Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetnaestogodišnjem sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 19 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog izuzetno dugog trajanja postupka i neefikasnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Savke Zeremski iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Savke Zeremski i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2088/12, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Savka Zeremski iz Novog Sada podnela je Ustavnom sudu, 18. novembra 2015. godine, preko punomoćnika Ljiljane Plavšić , advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 2088/12 od 23. aprila 2015. godine i presude Privrednog apelaci onog suda Pž. 3401/15 od 7. oktobra 2015. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2088/12.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, u suštini, izražava nezadovoljstvo zbog toga što je predmetni parnični postupak i njena borba da dokaže da je postupila u skladu sa zaključenim ugovorom o zajmu trajao više od 19 godina, što je značajno uticalo, kako na zdravlje podnositeljke, tako i na njene materijalne prilike. Takođe navodi : da privredni s udovi prilikom donošenja odporenih presuda nisu uzeli u obzir činjenice da je tužilac svesno i voljno ušao u beskamatni pravni posao, iako je znao da postoji opasnost od inflacije, da zajam nije dala zadruga, već je isti isplaćen iz sredstava zadrugara - fonda za samofinansiranje, da je podnositeljka u celosti isplatila utuženi dug i o tome dobila potvrdu tužioca; da se praksa sudova u odnosu na osnovanost tužbenih zahteva tužioca prema zadrugarima menjala, te da je u Republici Srbiji inflatornu šetu uspela da naplati jedino Z adruga, u čemu podnositeljka vidi povredu prava na jednaku zaštitu prava. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnositeljki osporenim aktima povređena označena ustavna prava, kao i da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka je takođe tražila i da joj Ustavni sud utvrdi pravo na pravičnu naknadu zbog nerazumnog trajanja postupka , kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu 2088/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje: da je Zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada podnela 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tri tuž ena, među kojima je i podnositeljka ustavne žalbe , radi isplate duga ; da je predmet zaveden pod brojem P. 5536/96; da je prvo ročište za glavnu raspravu u ovoj parnici održano 20. marta 1997. godine; da je tužilac podneskom od 2. decembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na drugotuženu i trećetuženu; da je Opštinski sud 13. februara 2003. godine doneo presudu P. 5536/96, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i da je Okružni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi tužene, doneo rešenje Gž. 1584/2003 od 12. maja 2004. godine kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu na ponovni postupak i odlučivanje; da je Opštinski sud doneo rešenje P. 4545/04 od 23. septembra 2004. godine, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do donošenja pravnog stava Vrhovnog suda Srbije povodom spornih pravnih pitanja i da je predmet arhiviran 21. februara 2006. godine; da je tužilac podneskom od 6. septembra 2010. godine predložio nastavak postupka, te je Osnovni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Osnovni sud) zakazao ročište za glavnu raspravu za 25. januar 2011. godine; da je Osnovni sud 7. decembra 2010. godine doneo rešenje P. 58577/2010, kojim je ponovo prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/2010 od 9. novembra 2010. godine otvoren stečajni postupak nad tužiocem; da je stečajni upravnik tužioca podneskom od 9. marta 2011. godine obavestio parnični sud da preuzima postupak, te je Osnovni sud 15. marta 2011. godine doneo rešenje P. 58577/2010, kojim je nastavio parnični postupak i oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici, te je odredio da se spisi predmeta dostave Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom za postupanje u ovom predmetu; da je Opštinski sud imao četiri perioda neaktivnosti (20. mart 1997. – 6. mart 1998. godine, 6. mart 1998. – 4. mart 1999. godine, 4. mart 1999. – 16. oktobar 2000. godine i 16. oktobar 2000. - 29. jun 2001. godine) u kojima nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu; da je predmet u Privrednom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Privredni sud) zaveden pod brojem P. 2088/12; da je pred Privrednim sudom održano pet ročišta i izveden je dokaz ekonomskim veštačenjem, dok su tri ročišta odložena .

Osporenom presudom Privrednog suda P. 2088/12 od 23. aprila 2015. godine je, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tužena obavezan a da tužiocu isplati iznos od 3.718,79 dinara, sa zakons kom zateznom kamatom počev od 16. novembra 1996. godine pa do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 247.900,00 dinara; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u iznosu preko dosuđenog, kao i za isplatu zakonske zatez ne kamate na utuženi iznos od 25. januara 1994. godine pa do 16. novembra 1996. godine ; u stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 1.901,39 evra , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. decembra 2012. godine do isplate , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate ; u stavu četvrtom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 1.901,39 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan presuđenja, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate.

Odlučujući o žalbama stranaka , Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 3401/15 od 7 . oktobra 2015. godine, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda P. 2088/12 od 23. aprila 2015. godine u delu stava prvog izreke kojim je tužena obavezana da tužiocu isplati iznos od 3.718,79 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. novembra 1996. godine, pa do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijena žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda P. 2088/12 od 23. aprila 2015. godine u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke; stavom trećim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, a u pogledu odluke o troškovima postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu povodom zaključenog ugovora o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara; da je tužilac, kao zajmodavac, predao u svojinu tuženoj, kao zajmoprimcu, ugovorenu količinu novca, a tužena se o bavezala da primljeni iznos vrati; da je tužena tužiocu isplaćivala nominalne iznose po osnovu ugovorenih rata zajma u periodu ka da je vladala enormna inflacija od 1991. godine pa do 24. januara 1994. godine kada je izvršena poslednja denominacija; da su usled dejstva inflacije iznosi isplaćenih rata obezvređeni, tako da primenom načela ekvivalencije uzajamnih davanja, dug tužene prema tužiocu nakon izvršenih uplata iznosi 3.718,79 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16. novembra 1996. godine, kada je, prema stanovištu Privrednog apelacionog suda, tužena pala u docnju sa izmirenjem utuženog potraživanja, saglasno odredbi člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je tužena tužbu primila 6. novembra 1996. godine, a ugovorom zaključenim među parničnim strankama je predviđeno da u slučaju da zadruga celokupan iznos zajma učini dospelim, rok za izmirenje obaveze iznosi deset dana od dana pismenog obaveštenja zadruge.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu, da je podnositeljka tužbu primila 6. novembra 1996. godine i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3401/15 od 7. oktobra 2015. godine . Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 19 godina , što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za devetnaestogodišnje trajanje postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka je kao tužena imala legitiman interes da se osporeni postupak okonča u što kraćem roku kako bi se otklonila neizvesnost u pogledu postojanja i obima njene obaveze prema tužiocu.

Nadalje, podnositeljka svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje sudova, koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Štaviše , Ustavni sud ukazuje da su same činjenice - da predmetna parnica koja se vodila radi isplate duga, trajala 19 godina, da je Opštinski sud održao prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu nakon više od šest meseci od dana podnošenja tužbe, da je imao četiri perioda neaktivnosti (20. mart 1997. – 6. mart 1998. godine, 6. mart 1998. – 4. mart 1999. godine, 4. mart 1999. – 16. oktobar 2000. godine i 16. oktobar 2000. - 29. jun 2001. godine) u kojima nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu , dovoljne da se utvrdi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka , ali i to da podnositeljka ustavne žalbe u vremenskom periodu od šest godina nije pokazala nikakvo interesovanje za nastavak postupka koji je Opštinski sud prekinuo rešenjem od 23. septembra 2004. godine, a koji je nastavljen tek po predlogu tužioca od 6. septembra 2010. godine . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv prvostepene presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 2088/12 od 23. aprila 2015. godine i pravnosnažne presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3401/15 od 7. oktobra 2015. godine , Ustavni sud smatra da je stanovište Privrednog suda u Novom Sadu i Privrednog apelacionog suda prema kome tužena izvršenim uplatama nije tužiocu u celosti vratila primljeni zajam, zbog čega je dužna da isplati nedostajući novčani iznos koji u realnom smislu odgovara vrednosti primljenog iznosa zajma sa zakonskom zateznom kamatom koja je dosuđena počev od desetog dana od dana prijema tužbe pa do isplate, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, pre svega načela jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/9 3, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)). Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta .

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova najviše instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavila relevantne dokaze da su sudovi u Republici Srbiji u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži dokaze kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Takođe, sama činjenica da se osporava akt kojim je meritorno odlučeno o izjavljenom pravnom sredstvu isključuje pozivanje na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava

U vezi sa istaknutom povredom načela iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim članom ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima ili radnjom došlo do diskriminacije podnosioca, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Što se tiče zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda, Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

10. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetnaestogodišnjem sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti