Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 14 godina. Glavni razlog je neefikasno postupanje prvostepenog suda, iako je i podnosilac doprineo dužini postupka. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Č . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Č . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1809/2012 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7105/99 ) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Č . iz Novog Sada podneo je, 20. septembra 2013. godine, preko punomoćnika M . K, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1809/2012 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7105/99).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je radni spor trajao 14 godina, zbog čega je podnosiocu ustavne žalbe, kao tužiocu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu njegovog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1809/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7105/99), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac D. Č . iz Novog Sada, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 24. decembra 1999. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog – AD „D .“ iz Novog Sada, radi poništaja rešenja o raspoređivanju, koja je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 7105/99.

Do donošenja rešenja o mirovanju postupka P. 7105/99 od 9. oktobra 2000. godine, održano je pripremno ročište i još pet ročišta za glavnu raspravu, na kojima su se tužilac i tuženi izjasnili o navodima tužbe.

Kako je prošlo tri meseca od kada je određeno mirovanje postupka, a tužilac nije tražio da sud nastavi postupak, Opštinski sud u Novom Sadu je, na predlog tuženog, doneo rešenje P. 7105/99 od 21. juna 2001. godine, da se tužba smatra povučenom. Ponovo na predlog tuženog, rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7105/09 od 1. juna 2004. godine tužilac je obavezan da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilac je 28. oktobra 2004. godine podneo sudu predlog za povraćaj u pređašnje stanje, zbog toga što nije primio poziv za ročište od 9. oktobra 2000. godine, kada je doneto rešenje o povlačenju tužbe, niti je primio otpravak rešenja o mirovanju postupka, kao ni rešenja da se tužba smatra povučenom.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7105/99 od 18. septembra 2005. godine odbačen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje i odbačena žalba protiv rešenja kojim je utvrđeno da postupak miruje, odnosno kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom.

Tužilac je 12. decembra 2005. godine podneo predlog za ukidanje klauzule pravnosnažnosti u kojem je ukazao sudu na okolnosti da nije primio niti poziv za ročište, niti pismene otpravke navedenih rešenja, nakon čega je sud održao dva ročišta 9. februara i 12. april 2006. godine na kojima je saslušao tri svedoka na okolnosti kome su dostavljeni poziv, odnosno pismeni otpravci rešenja o mirovanju postupka i rešenja o povlačenju tužbe. Rešenjem P. 7105/99 od 26. juna 2006. godine sud je ukinuo klauzulu pravnosnažnosti na rešenju o povlačenju tužbe.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 7105/99 od 21. maja 2007. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo rešenja tog suda P. 7105/99 od 21. juna 2001. godine, kojim je utvrđeno da se tužba u ovoj parnici smatra povučenom, kao i rešenje P. 7105/99 od 1. juna 2004. godine, kojim je odlučeno o troškovima postupka, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije izvršio dostavljanje tužiocu pismena, u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku, kojima su propisana pravila o ličnom dostavljanju pismena stranci, te da je utvrđeno da je tužilac uredno primio rešenje o mirovanju postupka i rešenje kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom tek 26. marta 2007. godine, zbog čega je sud dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo navedena rešenja.

U nastavku postupka predmetu je dodeljen broj P. 1463/09, a prvo ročište je zakazano za 25. februar 2009. godine. Do donošenja presude zakazano je 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, i to: tri ročišta zbog bolesti postupajućeg sudije, a dva ročišta zbog službene sprečenosti punomoćnika tužioca. U sprovedenom dokaznom postupku saslušane su parnične stranke – tužilac i tuženi, saslušana su dva svedoka i izvršen je uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju. Tužilac je u podnesku od 2. decembra 2009. godine konačno opredelio tužbeni zahtev i taksativno naveo poništaj kojih rešenja poslodavca traži.

Postupak je nakon 1. januara 2010. godine i izvršene reforme u pravosuđu vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1345/2010.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1345/2010 od 9. jula 2012. godine tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan u celini i obavezan je tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1- 3123/12 od 5. novembra 2012. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1345/2010 od 9. jula 2012. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 1809/2012. Nakon samo jednog zakazanog i održanog ročišta, sud je doneo presudu.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1809/2012 od 22. februara 2013. godine tužbeni zahtev tužioca je delimično usvojen tako što su poništena kao nezakonita predmetna rešenja tuženog i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad, na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, a odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu koji se odnosi na vraćanje tužioca na rad kod tuženog, saglasno rešenju tuženog broj 757 od 12. maja 2000. godine, kao i u delu koji se odnosi na naknadu troškova postupka preko dosuđenog iznosa od 396.000 dinara, pa do traženog iznosa od 439.500 dinara.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1989/13 od 24. jula 2013. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1809/2012 od 22. februara 2013. godine u delu kojim se poništava rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužiocu broj 1569 od 8. septembra 2000. godine, u delu kojim se obavezuje tuženi da tužioca vrati na rad kod tuženog, na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima tako što je u tim delovima tužba odbačena, dok je u preostalom pobijanom usvajajućem delu, kao i u delu odluke o troškovima postupka žalba odbijena i označena presuda potvrđena.

Tužilac je izjavio reviziju protiv drugostepene presude.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1387/2013 od 28. maja 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1989/13 od 24. jula 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 24. decembra 1999. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, i da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1387/13 od 28. maja 201 4. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao 14 godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od podnošenja tužbe 24. decembra 1999. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka od 1 4 godina , samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođena parnica iz radnog odnosa. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvu presudu, P1. 1345/10 od 9. jula 2012. godine, sud doneo posle 12 i po godina od podnošenja tužbe, 24. decembra 1999. godine. Pri tome, razlog za toliko dugo trajanje prvostepenog postupka je neefikasno i nedelotvorno postupanje suda. Naime, prvostepeni sud nije izvršio dostavljanje tužiocu pismena, u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku, kojima su propisana pravila o ličnom dostavljanju pismena stranci, što je dovelo do donošenja rešenja o povlačenju tužbe i obavezivanju tužioca na plaćanje troškova postupka. Pored toga, i u postupku odlučivanja o predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, sud nije postupao ažurno. Konačno, i kada je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje (na ročištu od 21. maja 2007.), prvo ročište za glavnu raspravu je zakazao posle više od godinu i po dana (25. februara 2009.). U sprovedenom postupku, drugostepeni sud je dva puta odlučivao o žalbama izjavljenim protiv prvostepenih presuda. Ustavni sud je ocenio da je postupanje drugostepenog suda, kao i Vrhovnog kasacionog suda, prilikom odlučivanja o reviziji, bilo efikasno.

Ustavni sud konstatuje da je i podnosilac ustavne žalbe doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da se u periodu od četiri godine (od kada je 9. oktobra 2000. godine doneto rešenje o mirovanju postupka, do 28. oktobra 2004. godine kada je tražio vraćanje u pređašnje stanje, jer je u međuvremenu doneto i rešenje o povlačenju tužbe i o obavezivanju tužioca da tuženom naknadi troškove postupka) potpuno pasivno ponašao i nijednom se nije obratio sudu tražeći da sud preduzme radnje u cilju okončanja postupka pokrenutog po njegovoj tužbi, kao i da je okončanje predmetne parnice u razumnom roku bilo od značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je postupak vodio radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1809/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7105/99) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahtev a podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.