Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu žalbe dosuđuje se naknada nematerijalne štete od 500 evra, dok se žalba u preostalom delu odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić , Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . Dž . iz Bora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Dž . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P. 592/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Boru P. 1024/06), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Dž . iz Bora podneo je , 29. septembra 2014. godine, preko punomoćnika P. Z, advokata iz Zaječara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P. 592/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Boru P. 1024/06), kao i protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 673/14 od 20. avgusta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac u svojstvu tužioca 7. novembra 2006. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Boru, radi naknade štete; da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 673/14 od 20. avgusta 2012. godine, nakon sedam godina i deset meseci, zbog čega mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su sudovi "nepravično" postupali, te da su proizvoljno primenili procesno i materijalno pravo, kada su odbili njegov tužbeni zahtev.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog dugog trajanja postupka, da poništi presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 673/14 od 20. avgusta 2014. godine i da naknadi podnosiocu troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Boru P. 592/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Boru P. 1024/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. novembra 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv tuženog S. I. iz Bora, radi naknade štete. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1024/06. Do donošenja prvostepene presude zakazano je 25 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, i to: dva ročišta zbog nedolaska tuženog, dva jer veštačenje nije bilo obavljeno u ostavljenom roku i jedno zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U sprovedenom dokaznom postupku, obavljeno je veštačenje od strane sudskog veštaka finansijsko-ekonomske struke i čak pet dopuna tog veštačenja i veštačenje od strane veštaka mašinske struke, saslušani su predloženi svedoci, kao i tužilac i tuženi, u svojstvu parničnih stranaka, i izvršen uvid u celokupnu pismenu dokumentaciju. Postupak je nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, nastavljen pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P. 10/10.

Presudom Osnovnog suda u Boru P. 10/10 od 4. novembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati određeni novčani iznos, po osnovu dobiti i poslovnog rezultata za određeni period i tužilac obavezan da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2666/11 od 17. oktobra 2012. godine ukinuta je ožalbena presuda Osnovnog suda u Boru P. 10/10 od 4. novembra 2010. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer je, po nalaženju Apelacionog suda, prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, odnosno presuda ne sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 592/12. Do donošenja presude je zakazano osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana, jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka. U sprovedenom dokaznom postupku obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje i dopuna veštačenja od strane veštaka mašinske struke, a saslušane su i parnične stranke.

Presudom Osnovnog suda u Boru P. 592/12 od 5. decembra 2013. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca za isplatu određenih novčanih iznosa, i to po osnovu zajedničke dobiti i poslovnog rezultata ortačke radnje, na ime korišćenja osnovnih sredstava tužioca i na ime doprinosa za socijalno osiguranje i poreza na dohodak, pa je tužilac obavezan da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 673/14 od 20. avgusta 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Boru P. 592/12 od 5. decembra 2013. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno zaključio da su stranke 31. jula 2002. godine osnovale ortačko-zanatsku radnju, te da se u konkretnom slučaju radi o građansko-pravnom ortakluku na koji se primenjuju odredbe Zakona o privatnim preduzetnicima i Srpskog građanskog zakonika; da je navedena radnja parničnih stranaka postojala do 12. aprila 2005. godine; da se ortaci, ovde parnične stranke, nisu sporazumeli o deobi po prestanku ortakluka; da je ortačka radnja stranaka negativno poslovala, odnosno da su na dan 12. aprila 2005. godine, dugovanja radnje znatno premašivala ukupnu dobit i vrednost stvari unetih u ortakluk, kao i ukupnu vrednost zajedničko stečene imovine ortačke radnje; da je lično tužilac, kao ortak u građansko-pravnom oratkluku, a u skladu i sa članom 6. u vezi člana 13. Zakona o porezu na dohodak građana i na osnovu člana 7. tačka 6), člana 8. tačka 6) i člana 9. tačka 6) Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, bio obveznik poreza na dohodak građana i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te da postoji tužiočeva odgovornost što u periodu postojanja ortačke radnje nije izmirivao obaveze po navedenim osnovima, pa je pravilno utvrdio da tužilac, s obzirom na negativni poslovni bilans radnje, shodno paragrafima od 723. do 758. Srpskog građanskog zakonika u vezi čl. 4. do 7. Zakona o privatnim preduzetnicima, nema pravo da od tuženog potražuje vraćanje svog udela unetog u ortakluk i isplatu, srazmerno njegovom udelu, zajedničke dobiti, niti isplatu, srazmerno udelu, naknade na ime korišćenja osnovnih sredstava radnje nakon njenog prestanka, kao ni pravo da od tuženog zahteva isplatu traženih iznosa na ime neuplaćenih doprinosa za socijalno osiguranje i poreza na dohodak građana.

U pogledu ostalih žalbenih navoda, istaknuto je: da Apelacioni sud nalazi da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da prvostepeni sud nije dozvolio punomoćnicima stranaka da raspravljaju o nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke S . M . iz Knjaževca na glavnoj raspravi održanoj 5. decembra 2013. godine kada je ista i zaključena, zato što je punomoćnik tužioca bio uredno pozvan na glavnu raspravu održanu 24. oktobra 2013. godine, na koju nije pristupio, a svoj izostanak nije opravdao, a prisutni tužilac zbog toga nije tražio odlaganje rasprave, pa je sud istu održao u prisustvu tužioca i punomoćnika tuženika i naložio im da se o eventualnim primedbama na nalaze i mišljenje veštaka izjasne podnescima u roku od osam dana pod pretnjom propuštanja, sve u smislu člana 271. stav 1. ZPP; da tužilac, odnosno njegov punomoćnik nisu postupili po nalogu suda, već je punomoćnik tužioca izneo primedbe na nalaz tek na ročittu za glavnu raspravu, održanom dana 5. decembra 2013. godine, što znači da je tužilačkoj strani data mogućnost da pred sudom raspravlja o nalazu i mišljenju veštaka; da su na zakonitost i pravilnost postupanja prvostepenog suda bez uticaja žalbeni navodi da tužilac nije obavestio svog punomoćnika o datom nalogu, jer odnos stranke i njenog punomoćnika i njihova međusobna komunikacija nisu od uticaja na rad suda.

Dalje je ocenjeno: da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da prvostepeni sud nije dao jasne i valjane razloge na kojim je propisima zasnovao svoju odluku, odnosno koje je materijalno pravo primenio donoseći istu, iz razloga što je prvostepeni sud pravilno utvrdio da se u konkretnom slučaju radi o građansko-pravnom ortakluku među parničnim strankama, na koji se primenjuju pravna pravila Zakona o privatnim preduzetnicima, koji, shodno odredbama istog, nema pravni subjektivitet, zbog čega se na navedeni građansko-pravni ortakluk primenjuju i pravna pravila Srpskog građanskog zakonika (paragrafi 723. do 758.), a ne odredbe Zakona o privrednim društvima kojima je regulisano ortačko društvo kao pravna forma privrednog društva, odnosno trgovački ortakluk, te da su neosnovani i žalbeni navodi tužioca kojima se ukazuje da je prvostepeni sud pogrešeno postupio kada je prihvatio kako nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke R . M . i dopune istog , tako i nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke S . M, zato što je prvostepeni sud doneo odluku kao u izreci pobijane presude primenom pravila o teretu dokazivanja, u smislu odredbe člana 231. stav 1. ZPP, s obzirom na to da tužilac nije dokazao osnovanost svog tužbenog zahteva u smislu člana 231. stav 2. ZPP. Kako se ni ostalim žalbenim navodima tužioca ne dovodi se u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni pravilnost primene materijalnog prava, već se vrši analiza izvedenih dokaza i neosnovano napada pravna ocena istih data od strane prvostepenog suda, ovaj sud je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu, a pobijanu presudu potvrdio.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 8. septembra 2014. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 7. novembra 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Boru i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 673/14 od 20. avgusta 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao sedam godina i deset meseci.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja za podnosioca prava o kojima se u postupku odlučuje.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio u izvesnoj meri, pre svega, činjenično složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, te da su u sprovedenom postupku obavljena dva veštačenja od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke i veštaka mašinske struke, kao i više dopuna veštačenja.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac svojim ponašanjem nije bitno doprineo dužem trajanju postupka. Ipak, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac kao tužilac tokom postupka više puta tražio da sud odredi dopunsko veštačenje na dodatne okolnosti koje je on naknadno predlagao, a što je svakako nužno dovelo do produženja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je razlog dugom trajanju parničnog postupka, pre svega, nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, koji nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvu presudu (P. 10/10 od 4. novembra 2010. godine) sud doneo nakon četiri godine od podnošenja tužbe. Naime, sud nije preduzimao procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju kako bi sprečio neobavljanje veštačenja u ostavljenom roku, koje je takođe doprinelo dužem trajanju postupka. Pored toga, prvostepena presuda je ukinuta zbog pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa je u ponovnom prvostepenom postupku bilo potrebno sprovesti nov ispitni postupak u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje, a što je takođe produžilo ukupno trajanje postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku , od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 13. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno određenu činjeničnu složenost predmeta postupka, ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje sudova i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog sud a. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene u redovnom sudskom postupku, po žalbi protiv prvostepene presude i ocenio da je Apelacioni sud u Nišu u osporenoj presudi Gž. 673/14 od 20. avgusta 2014. godine dao detaljne, jasne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Boru P. 592/12 od 5. decembra 2013. godine. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih podržava stanovište prvostepenog suda u pogledu neosnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode tužioca i izneo stavove koje Ustavni sud ocenjuje kao ustavnopravno prihvatljive.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnosilac dužan da nadoknadi suprotnoj strani, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete, ukoliko je takav zahtev postavljen, a koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice obaveze naknade troškova postupka suprotnoj strani zbog gubitka spora, podnosilac bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka koje je podnosilac obavezan da plati, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti