Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 600 evra za povredu prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku nije adekvatan prema praksi Evropskog suda za ljudska prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Vavić iz Požarevca, čiji je zakonski zastupnik Marina Vavić iz Požarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vere Vavić i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2865/10 od 9. decembra 2010. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na prav ično suđenje, zajemčeno odredbom člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2865/10 od 9. decembra 2010. godine i određuje da Vrhovni kasacion i sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Smederevu Gž. 1047/09 od 8. septembra 2009. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Vavić iz Požarevca, čiji je zakonski zastupnik njena ćerka Marina Vavić, takođe iz Požarevca, je 17. februara 2011. godine, preko punomoćnika „Agencija“ vlasnika Nebojše Sokolovića iz Požarevca, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2865/10 od 9. decembra 2010. godine i presude Okružnog suda u Smederevu Gž. 1047/09 od 8. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i člana 197. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je neustavno retroaktivno menjanje zakona kao u konkretnom slučaju prema kojem se retroaktivno dozvoljenost revizije ceni prema vrednosti predmeta spora u novčanom iznosu od 100.000,00 evra na dan podnošenje tužbe. Navedeno da je podnositeljka ustavne žalbe imala pravo na izjavljivanje revizije u trenutku podnošenja tužbe, ali da je to pravo izgubila jer je drugostepeni sud po žalbi odlučivao skoro tri godine, umesto u zakonskom roku od 30 dana.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Opštinski sud u Požarevcu je presudom P. 1185/06-42 od 29. novembra 2006. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev sada pokojnog R.L. pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe pa je obavezao tuženu Republiku Srbiju da njemu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti isplati novčani iznos od 200.000,00 dinara, a stavu drugom izreke je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa, a za iznos od 400.000,00 dinara kao i zakonsku zateznu kamatu počev od 13. aprila 2001. godine, dok je u stavu trećem izreke obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Smederevu je osporenom presudom Gž. 1047/09 od 8. septembra 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke, a u stavu drugom izreke je preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena na isplatu naknade nematerijalne štete u iznosu od 200.000,00 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom počev od 29. novembra 2006. godine zbog povrede prava ličnosti – uleda i časti i kao zahtev za naknadu troškova parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. 2865/10 od 9. decembra 2010. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljenu protiv drugostepene presude. U obrazloženju revizijskog rešenja je, između ostalog, navedeno da je tužilja reviziju izjavila 18. januara 2010. godine, nakon što je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku stupio na snagu, pa se za ocenu dozvoljenosti revizije u konkretnom slučaju uzima u obzir cenzus iz člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku; da je vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude 600.000,00 dinara što na dan preinačenja tužbe 9. novembar 2001. godine predstavlja dinarsku protivrednost od 10,009,29 evra; da je navedeni iznos ispod zakonom propisanog cenzzusa za dozvoljenost revizije, te je na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama člana 36. Ustava jemči se pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, dok se odredbama člana 197. Ustava utvrđuje zabrana povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, te da kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (član 29. st. 1. i 2.); da r evizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi 500.000 dinara na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2 .); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozovljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije učinio prvostepeni sud (član 404.).

Članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, izmenjen je član 394. i od dana stupanja na snagu je propisivao : da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da r evizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 2.); da je r evizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno (stav 3.). Članom 55. istog zakona propisano je: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će i zuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.) .

Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja je i Odluka IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine u kojoj je Ustavni sud ocenjivao ustavnost odredaba čl. 38, 51. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. U navedenoj odluci, Sud je, pored ostalog, u tački 1. izreke utvrdio da odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, u delu koji glasi: "izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona", u vreme važenja , nije bila u saglasnosti sa Ustavom i sa potvrđenim međunarodnim ugovorom. Ustavni sud je u navedenoj odluci izrazio stanovište da se pravo na podnošenje revizije ne stiče trenutkom podnošenja tužbe, već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude. Prema oceni Ustavnog suda, odredba člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku nije imala povratno dejstvo jer je tom odredbom, kao prelaznom, bilo propisano postupanje po novom zakonu u postupcima koji su u toku, iz kog razloga nisu povređene odredbe člana 197. Ustava. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da primena novog zakona na postupke koji su u toku predstavlja trenutno dejstvo zakona, dok bi povratno dejstvo i retroaktivnost zakona značile primenu nove pravne norme na okončane pravne situacije.

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2865/10 od 9. decembra 2010. godine, Ustavni sud najpre konstatuje da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Okružnog suda u Smederevu Gž. 1047/09 od 8. septembra 2009. godine.

Polazeći od stava zauzetog u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, Ustavni sud dalje nalazi da je podnositeljka pravo na izjavljivanje revizije stekla 8. septembra 2009. godine, pre stupanja na snagu odredaba čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno neprihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda, da je na osnovu člana 55. pomenutog zakona revizija podnosioca nedozvoljena, s obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, dozvoljenost revizije cenjena prema odredbama zakona koji još uvek nije važio u momentu sticanja prava na izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je reč o primeni nove pravne norme na okončanu pravnu situaciju, čime se krši načelo zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, utvrđeno odredbom člana 197. stav 1. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2865/10 od 9. decembra 2010. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud, primenom zakona koji je važio u momentu sticanja prava podnositeljke na izjavljivanje revizije, donese novu odluku o ovom vanrednom pravnom sredstvu izjavljenom protiv osporene presude Okružnog suda u Smederevu Gž. 1047/09 od 8. septembra 2009. godine , pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu da će Vrhovni kasacioni sud , kao sud najviše instance, iznova odlučivati o dozvoljenosti revizije podnosi teljke, Ustavni sud smatra da je zahtev za utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, u odnosu na osporenu drugostepenu presudu, za sada preuranjen. Takođe, u vezi tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka navedenu tvrdnju istakla u kontekstu toga da je zbog dužine trajanja žalbenog postupka izgubila pravo na izjavljivanje revizije, ali kako je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio da je podnositeljka navedeno pravo stekla u trenutku donošenja osporene pravnosnažne drugostepene presude, to se nije upuštao u razmatranje osnovanosti takve tvrdnje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević