Subotici u obrazloženju osporenog rešenja detaljno izneo argumente na kojima je podnosilac ustavne žalbe temeljio osnovanost njegovog prigovora izjavljenog protiv prvostepenog rešenja kojim je obustavljen predmetni izvršni postupak. Kao drugo, Ustavni sud smatra da se postupajući izvršni sud, suprotno navodima ustavne žalbe, u velikoj meri bavio pitanjem karaktera procesnih radnji koje je podnosilac preduzeo u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu I. 482/02, dajući jasne, detaljne i ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu o pasivnom postupanju podnosioca u tom predmetu, taksativno navodeći u čemu se manifestuje takvo njegovo ponašanje i zašto u konkretnom slučaju ima mesta primeni odredbe člana 389. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim drugostepenim rešenjem nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno njegovo pravo na imovinu, Ustavni sud je zaključio da podnosilac povredu ovog prava izvodi iz povrede prava na pravično suđenje u predmetnom izvršnom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenim rešenjem Osnovnog suda u Subotici Ipv (I). 144/2014 od 13. avgusta 2014. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane tvrdnje podnosioca o povredi njegovog prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15).

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti