Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 10 godina i dosudio naknadu nematerijalne štete. Glavnu odgovornost za dugo trajanje postupka snose nadležni sudovi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P. iz Futoga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sud om u Novom Sadu u predmetu P. 11539/11 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meeca od dostavljanja odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P. iz Futoga podnela je, 30. septembra 2014. godine, preko punomoćnika D. S. S, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2068/13 od 22. maja 201 4. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na ravnopravnsot supružnika i izjednačenost vanbračne zajednice sa bračnom, iz člana 32. stav 1. člana 36. stav 1. i člana 62. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporeni akt.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak trajao 11 godina, dok povredu prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava obrazlaže tvrdnjom da je drugostepeni sud nedopušteno izmenio činjenično stanje i za razliku od shvatanja iznetog u prethodno donetom rešenju, u kome nije bilo dovedeno u pitanje postojanje vanbračne zajednice, u osporenoj odluci utvrdio da između parničnih stranaka nije postojala vanbračna zajednica u smislu člana 4. Porodičnog zakona, čime ju je, kako zaključuje, doveo i u neravnopravan položaj. Po mišljenju podnositeljke, ovakav „paušalan“ zaključak suda je posledica pogrešnog tumačenja pomenute zakonske odredbe. Takođe smatra da joj je povređeno i pravo na nepristrasan sud kao elemenat prava na pravično suđenje, a koja povreda se, kako ističe, ogleda u zaštiti imovine tuženog kao muškarca od strane predsednika sudskog veća kao muškarca. Zbog navodnog nepriznavanja njenog rada i doprinosa u sticanju imovine, te pogrešne primene pomenute zakonske odredbe, smatra da joj je osporenom odlukom povređeno i pravo iz člana 62. Ustava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naloži ponavljanje drugostepenog postupka i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne i materijane štete koju opredeljuje u visini parničnih troškova koje je dužna da naknadi tuženom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1 1539/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja D. P, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 30. jula 2003. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužen og M. M, radi utvrđenja i deobe vanbračne tekovine.

Do novembra 2006. godine, od ukupno 12 zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog nedolaska punomoćnika tuženog. U ovom delu postupka, na predlog tužilje saslušana su tri svedoka, a na predlog tuženog sedam svedoka. Takođe je doneto rešenje o privremenoj meri.

Zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka na ročište zakazano za 22. novembar 2006. godine, doneto je rešenje da se tužba smatra povučenom. Tužiljin punomoćnik je 24. novembra podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje uz koji je priložio izveštaj lekara.

Ročište povodom pomenutog predloga održano je u februaru 2007. godine. Do kraja godine sud se devet puta obratio nadležnoj zdravstvenoj ustanovi tražeći fotokopiju knjige protokola, ali po molbi te ustanove nije pružio podatke o pacijentu zbog koga je tražio fotokopiju navedenog dokumenta, kao ni o organizacionoj jedinici u kojoj obavljen navodni pregled. Na ročištu održanom 18. marta 2008. godine sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, iako mu nisu dostavljeni traženi podaci.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude od 22. oktobra 2009. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev, održano je još osam ročišta na kojima su, na predlog tužilje, saslušana još tri svedoka, a takođe su ponovo saslušane i parnične stranke.

Prvostepena presuda je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7466/10 od 30. novembra 2011. godine sa obrazloženjem da činjenično stanje nije utvrđeno u onoj meri i obimu koji su neophodni za donošenje odluke u ovoj vrsti spora, te je nižestepenom sudu naloženo da u ponovnom postupku, između ostalog, u skladu sa odredbama člana 168. stav 2. i člana 191. stav 2. Porodičnog zakona, na nesumnjiv način utvrdi da li postoji i koja je posebna imovina tuženog i eventualni tužiljin doprinos uvećanju te imovine, kao i da ima u vidu da zajedničku imovinu vanbračnih partnera čini imovina koja je stečena radom u toku trajanja vanbračne zajednice.

U ponovnom postupku, od ukupno deset zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog tužiljinog nedolaska. U ovom delu postupka, stranke su ponovo saslušavane, a tužilja je u septembru 2012. godine preinačila tužbu tako što je pored glavnog stvarnopravnog zahteva i isplate određenog novčanog iznosa na ime suvlasničkog udela na, u međuvremenu, prodatoj nepokretnosti, istakla i eventualni obligacionopravni zahtev.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 11539/11 od 26. decembra 2012. godine odbijeni su glavni i eventualni zahtev.

Apelacioni sud u Novom Sadu otvorio je glavnu raspravu i posle jednog ročišta koje nije održano zbog nedostatka dokaza o pozivanju tužilje, ponovo je saslušao parnične stranke na ročištu održanom 22. maja 2014. godine, nakon čega je doneo osporenu presudu Gž. 2068/13 kojom je potvrdio nižestepenu odluku. Drugostepeni sud je, nakon što je, dovodeći u međusobnu vezu sve dokaze koje je izveo, opisao proces njihove ocene, te izveo zaključak da zajednica parničnih stranaka nije imala svojstva propisana članom 4. stav 1. Porodičnog zakona iz kog razloga se na njihove odnose ne mogu primeniti odredbe pomenutog zakona o imovinskim odnosima supružnika.

Tužilja je 1. oktobra 2014. godine protiv drugostepene presude izjavila reviziju koja je sadržinski identična navodima ustavne žalbe, a koja je odbačena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1087/15 od 15. jula 2015. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se vanbračna zajednica izjednačava sa brakom, u skladu sa zakonom ( član 62. stav 5.).

Članom 4. stav 1. Porodičnog zakon a ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11) je propisano da je vanbračna zajednica trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji (vanbračni partneri).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09, 36/11 – dr. zakon i 53/13 - Odluka US) bilo je propisano: da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 369. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina trajanja osporava započeo 30. jula 2003. godine i da je pravnosnažno okončan nakon više od deset godina i deset meseci, donošenjem osporene drugostepene presude 22. maja 2014. godin e, što bi samo po sebi moglo da ukaže da nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak, u kome se odlučivalo o osnovanosti zahteva za utvrđenje i deobu vanbračne tekovine i u kom e je sud prvo morao da raspravi pitanje postojanja vanbračne zajednice između podnositeljke i tuženog - dakle jednu spornu činjenicu, da bi se uopšte upustio u utvrđivanje drugih odlučnih činjenica, ne može se okarakterisati kao naročito složen , i pored toga što je osim parničnih stranaka saslušano 13 svedoka na ovu okolnost.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je na strani podnositeljke postojao legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu njenih eventualnih prava na spornoj imovini.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka je u neznatnoj meri doprinela dužem trajanju postupka. Naime, zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka na ročište koje je bilo zakazano 22. novembar 2006. godine, bilo je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom, a podnositeljkin punomoćnik je predlog za povraćaj u pređašnje stanje podneo dva dana kasnije. Takođe, Ustavni sud konstatuje da još jedno ročište nije održano zbog podnositeljkinog nedolaska.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da se prvostepeni sud, i pored toga što je podnositeljkin punomoćnik uz predlog za vraćanje u pređašnje stanje dostavio izveštaj lekara, tokom 2008. godine nekoliko puta obraćao nadležnoj zdravstvenoj ustanovi tražeći fotokopiju knjige protokola, te da po molbi ove ustanove radi postupanja po zahtevu, nije dostavio bliže podatke, već je i bez pomenutog dokumenta, u martu 2008. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da se ne može prihvatiti da je razumno da je konkretna parnica trajala više od deset godina i deset meseci , jer i z iznetog sledi da je nadležnim sudovima trebalo više od deset godina i deset meseci da utvrd e činjenice vezane za postojanje vanbračne zajednice parničnih stranaka, a što je, po oceni Suda, nerazumno dug period, imajući u vidu da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru razumnog roka.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja i složenost postupka, ali i manji doprinos na strani podnositeljke. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

7. Polazeći od toga da podnositeljka smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno navodno nedopuštenom izmenom činjeničnog stanja u žalbenom postupku, Ustavni sud ukazuje da je , saglasno članu 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud mogao da utvrdi d rugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi samo ako je prethodno otvorio glavnu raspravu, te ponovo izve o i oceni o dokaze , a što je drugostepeni sud i učinio u konkretnom slučaju. Stoga se kao neutemeljena pokazuje podnositeljkina tvrdnja da je Apelacioni sud nedopušteno izmenio činjenično stanje i time je posledično doveo u neravnopravan položaj jer je podnositeljka, zajedno sa svojim punomoćnikom, prisustvovala raspravi održanoj pred drugostepenim sudom, čime joj je bilo omogućeno da pred tim sudom izloži svoje navode i predoči dokaze pod istim uslovima pod kojima je to bilo omogućeno i tuženom, koji je takođe sa svojim punomoćnikom prisustvovao pomenutoj raspravi.

U odnosu na istaknutu povredu prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili unapred utvrđenog stava prema strankama, pri čemu se postojanje nepristrasnosti ceni primenom subjektivnog i objektivnog testa (videti presudu Piersack protiv Belgije, od 1. oktobra 1982. godine, stav 30.). Testom subjektivne nepristrasnosti ispituje se ponašanje konkretnog sudije, odnosno postojanje ličnih predrasuda sudije koji je postupao/odlučivao u određenom predmetu, dok se testom objektivne nepristrasnosti utvrđuje da li je sud, između ostalog i svojim sastavom, pružio dovoljne garancije za isključenje opravdane sumnje u njegovu nepristrasnost (videti presude Fey protiv Austrije, od 24. februara 1993. godine, stav 30. i Wettstein protiv Švajcarske, od 21. decembra 2000. godine, stav 42.). Kroz test objektivne nepristrasnosti mora se utvrditi da li, nezavisno od ponašanja određenog sudije, postoje činjenice koje mogu dovesti u sumnju nepristrasnost suda, pri čemu mišljenje podnosioca jeste važno, ali ne i odlučujuće. Ono što je bitno jeste da li se sumnja podnosioca može smatrati objektivno opravdanom (videti pomenutu presudu Wettstein protiv Švajcarske). Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljkina tvrdnja - da joj je označeno pravo povređeno isključivo činjenicom da je predsednik sudskog veća koje je donelo osporenu presudu kojom je odbijen njen zahtev za utvrđenje vanbračne tekovine, osoba muškog pola, je neutemeljeno, posebno imajući u vidu da podnositeljka za svoje navode nije dostavila dokaze koji bi ukazivali na to da je pravo na nepristrasan sud na bilo koji način dovedeno u pitanje. Stoga, paušalno izneta ocena o pristrasnosti suda koja se jedino zasniva na polu predsednika sudskog veća ne može se smatrati ustavnopravim razlogom za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Prethodna ocena se odnosi i na podnositeljkinu tvrdnju - da je zaključak drugostepenog suda o tome da između nje i tuženog nije postojala vanbračna zajednica posledica pogrešnog tumačenja člana 4. Porodičnog zakona. Ovo iz razloga što Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni - revizijski sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda, što po oceni Ustavnog suda u konkretnom nije slučaj. Naime, po nalaženju Suda, drugostepeni sud je za svoju ocenu o tome zbog čega smatra da se odnos između podnositeljke i tuženog ne može kvalifikovati kao vanbračna zajednica dao jasne i dovoljno obrazložene, pa samim tim i ustavnoprihvatljive razloge.

Dalje, kako podnositeljka ustavne žalbe tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava zasniva i na navodu da je drugostepeni sud u osporenoj presudi odstupio od pravnog shvatanja iznetog u prethodno donetom rešenju Gž. 7466/10 od 30. novembra 2011. godine, u kome nije bilo dovedeno u pitanje postojanje vanbračne zajednice, Ustavni sud podseća da je u Odluci Už-3825/2013 od 22. oktobra 2015. godine istakao da ne postoji nikakvo procesno ograničenje da drugostepeni sud u meritornoj odluci zauzme drugačije pravno stanovište od onog koje je zauzeo u ranijem ukidajućem rešenju. U pomenutoj Odluci Sud je ukazao i na to da standard pravičnosti nalaže da se navedu određeni razlozi zbog kojih je odstupljeno od ranije iznetih pravnih zaključaka jer bi u suprotnom, odsustvo takvih razloga, parničnu stranku liš ilo mogućnosti da sazna zašto je drugostepeni sud promenio pravno stanovište povodom istog pravnog pitanja (šta se to u međuvremenu promenilo). Ustavni sud ukazuje i da je ESLjP u presudama Vusić protiv Hrvatske, od 1. jula 2010. godine i Balažoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , od 25. aprila 2013. godine utvrdio povredu načela pravne sigurnosti zbog postojanja dve različit e odluke Vrhovnog suda u pogledu dozvoljenosti revizije, koje su donete u istom postupku, zaključivši da je Vrhovni sud donošenjem novog rešenja o istom pitanju u istom postupku, suprotnom od prethodno donetog, sam postao izvor nesigurnosti. Kada je reč o konkretnom slučaju, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud rešenjem Gž. 7466/10 od 30. novembra 2011. godine, ukinuo prvostepenu usvajajuću presudu zbog toga što, kako je navedeno, činjenično stanje nije utvrđeno u onoj meri i obimu koji su neophodni za donošenje odluke u ovoj vrsti spora, sa nalogom da prvostepeni sud u ponovnom postupku izvede odgovarajuće dokaze i na pouzdan način utvrdi činjenice neophodne za donošenje presude, između ostalog, i da utvrdi da li postoji i kolika je posebna imovina tuženog, te eventualni podnositeljkin doprinos uvećanju njene vrednosti. U ponovnom postupku, drugostepeni sud je, nakon što je otvorio glavnu raspravu i sam izveo i ocenio dokaze, utvrdio da odnos između podnositeljke i tuženog nije sadržavao one konstitutivne elemente koji bi ga kvalifikovali kao vanbračnu zajednicu. Imajući u vidu da se drugostepeni sud o postojanju vanbračne zajednice nije izričito izjašnjavao u pomenutom rešenju, a da je osporenu presud u Gž. 2068/13 od 22. maja 2014. godine zasnovao na činjeničnom stanju koje je sam utvrdio, Ustavni sud nalazi da pitanje postojanja vanbračne zajednice nije bilo prethodno rešeno u odluci od 30. novembra 2011. godine, te da iz tog razloga drugostepeni sud ne može biti vezan svojim ranije donetim rešenjem.

Budući da podnositeljka tvrdnju o povredi prava iz člana 62. stav 5. Ustava ne obrazlaže posebnim navodima, već je posledično dovodi u vezu sa navodima koje je isticala u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, koji se tiču zaključka suda o postojanju vanbračne zajednice, Ustavni sud nalazi da se takvi navodi takođe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenog prava.

Što se tiče zahteva za naknadu materijalne štete, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnositeljka dužna da naknadi suprotnoj strani, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnositeljka nalazila u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice obaveze naknade troškova postupka suprotnoj strani zbog gubitka spora, podnositeljka bi imala i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka, te stoga, po oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini celokupnog iznosa podnositeljkine obaveze po pravnosnažnoj presudi je nespojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delovima u koj ima se u odnosu na osporenu presudu ističe povreda prava iz čl ana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 62. stav 5. Ustava i ističe zahtev za naknadu materijalne štete, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti