Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu podnosioca u stečajnom postupku protiv dužnika sa pretežnim državnim kapitalom. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete u visini nenamirenog potraživanja u stečaju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radeta Đurića iz Pančeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radeta Đurića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8851/12 od 13. juna 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rade Đurić iz Pančeva podneo je, 23. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Tatjane Sudžum, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8851/12 od 13. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno : da je podnosilac podneo Višem sudu u Beogradu tužbu protiv Stevana Rapajića, pisca osporenog teksta, Olivere Veselinović , odgovornog urednika „Politike“ rubrike „Među nama“ u kojoj je sporni tekst objavljen i „Politik a novine i magazin“ d.o.o. kao vlasnika i osnivača lista „Po litika“, radi naknade nematerijalne štete koja mu je pričinjena objavljivanjem teksta čiji je naziv „Gde je istina o 'Agroživu'“ kojim je grubo povređena ličnost i ugled podnosioca; da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi na krajnje proizvoljan način primenio odredbe merodavnog prava (član 200. Zakona o obligacionim odnosima, čl. 3, 37. i 79. Zakona o javnom informisanju); da Apelacioni sud u Beogradu u svojoj presudi polazi od toga da se u spornom tekstu navodi da je podnosilac osumnjičen za zločinačko udruživanje, da je bio okovan u lance i da je kao takav ušao u policijski džip, ali da, po oceni drugostepenog suda, u tim navodima ne postoji namera povređivanja ličnosti i ugleda tužioca, već se izlazi u susret opravdanom interesu javnosti da se istina o aferi „Agroživ“ utvrdi i rasvetli učešće podnosioca u toj aferi; da , po oceni toga suda, kvalifikacij a u spornom tekstu da je podnosilac prilikom hapšenja bio „okovan u lancima“ čini metaforičko izražavanje, a ne istinit činjeni ni iskaz, s obzirom na opštepoznatu činjenicu da se prilikom lišavanja slobode decenijama ne koriste lanci; da je sadržina spornog teksta usmerena prvenstveno na ličnost podnosioca; da je tvrdnja da je podnosilac osumnjičen za zločinačko udruživanje ne samo notorna neistina, već i bezobzirna kletva; da je tačno da se protiv tužioca vodi krivični postupak radi sticanja protivpravne imovinske koristi deobom neostvarene dobiti „Agroživa“, ali da je poslednjim veštačenjem u krivičnom postupku utvrđeno da je dobit u „Agroživu“ postojala, da podnosilac nije učestvovao u podeli dobiti, te da vodi parnični postupak pred Privrednim sudom u Pančevu zahtevajući isplatu dela dobiti; da neistinu o zločinačkom udruživanju prvotuženi potkrepljuje još jednom neistinom – da je podnosilac ustavne žalbe „okovan u lance“ prvi ušao u džip; da bi se pojačao utisak o zločinačkom udruživanju i okivanju u lance, prvotuženi povezuje te činjenice sa „ spektakularnom akcijom bezbednosnih struktura“; da je drugostepeni sud delimično izmenio činjenično stanje time što je konstatovao da je privođenje podnosioca ustavne žalbe snimano kamerama.

Podnosilac ustavne žalbe je predlažio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povre du označenog ustavnog prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz nju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rade Đurić, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Višem sudu u Beogradu protiv prvotuženog Stevana Rapajića čije je pismo sa spornim izjavama objavljeno u dnevnom listu „Politika“ u rubrici „Među nama“ čiji naslov glasi „Gde je istina o 'Agroživu'“, drugotužene Olivere Veselinović, novinara dnevnog lista „Politika“ i odgovorn og urednik a rubrike „Među nama" i trećetuženog „Politika novine i magazini" d.oo. iz Beograda , radi naknade nematerijalne štete , zbog povrede časti i ugleda putem sredstava javnog informisanja .

Viši sud u Beogradu je presudom P3. 142/11 od 6. septembra 2012. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 8851/12 od 13. juna 2013. godine preinačio navedenu prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev u celosti. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je u dnevnom listu „Politika “ od 22. februara 2010. godine u rubrici „Među nama" na devetoj strani objavljen tekst: „Gde je istina o 'Agroživu'“, uz oznaku autora Stevana Papića: „...Pored raznih, svima nam je ostala u sećanju afera –'Agroživ' u kojoj su pohapšeni i uz krivičnu prijavu istražnom sudiji predati osumnjičeni za zločinačko udruživanje i zloupotrebu u privredi, a radi sticanja protivpravne imovinske koristi. Ne znam iz kojih razloga, ali posebno mi je ostao u sećanju Rade Đurić suvlasnik ' Agroživa', kako okovan u lance prvi ulazi u policijski džip, pored specijalaca. Verovatno smo svi pomislili da pravda postoji i da će spektakularna akcija bezbednosnih struktura posle opsežne i temeljne istrage dati svoj epilog – pravednim suđenjem. Čekajući na izveštaje sa suđenja, ili predloga za oduzimanje imovine stečene kriminalom, ugledni beogradski list afirmativno piše kako je u najsiromašnijoj opštini u Srbiji otvorena fabrika vode 'Sliv', čiji je vlasnik glavom i bradom Rade Đurić. Elem, ne samo to nego kako je ' siroti' Đurić, bez dinara kredita i nekih povlastica uspeo da zaposli nek oliko desetina radnika, a vodu 'Vlasina' već izvozi u Švajcarsku, Švedsku... A gde je istina o 'Agroživu' i načinu sticanja kapitala – čekamo odgovor“; da je autor sprornog teksta prvotuženi Stevan Rapajić, koji je u sporn om tekst u greškom označen kao Stevan Papić; da je drugotužena Olivera Veselinović novinar „Politike“ u vreme objavljivanja spornog članka bila urednik rubrike „Među nama“ , a da je trećetuženi „Politika novine i magazini" d.o.o. osnivač dnevnog lista „Politika“; da je iz iskaza tužioca utvrđeno da je bio suvlasnik kompanije „Agroživ“ od 1993. godine, koja je zapošljavala preko 3000 radnika; da je nad kompanijom „Agroživ“ otvoren stečaj; da je protiv tužioca u toku krivični postupak zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja pred Višim sudom u Zrenjaninu; da je tužilac tri meseca proveo u pritvoru a privođenje tužioca u pratnji policije su snimale kamere medija; da je sporni tekst objavljen ubrzo nakon izlaska tužioca iz pritvora; da je tužilac otvorio fabriku vode u Crnoj Travi; da je iz zvaničnog saopštenja MUP-a R epublike Srbije utvrđeno da je nakon višemesečne policijske istrage kriminalističke policije MUP-a i PU u Zrenjaninu, u nastavku akcije otkrivanja zloupotrebe i korupcije u kompaniji „Agroživ“ d.o.o. Pančevo lišeno slobode 17 članova kriminalne grupe, među kojima i Rade Đurić iz Beograda, suvlasnik kompanije „Agroživ“ a.d. Pančevo, zbog postojanja osnovane sumnje da su u periodu od decembra 2004. do januara 2008. godine, u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za vlasnike kompanije „Agroživ“ a.d. Pančevo zaključivali simulovane pravne poslove – fiktivne ugovore o kupoprodaji udela između povezanih pravnih lica u okviru kompanije „Agroživ“ a.d. Pančevo; da je zaključivanjem ovih ugovora ostvarivana nezakonita dobit, kao razlika između knjigovodstvene cene ugovora, koja se izvodi prema podacima sa sajta Agencije za privredne registre i prodajne cene, pa su takvu nezakonitu dobit unosili u za vršne račune kompanije „Agroživ“ a.d. Pančevo za 2005, 2006. i 2007. godinu; da je takođe sprovedena i nezakonita privatizacija društvenih preduzeća, bez saglasnosti Agencije za privatizaciju, koja su ušla u sistem kompanije „Agroživ“, a nakon toga imovina društvenih preduzeća je stavljena pod hipoteku banaka; da su tako sač injeni finansijsk i izveštaj i sa neistinitim uvećanim iznosima prikazivani poslovnim bankama koje su im na osnovu istih odobravale kredite ; da je jedan deo sredstava dobijen od kredita nezakonito prisvojen od stran e suvlasnika kompanije „Agroživ“ Miroslava Živanova i drugih , i to u iznosu od preko 20.000.000 evra; da je krivičnom prijavom obuhvaćeno 20 lica; da je u dnevnom listu „Politika“ 5. marta 2010. Godine, u rubrici „Među nama“, objavljen tekst tužioca sa naslovom „Zločinačko udruživanje i okivanje u lance“ kojim je tužilac opovrgao tvrdnje tuženog Stevana Rapajića iz spornog teksta i izneo činjenice u vezi poslovanja „Agroživa“, krivičnog postupka koji se vodi protiv njega, ishoda poslednjeg veštačenja u tom postupku kao i podatke u vezi parnice koju vodi pred Privrednim sudom u Pančevu; da je, nalazeći da sporni tekst sadrži neistinite i nepotpune informacije, paušalne, proizvoljne navode, nepotkrepljene dokazima, podobne da povrede čast i ugled tužioca, prvostepeni sud primenom čl. 3, 4, 79, 80, 83 . i 85. Zakona o javnom informisanju delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da solidarno naknade tužiocu nematerijalnu štetu zbog povrede časti i ugleda; da je, po oceni drugostepenog suda , na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva; da u toku parnice nije bilo sporno da je protiv tužioca u toku krivični postupak i da je tri meseca proveo u pritvoru u vezi poslovanja kompanije „Agroživ“, čiji je suvlasnik bio tužilac ; da je sud prihvatio iskaz tužioca kojim je naveo da se protiv njega vodi krivični postupak za zloupotrebu službenog ovlašćenja u vezi poslovanja kompanije „Agroživ“; da nije sporna činjenica da tužilac pri hapšenju nije bio u lancima i da je u međuvremenu otvorio fabriku vode; da je, prema zvaničnom saopštenju MUP-a R epublike Srbije, u ve zi poslovanja kompanije „Agroživ“ „lišeno slobode 17 članova kriminalne grupe“, a krivična prijava je podneta protiv dvadesetoro lica; da je opštepoznata činjenica da je afera „Agroživ“ bila prisutna u medijima, a naslovom i sadržinom spornog teksta zahteva se epilog afere i utvrđenje istine i kritikuju pojave da se kriminalne afere ne rasvetljavaju, a novu fabriku otvara isto lice čija je prethodna kompanija u stečaju pod sumnjom u kriminal; da je sporni tekst objavljen bez komentara i pridruživanja novinara i urednika; da pri tom postoji opravdan interes javnosti da se istina o aferi „Agroživ “ utvrdi i rasvetli učešće tužioca u toj aferi; da kvalifikacija da je tužilac prilikom hapšenja bio „okovan lancima“ u kontekstu članka čini metaforično izražavanje, a ne neistinit činjenični iskaz, s obzirom na opštepoznatu činjenicu da se prilikom lišavanja slobode decenijama ne koriste lanci; da je sporni tekst objavljen kao pismo čitaoca dnevnog lista u rubrici „Među nama“ koja čini prostor za iznošenje ličnih, subjektivnih stavova građana, a ne novinara; da je odgovor tužioca objavljen u istoj rubrici sa detaljnim izjašnjenjem na navode spornog teksta; da iz spornog teksta izričito proizilazi da je krivični postupak u toku, čime je tužilac zaštićen pretpostavkom nevinosti, a u slučaju pozitivnog ishoda tužilac ima pravo da traži objavljivanje informacije o sudskoj odluci i ishodu krivičnog postupka (član 74. Zakona o javnom informisanju); da kod ovakvog stanja, sporni tekst suštinski nije usmeren na vređanje tužioca, već se bavi događajima i pojavama od značaja za javnost, usled čega nepreciznosti u označavanju krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, očigledno preterivanje u opisu hapšenja tužioca i komentar u vezi otvaranja nove fabrike tužioca, prema svim okolnostima konkretnog slučaja, nisu nedopušteni i proporcionalni su ozbiljnosti predmetnih događaja; da istovremeno, s obzirom na sadržinu zvaničnog saopštenja MUP-a Republike Srbije o aferi „Agroživ“ i učešću tužioca , nema propusta novinarske pažnje ni odgovornosti osnivača dnevnog lista u kome je sporni članak objavljen; da sa iznetih razloga nema osnova za ograničenje slobode izražavanja i javnog informisanja i nisu ispunjeni zakonski uslovi iz čl. 79. i 80. Zakona o javnom informisanju za dosuđenje naknade štete tužiocu; da je stoga pobijana presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 46. Ustava zajemčena je sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.) i utvrđeno da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).

Odredbom člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je propisano: da svako ima pravo na slobodu izražavanja i da ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice i da ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća (stav 1.); da pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva (stav 2.).

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je : da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.); da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.).

Odredbama Zakona o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost (član 3. stav 1.); da se u javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim kada je drugačije određeno zakonom, da se odredba stava 1. ovog člana primenjuje bez obzira na način na koji je pribavljena informacija (član 4.); da se u javnom glasilu niko ne sme označiti učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravnosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa (član 37.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (član 79.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac osporava ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje i posledično primenu prava. S tim u vezi, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog pr ava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrarna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudsk a prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj predstavke 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Višem sudu u Beogradu protiv prvotuženog Stevana Rapajića, čij e je pismo sa spornim izjavama objavljeno u dnevnom listu „Politika“ u rubrici „Među nama“ čiji je naslov „Gde je istina o 'Agroživu'“, drugotužene Olivere Veselinović, koja je u vreme objavljivanja spornog teksta bila novinar „Politike“ i urednik rubrike „Među nama“ i trećetuženog privrednog društva „Politika novine i magazini“ d.o.o , radi naknade nematerijalne štete, zbog povrede časti i ugleda putem sredstava javnog informisanja . Imajući u vidu navode ustavne žalbe i utvrđene okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da se u ovom predmetu postavlja pitanje pravične ravnoteže, s jedne strane, procesnih i materijalnih garancija člana 32. stav 1. Ustava, a sa druge strane, slobode izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava, te da li je ta sloboda u konkretnom slučaju prekoračena, suprotno navedenim ustavnim garancijama i ograničenjima.

Ustavni sud ukazuje da sloboda izražavanja spada u relativne slobode, jer podleže određenim ograničenjima, utvrđenim odredbom člana 46. stav 2. Ustava. Jedno od tih ustavnih ograničenja slobode izražavanja jeste zaštita prava i ugleda drugih, pri čemu se ta zaštita ostvaruje i kroz poštovanje garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozvao podnosi lac ustavne žalbe. Stoga je Sud povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava cenio u odnosu na slobodu izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava, čijim prekoračenjem može doći do povrede časti i uleda drugih lica, odnosno u konkretnom slučaju do povrede prava na pravično suđenje.

Kada je reč o slobodi izražavanja, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju u suštini radi o slobodi izražavanja pojedinca - prvotuženog Stevana Rapajića i slobodi trećetuženog „Politika“ da kroz svoja štampana izdanja širi informacije. Navedena sloboda predstavlja važan segment u ostvarivanju slobode novinarskog izražavanja. Izveštavanje zasnovano na intervjuima (izjavama nekog lica) predstavlja jedno od najvažnijih sredstava pomoću kojih je štampa u mogućnosti da igra svoju vitalnu ulogu “javnog psa čuvara” ( videti presudu ESLjP u predmetuJersild protiv Danske, od 23. septembra 1994. godine, stav 35.). Kazna za novinara zbog asistiranja prilikom širenja izjava koje je dalo neko lice značajno bi u negativnom smislu uticala na doprinos štampe diskusijama o pitanjima koja su od javnog interesa, i ona ne bi trebalo da bude predviđena sem ako za to ne postoje naročito jaki razlozi (videti presude ESLjP u predmetima Verlagsgruppe News GmbH protiv Austrije, broj 76918/01 , od 14. decembra 2006. godine, stav 31 . i Print Zeitungsverlag GmbH protiv Austrije, broj 26547/07 od 10. oktobra 2013. godine, stav 39.). Navedeno je primenljivo i u konkretnom slučaju, jer je identitet autora spornog teksta poznat, kao i to da je sporni tekst samo objavljen bez ikakvih komentara i pridruživanja novinara i urednika .

Ustavni sud zatim ukazuje da u demokratskom društvu sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li infomacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, ima li naučnu, umetničku ili neku drugu vrednost), pri čemu sloboda izražavanja može obuhvatati i određeni stepen preterivanja ili čak provociranja. S tim u vezi, iz prakse ESLjP proizlazi da se sloboda izražavanja primenjuje ne sa mo na informacije ili ideje koje se povoljno prihvataju ili se smatraju neuvredljivim ili indiferentnim, već takođe i na one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili neki deo populacije. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema "demokratskog društva" (videti, inter alia, presude ESLjP u predmetima Handysid protiv Ujedinjenog kraljevstva, predstavka broj 5493/72 od 7. decembra 1976. godine, stav 49. i Nilsen and Johnsen protiv Norveške, predstavka broj 23118/93 od 25. novembra 1999. godine, stav 43.). Međutim, kao što je ranije navedeno, sloboda izražavanja spada u relativne slobode, budući da podleže određenim ograničenjima, između ostalog, radi zaštite prava i ugleda drugih lica. Svi ovi principi su izneti i u Odluci Ustavnog suda Už -7801/2012 od 8. oktobra 2015. godine.

Ustavni sud ukazuje da je u konkretnom slučaju za odnos slobode izražavanja i poštovanja časti i ugleda drugih lica od značaja to da li se sadržina spornog članka odnosila na događaje i ličnosti za koje je postojao opravdani interes da o njima bude obaveštena javnost. Ustavni sud konstatuje da je sporni tekst napisan u vezi sa lišenjem slobode podnosio ca ustavne žalbe, kako iz zvaničnog saopštenja MUP-a proizlazi, zbog zloupotrebe i korupcije u kompaniji „Agroživ“ d.o.o. Pančevo , čiji je suvlasnik bio podnosilac, kao i povodom otvaranja fabrike vode „Sliv“. Dakle, nesporno je da je sporni tekst sadržao informacije od javnog interesa povodom kojih je javnost imala legitimno pravo da bude informisana.

Zatim, u konkretnom slučaju je od značaja i to da li je podnosilac ustavne žalbe kao oštećeno lice javna ličnost ili obično fizičko (privatno) lice. Granice dopuštene kritike su šire u odnosu na političare, nosioce javne funkcije i druge javne ličnosti, nego u odnosu na druga lica. Ustavni sud ukazuje da podnos ilac ustavne žalbe u suštini nije javna ličnost. Međutim, s obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe bio lišen slobode, kako iz zvaničnog saopštenja MUP-a proizlazi, zbog zloupotrebe i korupcije u kompaniji „Agroživ“ d.o.o. Pančevo, a kako je to bila jedna od naših najpoznatijih kompanija čiji je suvlasnik bio podnosilac, to je samo po sebi izazvalo veliku medijsku pažnju, čime je podnosi lac na ovaj način posta o poznat široj javnosti . Znači, u tom kontekstu, nikako se ne može govoriti da je podnosilac bi o obično fizičko - privatno lice. Zbog ovih razloga podnosilac ustavne žalbe je morao da računa na to da će biti objavljeni članci , komentari, tekstovi o njemu i da će takvi članci , tekstovi, eventualno sadržati štetne izjave po podnosi oca, a koje izjave takođe ulaze u domen zaštite slobode izražavanja, budući da sadrže podatke od javnog interesa (videti presud e ESLjP u predmetima Bladet Tromsø and Stensaas protiv Norveške, predstavka broj 21980/93, ECHR 1999III i Lepojić protiv Srbije, predstavka broj 13909/05 od 6. novembra 2007. godine, stav 74.). Stoga je, po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe mora o da ima veći stepen tolerancije prema člancima i tekstovima, koji su napisani povodom predmetno g događaja (videti presudu ESLjP u predmetu Bodrožić protiv Srbije, broj predstavke 32550/05 od 23. juna 2009. godine, stav 54 .).

Ustavni sud takođe ukazuje da član 10. Evropsk e konvencij e za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda štiti ne samo suštinu izraženih ideja i informacija, već i oblik u kome su one saopštene , „formu publikacije“ (videti presudu ESLjP u predmetu Oberschlick protiv Austrije, broj 11662/85, od 23. maja 1991. godine, stav 57.). U konkretnom slučaju, tekst sa spornim izjavima objavljen je u dnevnom listu „Politika“ u rubruci „Među nama“ sa naslovom „Gde je istina o 'Agroživu'“. U navedenoj rubrici se objavljuju pisma čitalaca koja po pravilu sadrže subjektivna i lična mišljenja čitalaca povodom nekih društvenih događaja i ličnosti poznatih javnosti, što je i ovde bio slučaj.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da treba razlikovati izjave o činjenicama od vrednosnih sudova, iz razloga što s e postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće dokaza ti (videti presude ESLjP u predmetima: Lingens protiv Austrije, broj 9815/82, od 8. jula 1986. godine, stav 46. i Oberschlick protiv Austrije, broj 11662/85, od 23. maja 1991. godine, stav 63. ). Zahtev da se dokaže istinitost vrednosnog suda je nemoguće ispuniti i on krši samo pravo na slobodu izražavanja. Međutim, čak i kada izjava predstavlja vrednosni sud, mora postojati dovoljan činjenični osnov da je podrži, u protivnom će biti preterana (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pedersen and Baadsgaard protiv Danske, broj 49017/99, od 17 . decembra 2004. godine, stav 76.).

Vraćajući se na konkretan slučaj, a imajući u vidu da je tekst sa spornim izjavama objavljen u dnevnom listu „Politika“ u rubri ci „Među nama“ u kojoj se objavljuju pisma čitalaca sa izrazito subjektivnim mišljenjima, k ao i samu sadržinu spornih izjava, Ustavni sud ocenjuje da su sporne izjave prvotuženog Stevana Rapajića predstavljale izražavanje vrednosn ih sudov a, sa dovoljn im činjeničnim osnovom, kako je to i zaključio drugostepeni sud u osporenoj presudi. Ustavni sud ukazuje da je slučaj „Agroživ“, pre objavljivanja spornog teksta, već bio prisutan u medijama i da iz zvaničnog saopštenja MUP-a Republike Srbije proizlazi da je u vezi poslovanja kompanije „Agroživ“ lišeno slobode 17 članova kriminalne grupe, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe, tako da je sve navedeno predstavljalo činjenični osnov za sporne izjave prvotuženog. U vezi pominjanja podnosioca ustavne žalbe u kontekstu „zločinačkog udruživanja“, Ustavni sud ukazuje da iz okolnosti konkretnog slučaja i sadržine spornog teksta proizlazi da prvotuženi Stevan Rapajić nije dao pravnu kval ifikaciju krivičnog dela za koje je podnosilac o krivljen, već je to njegov subjektivni doživljaj činjenice da je u vezi poslovanja kompanije „Agroživ“ lišeno slobode 17 lica, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe, a i iz zvaničnog saopštenja policije ta lica su označena kao članovi jedne kriminalne grupe. U vezi sa spornom izjavom prvotuženog da je podnosilac „okovan u lance“ prvi ušao u policijski džip, Ustavni sud ukazuje da je to predstavljalo metaforičko izražavanje prvotuženog, njegov subjektivni doživljaj izvršenog lišenja slobode podnosioca ustavne žalbe (posebno imajući u vidu da se lanci uopšte ne koriste prilikom lišenj a slobode nekog lica). Kada bi se navedeno i tretiralo kao uvredljivo, Ustavni sud ukazuje da čak i uvredljiv jezik, koji načelno ne uživa zaštitu, može biti zaštićen ako je korišćen isključivo u stilsku svrhu (vidi presudu ESLjP u predmetu Mladina DD Ljubljana protiv Slovenije, predstavka broj 20981/10, od 17. aprila 2014. godine, stav 45.).

Ustavni sud ukazuje da sloboda izražavanja mišljenja podrazumeva i slobodu izbora načina na koji će se saopštiti mišljenje. To podrazumeva ponekad i korišćenje jakih i oštrih izraza i fraza, korišćenje stilskih figura, a sve u cilju pojačavanja utiska nekog teksta i skretanja pažnje na događaje i okolnosti od javnog ineresa. Imajući u vidu navedeno, kao i to da je podnosilac bio lišen slobode zbog slučaja „Agroživ“ i da je tri meseca bio u pritvoru, Ustavni sud ocenjuje da je sporni tekst ozbiljan i kritički nastrojen, ali nije uvredljiv preko razumne mere, nije ponižavajući niti preteći. Iz same sadržine spornog teksta proizlazi da je tekst prvenstveno napisan povodom događaja od javnog interesa, a ne radi vređanja ličnosti podnosioca ustavne žalbe (nije postojala namera omalovažavanja – animus iniurandi podnosiočeve ličnosti).

U kontekstu pitanja slobode izražavanja, bitna je činjenica da li je podnosiocu ustavne žalbe kao oštećenoj osobi data prilik a da se brani (videti presudu ESLjP u predmetu Bergens Tidendeand Others protiv Norveške, predstavka broj 26132/95, st. 57. i 58. ECHR 2000 IV). U dnevnom listu „Politika“, takođe u rubrici „Među nama“, objavljen je tekst podnosioca ustavne žalbe sa naslovom „Zločinačko udruživanje i okivanje u lance“ kojim je podnosilac opovrgao tvrdnje prvotuženog Stevana Rapajića iz spornog teksta i izneo svoje viđenje činjenica u vezi poslovanja „Agroživ a“, krivičnog postupka koji se vodi protiv njega, ishoda poslednjeg veštačenja u tom postupku, kao i podatke u vezi parnice koju vodi pred Privrednim sudom u Pančevu.

Međutim, ovakve informacije (bez obzira na njihovu tačnost) u objavljenom tekstu podnosioca ne mogu da dovedu u sumnju dobru veru prvotuženog. Naime, dobra vera prvotuženog treba da bude ocenjena na osnovu sazn anja i informacija koje su mu bile dostupn e u vreme pisanja spornog članka (teksta), a ne na osnovu informacija koje su naknadno nastale , odnosno postale javne (videti presudu ESLjP u predmetu Hlynsdottir protiv Islanda, broj 54145/10, od 2. juna 2015. godine, stav 71. ). Sa druge strane, navedene informacije ne dovode u pitanje činjenični osnov izraženih vrednosnih sudova – da je podnosilac sa ostalim licima lišen slobode, kako iz zvaničnog saopštenja MUP-a proizlazi, zbog zloupotrebe i korupcije u kompaniji „Agroživ“ d.o.o. Pančevo i da je u toku krivični postupak protiv podnosioca.

U vezi tvrdnje podnosioca ustavne ustavne žalbe da je drugostepeni sud delimično izmenio činjenično stanje time što je konstatovao da je privođenje podnosioca ustavne žalbe snimano kamerama, Ustavni sud ukazuje da navedeno (da li je taj događaj sniman kamerama ili nije) ne predstavlja činjenicu koja je bila od suštinskog značaja za presuđenje u konkretnoj pravnoj stvari. Ono što je predstavljalo pravno relevantnu činjenicu jeste da je lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe bilo medijsk i ispraćeno, što je konstatovano i u samoj pravnoj oceni osporene drugostepene presude (bez značaja je u konkretnom slučaju da li je to ispraćeno u štampanim, elektronskim ili audio-vizuelnim medijima). Osim toga, konstatacija drugostepenog suda da je privođenje podnosioca snimano kamerama, pominje se (i to jedanput) isključivo u činjeničnom delu obraloženja, ali ne i u pravnoj oceni drugostepene presude.

Imajući u vidu sve napred izneto, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8851/12 od 13. juna 2013. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US).

6. Polazeći od navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti