Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog šestogodišnjeg neodlučivanja suda o troškovima postupka. Zbog značajnog doprinosa podnosioca odugovlačenju, dosuđena mu je naknada nematerijalne štete u iznosu od 100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. G . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. G . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 2133/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 48/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zaj emčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. G . iz Beograda je, 20. septembra 2013. godine, preko punomoćnika D . V, advokata iz Stare Pazove, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 2133/12.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 24. januara 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Staroj Pazovi protiv tuženog N. M, radi ispražnjenja i predaje poslovnog prostora; da je predmetni postupak okončan 3. septembra 2013. godine, kada je podnosilac primio rešenje Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 317/13 od 1. avgusta 2013. godine; da mu je zbog dužine trajanja postupka od skoro devet godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 2133/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 24. januara 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Staroj Pazovi protiv tuženog N. M, radi ispražnjenja i predaje poslovnog prostora. Predmet je dobio broj P. 48/05.

Kako na pripremno ročište od 17. februara 2005. godine tuženi nije pristupio, a uredno je pozvan, Opštinski sud u Staroj Pazovi je doneo presudu zbog izostanka P. 48/05 od 17. februara 2005. godine kojom je tuženi obavezan da isprazni poslovni prostor – kiosk u Novoj Pazovi i da ga ispražnjen od lica i stvari preda u državinu tužiocu, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 321/05 od 25. aprila 2005. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje po zahtevu tuženog, ukinuta je presuda zbog izostanka P. 48/05 od 17. februara 2005. godine i određeno je da će se predmet dalje voditi pod brojem P. 321/05. Tužbeni zahtev je preciziran 9. juna 2005. godine.

Pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi održana su dva ročišta, dok jedno ročište nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 321/05 od 8. jula 2005. godine, u stavu prvom izreke, utvrđena je vrednost spora od 169.000,00 dinara; u stavu drugom izreke tuženi je obavezan da poslovni prostor – kiosk u Novoj Pazovi isprazni od lica i stvari i preda tužiocu u državinu, u ispravnom stanju; u stavu trećem izreke tuženi je obavezan da ukloni dograđeni-spojeni montažni privremeni objekat, spojen na kiosk; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime parničnih troškova isplati 28.125,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1652/05 od 7. marta 2006. godine žalba tuženog je delimično uvažena, a delimično odbijena, pa je prvostepena presuda Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 321/05 od 8. jula 2005. godine potvrđena u stavu drugom njene izreke, u delu kojim je tuženi obavezan da isprazni poslovni prostor – kiosk i da ga preda u državinu tužiocu, a ukinuta u stavovima trećem i četvrtom njene izreke, u delu kojim je tuženi obavezan da ukloni dograđeni-spojeni montažni privremeni objekat i u pogledu odluke o parničnim troškovima i u ukinutom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 235/06. Na ročištu od 14. septembra 2006. godine tužilac je povukao tužbu i zahtevao je troškove prema priloženom troškovniku, te je sud doneo rešenje P. 235/06 od 14. septembra 2006. godine kojim je utvrđeno da je tužba povučena, a da će o troškovima postupka sud odlučiti naknadno. Tužilac je podneskom od 1. novembra 2011. godine zahtevao od suda da odluči o troškovima postupka po troškovniku koji je priložen još 14. septembra 2006. godine, a koje je precizirao u pogledu visine navedenim podneskom od 1. novembra 2011. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 2133/12 od 5. novembra 2012. godine obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka naknadi iznos od 68.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Navedeno rešenje je ispravljeno rešenjem P. 2133/12 od 4. marta 2013. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 317/13 od 1. avgusta 2013. godine žalba tuženog je odbijena kao neosnovana, i potvrđeno je rešenje Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 2133/12 od 5. novembra 2012. godine, ispravljeno rešenjem istog suda P. 2133/12 od 4. marta 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen jednu godinu i 10 meseci, tako je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 24. januara 2005. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu u svemu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak ukupno trajao osam godina i sedam meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je nakon donošenja rešenja o povlačenju tužbe, o troškovima postupka odlučio nakon šest godina. Međutim, Ustavni sud konstatuje da su, odlučujući o glavnoj stvari u predmetnom postupku, postupajući sudovi efikasno i redovno postupali i o glavnoj stvari odlučili za godinu i po dana.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da predmeti postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen, tako da nema bilo kakvog opravdanja za ukupno trajanje postupka od preko osam i po godina, posebno za šestogodišnje odlučivanje samo o troškovima parničnog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja. Međutim, ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je sam podnosilac značajno doprineo dužini trajanja postupka. Naime, iako načelo oficijelnosti parničnog postupka od suda zahteva aktivno ponašanje i preduzimanje svih radnji koje treba da dovedu do okončanja postupka, takvo aktivno ponašanje se pretpostavlja i zahteva i od strane tužioca. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac, nakon donošenja rešenja o povlačenju tužbe i određivanja da će se o troškovima postupka naknadno odlučiti, nijednim aktom, niti radnjom u periodu od pet godina nije obratio nadležnom sudu, već je tek nakon pet godina urgirao kod postupajućeg suda sa zahtevom da odluči o troškovima postupka. Dakle, podnosilac je posle pet godina potpune pasivnosti dostavio sudu novi troškovnik i tražio da sud odluči o troškovima postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 2133/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 48/05), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

Ustavni sud ukazuje da se pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, te je povreda tog prava cenjena u odnosu na ustavne odredbe.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti