Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu štete nakon poništenja osuđujuće presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na naknadu štete. Sud poništava presudu Apelacionog suda i nalaže ponovno odlučivanje, zauzimajući stav da podnosiocu pripada pravo na naknadu štete zbog neosnovane osude nakon što je Ustavni sud poništio osuđujuću presudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, d r Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi M . T . iz Prijepolja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. juna 2016. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T . i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Prijepolju P. 40/12 od 25. aprila 2013. godine i presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2203/13 od 15. avgusta 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na naknadu štete, zajemčeno odredbom člana 35 . stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2203/13 od 15. avgusta 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv presude Osnovnog suda u Prijepolju P. 40/12 od 25. aprila 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T . iz Prijepolja je , 20. septembra 2013. godine , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Prijepolju P. 40/12 od 25. aprila 2013. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2203/13 od 15. avgusta 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac zajedno sa drugim tužiocima podneo tužbu Osnovnom sudu u Prijepolju, radi naknade štete zbog neosnovane osude; da je prethodno protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih tužilaca vođen krivični postupak zbog krivičnog dela klevete i da su pravnosnažnom krivičnom presudom oglašeni k rivim za predmetno krivično delo; da je Odlukom Ustavnog suda Srbije Už-290/2007 od 21. januara 2010. godine usvojena ustavna žalba podnosioca i poništena predmetna pravnosnažna krivična presuda; da, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, navedena odluka Ustavnog suda predstavlja dokaz o nezakonitom radu krivičnog suda i da mu zbog toga pripada naknada štete u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da podnosilac takođe smatra da mu pripada naknada štete u smislu člana „3. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koji predviđa naknadu usled neosnovane osude.“

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene parnične presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ustavni sud je, na sednici održanoj 21. januara 2010. godine doneo Odluku Už -290/2007, kojom je, u tački 1. izreke, u svojio ustavnu žalbu M. T, podnosioca ustavne žalbe i u ovom ustavnosudskom postupku, i utvrdio da je presudama Opštinskog suda u Prijepolju K. 177/06 od 6. marta 2007. godine i Okružnog suda u Užicu Kž. 348/07 od 5. oktobra 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, a u tački 2. izreke poništio presudu Okružnog suda u Užicu Kž. 348/07 od 5. oktobra 2007. godine i naložio Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku o žalbama M. T . i ostalih okrivljenih izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Prijepolju K. 177/06 od 6. marta 2007. godine. U obrazloženju predmetne odluke Ustavnog suda je, između ostalog, navedeno: da se u konkretnom slučaju pravo na pritužbu, zajedno sa slobodom izražavanja, podnosioca ustavne žalbe, i pravo na privatnost oštećenog nalaze u koliziji; da je u ovom slučaju redovni sud trebalo da vrši odmeravanja, kako bi utvrdio kome od ovih prava bi, u datom slučaju, trebalo pružiti zaštitu; da krivični sud to odmeravanje ne samo da nije izvršio, nego je potpuno ignorisao okolnost da je u konkretnom slučaju podnosilac koristio svoje Ustavom zajemčeno pravo na pritužbu državnim organima; da je redovni sud zanemario legitimno pravo svakog građanina da putem predstavki ukazuje na rad i postupke državnih organa; da to znači da i one izjave sadržane u pritužbi koje su objektivno štetne za pojedinca, ne mogu biti osnov za uspostavljanje pravne odgovornosti, jer su granice prihvatljive kritike još uvek šire, kada se kritika odnosi na rad ili ponašanje nosioca javne funkcije; da krivične presude o kojima je ovde reč, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju neosnovano mešanje države u pravo podnos ioca ustavne žalbe na pritužbu; da je sud morao uzeti u obzir i da li je podnosilac pritužbu podneo u nameri da okleveta nosioca javne funkcije (tužioca) ili mu je namera bila da, prevashodno, traži zaštitu svog ugroženog prava, ukazujući na konkretne probleme koji opterećuju stanovnike jedne lokalne sredine.

U ponovnom krivičnom postupku povodom izvršenja navedene Odluke Ustavnog suda Už-290/2007 od 21. januara 2010. godine, Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Kž. 4289/10 od 1. decembra 2010. godine odbio optužbu protiv okrivljenog M. T, ovde podnosioca ustavne žalbe i drugih okrivljenih.

Tužilac M. T, ovde podnosilac ustavne žalbe, i drugi tužioci podneli su tužbu za naknadu nematerijalne štete protiv Republike Srbije – Ministarstvo pravde . Tužba je podneta na osnovu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i odredbe člana 556. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku.

Osnovni sud u Prijepolju je osporenom presudom P. 40/12 od 25. aprila 2013. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca M. T . i drugih tužilaca .

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 2203/13 od 15. avgusta 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da su tužioci presudom Okružnog suda u Užicu Kž. 348/07 od 5. oktobra 2007. godine oglašeni krivim za krivično delo klevete i pravnosnažno osuđeni na novčane kazne; da su tužioci nezadovoljni napred navedenom presudom pokrenuli postupak pred Ustavnim sudom zbog povrede prava garantovanih Ustavom; da je Ustavni sud Odlukom Už-290/2007 od 21. januara 2010. godine usvojio podnetu žalbu, te poništio presudu Okružnog suda u Užicu Kž. 348/07 od 5. oktobra 2007. godine i naložio nadležnom sudu da donese novu odluku; da je Apelacioni sud u Kragujevcu , postupajući po nalogu Ustavnog suda , doneo presudu Kž. 4289/10 od 1. decembra 2010. godine kojom je odbio optužbu protiv okrivljenih - ovde tužilaca; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog rada krivičnog suda; da se postupanje organa za čiji rad odgovara država ocenjuje po odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je nezakonit rad postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni; da je nepravilan rad činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom načinu obavljanja delatnosti koja šteti pravima i interesima nekog lica; da u konkretnom slučaju nema nezakonitosti i nepravilnosti rada državnog organa; da sud ne odgovara za pogrešno pravno stanovište koje je rezultat tumačenja propisa, a ne nepravilnosti u radu; da se neosnovano žalbom tužilaca ukazuje na „član 3. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda“; da prema odredbi člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe; da tužioci nisu postupili u skladu sa Zakonom o Ustavnom sudu, s obzirom na to da uz ustavnu žalbu nije podnet i zahtev za naknadu štete, pa ni iz ovih razloga nema uslova za naknadu nematerijalne štete; da je, pored navedenog, neosnovano ukazivanje u žalbi tužilaca na član 556. Zakonika o krivičnom postupku kojim je predviđeno pravo na naknadu štete zbog neosnovane osude u slučaju kada je povodom vanrednog pravnog leka kasnije optužba odbijena; da ustavna žalba nije vanredni pravni lek, te nema uslova ni za primenu predmetne odredbe ZKP u konkretnom slučaju.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom, da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave, da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35.).

Odredbama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) propisano je: da k ada Ustavni sud utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca (član 89. stav 2 .); da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. stav 3.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je da pravno lice odgovora za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom člana 556. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), bilo je propisano da pravo na naknadu štete zbog neosnovane osude ima lice prema kome je bila pravnosnažno izrečena krivična sankcija ili koje je oglašeno krivim a oslobođeno od kazne, a docnije je povodom vanrednog pravnog leka novi postupak pravnosnažno obustavljen ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena.

5. Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancion i (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, zadatak toga suda nije da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane (vidi presudu Khamidov protiv Rusije, broj aplikacije 72118/01, od 15. novembra 2007. godine, stav 170 .).

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na sednici održanoj 21. januara 2010. godine , doneo Odluku Už -290/2007 kojom je, u tački 1. izreke, u svojio ustavnu žalbu i ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrdio da je krivičnim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je u tački 2. izreke poništio drugostepenu presudu i naložio Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku o žalbi podnosioca. U ponovnom krivičnom postupku povodom izvršenja navedene Odluke Ustavnog suda, Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Kž. 4289/10 od 1. decembra 2010. godine odbio optužbu protiv podnosioca ustavne žalbe.

Nakon toga, podnosilac je podneo tužbu za naknadu nematerijalne štete protiv Republike Srbije – Ministarstvo pravde , najpre zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa u smislu odredbe člana 172. stav 1. ZOO.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji. Imajući u vidu navedeno, u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne utvrđuje postojanje nezakonitog ili nepravilnog rada suda , odnosno drugog državnog organa, već isključivo da li je u postupku u kome se odlučuje o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Stoga, Odluka Ustavnog sud a Už-290/2007 od 21. januara 2010. godine, kojom je Sud utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Prijepolju K. 177/06 od 6. marta 2007. godine i presudom Okružnog suda u Užicu Kž. 348/07 od 5. oktobra 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, ne sadrži u sebi automatsku i neoborivu pretpostavku da je postojao nezakonit ili nepravilan rad Opštinskog suda u Prijepolju i Okružnog suda u Užicu u predmetnom krivičnom postupku, u smislu odredbe člana 172. stav 1. ZOO. Prvo, navedenom odredbom zakona, niti drugim zakonom, nije propisano da je usvajajuća odluka Ustavnog suda apsolutni razlog za dosuđenje naknade štete. Drugo, ukoliko bi se prihvatilo drugačije pravno stanovište, institut ustavne žalbe bi negirao pravnu prirodu tužbe za naknadu štete iz člana 172. stav 1. ZOO, po kojoj sud u parničnom postupku u svakom konkretnom slučaju mora da utvrdi da li postoji nezakonit, odnosno nepravilni rad državnog organa, da li postoji šteta, da li postoji uzročno-posledična veza , itd. Ovo naročito stoga što usvajajuće odluke Ustavnog suda nisu jedn oobrazne i istovetne, te stoga nemaju istu težinu. Treće, po oceni Ustavnog suda, šteta mora da ima konačan i definitivni oblik. Upravo kod usvajajućih odluka, Ustavni sud izriče i meru za otklanjanje štetnih posledica, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, tako da se u izvršenju odluke Ustavnog suda u ponovnom postupku istovremeno otklanja i eventualna šteta koju je podnosilac imao zbog po vrede njegovih ustavnih prava.

Zatim, podnosilac ustavne žalbe je, kao tužilac , u predmetnom parničnom postupku tražio naknadu štete i po osnovu neos novane osude, u smislu odredbe 556. stav 1. ZKP.

Specifičnost predmetne činjenične i pravne situacije ogleda se u tome da je Ustavni sud Odlukom Už-290/2007 od 21. januara 2010. godine, kao meru otklanjanja štetnih posledica, poništio osuđujuću presudu Okružnog suda u Užicu Kž. 348/07 od 5. oktobra 2007. godine i naložio nadležnom sudu da donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe. Apelacioni sud u Kragujevcu je, u izvršenju odluke Ustavnog suda, doneo presudu Kž. 4289/10 od 1. decembra 2010. godine kojom je odbio optužbu protiv podnosioca ustavne žalbe. Dakle, ovde je odlukom Ustavnog suda poništena pravnosnažna osuđujuća presuda, nakon čega je u ponovnom postupku povodom izvršenja Odluke Ustavnog suda doneta odbijajuća presuda. Međutim, parnični sudovi su u osporenim presudama odbili tužbeni zahtev za naknadu štete zbog neosnovane osude, zasnivajući svoje pravno stanovište na tome da ustavna žalba nije vanredni pravni lek u krivičnom postupku, te nema uslova za naknadu štete zbog neosnovane osude u smislu odredbe 556. stav 1. ZKP.

Ustavni sud ukazuje da je ovakvo pravno stanovište parničnih sudova krajnje restriktivno i formalističko i samim tim je ustavnopravno neprihvatljivo. Naime, pravna priroda instituta ustavne žalbe i procesnopravne posledice odluke po ustavnoj žalbi na krivični postupak ne mogu da se posmatraju isključivo kroz odredbe ZKP. Poništajem pravnosnažne odluke redovnog suda od strane Ustavnog suda nastao je novi pravni momenat u predmetnom krivičnom postupku, te je za razumevanje ovih pitanja bilo potrebno poć i od tumačenja samog Ustava od 2006. godine, koji m je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, kao i od sistem skog tumačenja odredaba ZKP i Zakona o Ustavnom sudu. U trenutku normiranja prava na naknadu štete usled neosnovane osude, u smislu odredbe člana 556. stav 1. ZKP iz 2001. godine, ustavna žalba još nije bila uvedena u pravni sistem Republike Srbije, te je samim tim postojao legalni (zakonski) osnov i legitimno opravdanje za restriktivno tumačenje prema kome se naknada štete zbog neosnovane osude može dosuditi jedino ako je do toga došlo kao posledica korišćenja vanrednih pravnih sredstava u krivičnom postupku. Naime, k orišćenje vanrednih pravnih sredstava u krivičnom postupku bilo je tada jedini i isključiv i način da se doneta pravnosnažna osuđujuća presuda „kasira“ i da se u ponovnom postupku don ese oslobođajuća, odnosno odbijajuća presuda. Međutim, Ustavom od 2006. godine u pravni sistem Republike Srbije uvedena je ustavna žalba, a Zakonom o Ustavnom sudu je propisan postupak po ustavnoj žalbi. Odredbom člana 89. stav 2. navedenog zakona je propisano da se može poništiti pojediničani akt (npr. pravnosnažna sudska odluka), kao mera za otklanjanje štetnih posledica učinjene povrede određenog ustavnog prava. Znači, i u postupku po ustavnoj žalbi može da se „kasira“ pravnosnažna osuđujuća krivična presuda (baš kao i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima), i da se u ponovom postupku povodom izvršenja o dluke Ustavnog suda donese oslobađajuća, odnosno odbijajuća presuda. To se upr avo desilo u konkretnom slučaju. Nakon poništaja pravnosnažne osuđujuće presude od strane Ustavnog suda, u ponovnom krivičnom postupku doneta je presuda kojom se optužba odbija . To svakako ne znači da je ustavna žalba vanredno pravno sredstvo, ali zato, kao što to proizlazi iz navedenog, ima pravne efekte jednog vanrednog pravnog sredstva i postupak po ustavnoj žalbi predstavlja izuzetan - specijalni put za „kasiranje“ pravnosnažne osuđujuće presude i donošenje oslobađajuće, odnosno odbijajuće presude u ponovnom postupku. Krajnji procesni cilj vanrednih pravnih sredstava u krivičnom postupku, sa aspekta okrivljenog, jeste „kasiranje“ pravnosnažne osuđuje presude i donošenje oslobađajuće, odnosno odbijajuće presude u ponovnom postupku, a koji cilj se može ostvariti i u postupku po ustavnoj žalbi, odnosno u izvršenju odluke kojom je ustavna žalba usvojena. Upravo iz navedenih razloga, Ustavni sud ocenjuje da je pravno stanovište parničnih sudova da podnosiocu ustavne žalbe ne pripada naknada štete zbog neosnovane osude jer ustavna žalba nije vanredno pravno sredstvo, kra jnje restriktivno i formalističko i u kontekstu navedenih pravnih činjenica ne postoji više legitimni osnov za ovakvo tumačenje, a što ukupno ima za posledicu da je ovakvo pravno stanovište i ustavnopravno neprihvatljivo.

Pravno stanovište redovnih sudova iskazano u osporenim presudama istovremeno negira i puno dejstvo odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, koja je po svojoj prirodi sui generis odredba i čije se pravno dejstvo, po sili zakona, proteže ne samo na krivični postupak, već i na parnični, upravni, prekršajni i na sve druge postupke u kojima se odlučuje o pravima i obavezama učesnika u postupku. Upravo imperativnost navedene zakonske odredbe nameće obavezu da se prihvate i poštuju sve pravne posledice poništenja jedne pravnosnažne odluke redovnog suda, odnosno pravne posledice koje proisteknu iz poništenja pravnosnažne sudske odluke. Osnovna pravna posledica poništenja pravnosnažne odluke redovnog suda, u svim postupcima, jeste poštovanje i primena standarda povređenog Ustavom zajemčenog prava u ponovnom postupku povodom izvršenja o dluke Ustavnog suda, a ako je „kasirana“ osuđujuća pravnosnažna krivična presuda pa je u postupku izvršenja o dluke Ustavnog suda pred krivičnim sudom doneta oslobađajuća, odnosno odbijajuća presuda, pravna posledica poništenja jeste postojanje i instituta neosnovane osude. Negiranje postojanja neosnovane osude u ovoj pravnoj situaciji značilo bi direktno negiranje punog dejstva odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu na krivični postupak i selektivno biranje pravnih posledica poništenja iz navedene zakonske odredbe.

Ustavni sud ukazuje i na to da ustavna žalba nije vanredno pravno sredstvo, kao što je to navedeno, ali ona je mnogo više od vanrednog pravnog sredstva u krivičnom postupku, jer i odluke po vanrednom pravnom sredstvu u krivičnom postupku mogu biti predmet ustavne žalbe, a samim tim i poništene od strane Ustavnog suda.

Takođe, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova da podnosiocu ustavne žalbe ne pripada naknada na nematerijalnu štetu jer nije prethodno, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, postavio zahtev za naknadu štete uz ustavnu žalbu. U osporenim parničnim presudama se ne pravi razlika između naknade štete koja je akcesorni zahtev u postupku po ustavnoj žalbi - jedan od modaliteta pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede ustavnog prava i originernog ustavnog prava na naknadu štete iz člana 35. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporen im presudama Osnovnog suda u Prijepolju P. 40/12 od 25. aprila 2013. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2203/13 od 15. avgusta 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na naknadu štete zajemčeno članom 35. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2203/13 od 15. avgusta 2013. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi koju j e podnosilac ustavne žalbe podneo protiv prvostepene presude , u skladu sa stavovima iznetim u ovoj odluci Ustavnog suda. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i odredio otklanjanje štetnih posledica učinjene povrede prava na naknadu štete , to nije posebno razmatrao pitanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

8. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih i manjinskih prava i građanskih sloboda.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.