Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete od 500 evra zbog neefikasnog postupanja redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stanče Zlatković iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stanče Zlatković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 236/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1880/04) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanče Zlatković iz Vranja podnela je Ustavnom sudu, 29. septembra 2014. godine, preko punomoćnika Slobodana Pavlovića, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 236/10 od 11. februara 2014. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1313/14 od 24. jula 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen u pred Osnovnim sudom u predmetu Vranju P. 236/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1880/04).

U ustavnoj žalbi je ukazano na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi joj povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene sudske presude. Tražila je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 236/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Blagoje Zlatković podneo je 9. septembra 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv tuženog Vitomira Dodića, radi utvrđenja prava korišćenja katarstarske parcele i naknade po osnovu sticanja bez pravnog osnova. Predmet je formiran pod brojem P. 1880/04.

Opštinski sud u Vranju je rešenjem P. 1880/04 od 4. oktobra 2004. godine odredio privremenu meru protiv tuženog - zabrana gradnje na spornom delu katastarske parcele.

Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 2045/04 od 19. oktobra 2004. godine ukinuo navedeno rešenje o privremenoj meri.

Opštinski sud u Vranju je rešenjem P. 1880/04 od 18. novembra 2004. godine odredio veštačenje, radi utvrđenja granica i mera spornog dela katastarske parcele. Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je dostavljen sudu 2. marta 2005. godine.

Opštinski sud u Vranju je rešenjem P. 1880/04 od 30. marta 2005. godine prekinuo postupak, zbog smrti tužioca.

Stanče Zlatković, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je podneskom od 23. maja 2005. godine, kao naslednik prvobitnog tužioca, tražila nastavak postupka.

Tuženi Vitomir Dodić je 5. oktobra 2005. godine podneo protivtužbu protiv tužilje-proivtužene, radi utvrđenja prava korišćenja na drugoj katastarskoj parceli.

Opštinski sud u Vranju je rešenjem od 22. februara 2006. godine odredio novo veštečenje. Nalaz sa mišljenjem je dostavljen sudu 11. jula 2006. godine.

Na ročištu od 20. maja 2009. godine određeno je dopunsko veštačenje.

Nakon formiranja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 236/10.

Na ročištu od 28. aprila 2010. godine došlo je do promene postupajućeg sudije.

Kako sudski veštak nije izradio dopunski nalaz sa mišljenjem, Osnovni sud u Vranju je rešenjem P. 236/10 od 28. januara 2011. godine novčano kaznio sudskog veštaka, sa nalogom da se dopunski nalaz dostavi najkasnije do 29. marta 2011. godine.

Na ročištu od 29. marta 2011. godine određeno je da se dopunsko veštačenje sprovede preko drugog sudskog veštaka, s tim da se dopunski nalaz sa mišljenjem dostavi u roku od 30 dana. Sudski veštak je podneskom od 20. avgusta 2011. godine obavestio sud da nije u stanju da izvrši predmetno dopunsko veštačenje, jer u katastru nepokretnosti nedostaju određeni podaci.

Osnovni sud je dopisom P. 236/10 od 23. septembra 2011. godine tražio od sudskog veštaka da se izjasni koji tačno podaci nedostaju.

Osnovni sud je na ročištu od 28. februara 2012. godine odredio novog sudskog veštaka. Kako tuženi-protivtužilac nije predujmio troškove veptačenja, sud je rešenjem opozvao izvođenje dopunskog veštačenja.

Predsednik Osnovnog suda u Vranju je, na zahtev tuženog-protivtužioca, rešenjem Su. 149/12 od 15. oktobra 2012. godine izuzeo od daljeg postupanja postupajućeg sudiju i odredio novog sudiju.

Na ročištu od 22. aprila 2013. godine određeno je usaglašavanje nalaza sudskih veštaka. Usaglašen nalaz je dostavljen sudu 27. maja 2013. godine.

Na ročištu od 25. jula 2013. godine došlo je do promene sudskog veća.

Sud je izveo dokaz uviđajem na licu mesta 3. oktobra 2013. godine.

Osnovni sud u Vranju je osporenom presudom P. 236/10 od 11. februara 2014. godine odlučio sledeće: u stavu prvom izreke usvojio je tužbeni zahtev za utvrđenje prava korišćenja katastarske parcele broj 7210, KO Vranje, u merama i granicama bliže označenim u izreci presude; u stavu drugom izreke odbio je kao neonovan tužbeni zahtev za utvrđenje prava korišćenja katastarske parcele broj 7210, KO Vranje, u merama i granicama bliže označenim u izreci presude; u stavu trećem izreke, odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu po osnovu sticanja bez pravnog osnova; u stavu četvrtom izreke, usvojio je protivtužbeni zahtev za utvrđenje prava korišćenja katastarske parcele broj 7211, KO Vranje, u merama i granicama bliže označenim u izreci presude; u stavu petom izreke, odbio je kao neonovan tužbeni zahtev za utvrđenje prava korišćenja katastarske parcele 7211, KO Vranje, u merama i granicama bliže označenim u izreci presude.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1313/14 od 24. jula 2014. godine odbio kao noenovane žalbe parničnih stranaka i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku tužilje-protivtužene 1. septembra 2014. godine.

U toku parničnog postupka zakazano je 42 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu 16 ročišta nisu održana (jedno ročište nije održano zbog neuredne dostave, tri ročišta nisu održana na predlog parničnih stranaka radi mirnog rešenja spora, jedno ročište nije održano zbog toga što je punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe na samom ročištu dostavio podnesak suprotnoj parničnoj stranki, jedno ročište nije održano jer je podnet predlog za poravnanje, jedno ročište nije održano zbog štrajka advokata, tri ročišta nisu održana jer nije dostavljen dopunski nalaz, jedno ročište nije održano jer su se spisi predmeta nalazi kod sudskog veštaka, jedno ročište nije održano jer sudski veštak nije dostavio potreban izveštaj, jedno ročište nije održano zbog podnetog predloga za izuzeće sudije, jedno ročište nije održano zbog tuženog). U toku parničnog postupka sproveden je dokazni postupak veštačenjem na različite okolnosti, uviđajem na licu mesta, saslušanjem većeg broj svedoka i saslušanjem parničnih stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je prvobitni tužilac pokrenuo predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je prvobitni tužilac podneo tužbu Opštinskom sudu u Vranju, 9. septembra 2004. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1313/14 od 24. jula 2014. godine , kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao devet godina i deset meseci.

Navedeno trajanje postupka pred sudom samo sebi ukazuje na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosica, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično i pravno složen zbog same prirode spora, zatim sud je morao da odluči o tužbi podnositeljke ustavne žalbe i protivtužbi tuženog-protivtužioca, pri čemu je u tužbi podnositeljke istaknut zahtev za korišćenje zemljišta i za naknadu po osnovu sticanja bez pravnog osnova. Takođe, okolnosti koje su objektivno uticale na dužinu trajanja postupka jesu prekid postupak zbog smrti prvobitnog tužioca, sprovođenje dve vrste veštačenja, dopunsko veštačenje koje nije moglo biti sprovedeno zbog nedostataka određenih podataka u katastru nepokretnosti, u jednoj fazi postupka postupajući sudija je izuzet od daljeg postupanja, te je novom sudiji bilo potrebno vreme da se upozna sa sadržinom predmeta spora.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala nesumnjiv materijalni interes da se u razumnom roku okonča parnični postupak.

Međutim, nezavisno od predmetnog interesa podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je i ona sama značajno doprinela dužini trajanja postupka. Naime, tri ročišta nisu održana na predlog parničnih stranaka radi mirnog rešenja spora, jedno ročište nije održano zbog toga što je punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe na samom ročištu dostavio podnesak suprotnoj parničnoj stranki i jedno ročište nije održano zbog neprisustvovanja punomoćnika parničnih stranaka.

Međutim, nezavisno od navedenog doprinosa podnositeljke ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud konstatuje da na redovnom sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi oni koji imaju neku procesnu ulogu u parnici postupaju savesno i blagovremeno, kako bi se izbeglo bilo kakvo nepotrebno odugovlačenje postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav ESLjP prema kom je „sud dužan da obezbedi da veštaci u razumnom roku dostave nalaz“ (videti presudu u predmetu Nankov protiv Makedonije, broj 26541/02, od 29. novembra 2007. godine, stav 46.). Iz navedenog sledi da i kašnjenja u izradi i dostavljanju nalaza sa mišljenjem veštaka dovode do povrede prava na suđenje u razumnom roku. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da sudski veštak kome je povereno da izradi dopunski nalaz i mišljenje, rešenjem suda od 20. maja 2009. godine, nije poštovao sudske rokove, a što je dovelo i do neodržavanja čak tri ročišta za glavnu raspravu. Redovni sud je tek 28. januara 2011. godine odredio novčanu kaznu veštaku zbog kašnjenja, a 29. marta 2011. godine je odlučio da se dopunsko veštačenje poveri drugom sudskom veštaku. Međutim, i drugi određeni sudski veštak nije poštovao sudski rok od 30 dana za izradu dopunskog nalaza, pa je tek 20. avgusta 2011. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da izvrši veštačenje jer nedostaju određeni podaci u katastru nepokretnosti. Inače, zbog navedenog veštaka nisu održana dva ročišta. Zbog dugog trajanja postupka je, po prirodi stvari , u više navrata došlo do promene postupajućeg sudije u prvostepenom postupku, a što je nesumnjivo dovodilo do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi postupajući sudija upozna sa predmetom spora (videti presudu ESLjP u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P1. 236/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1880/04), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, činjeničnu i pravnu složenost spora, značajan doprinos podnositeljke ustavne žalbe u dužini trajanja postupka, objektivne okolnosti koje su uticale na dužinu trajanja postupka, kao i to da je podnositeljka ustavne žalbe stupila u parnicu, kao naslednik prvobitnog tužioca, maja meseca 2005. godine. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnositeljka ustavne žalbe je osporila presude Osnovnog suda u Vranju P. 236/10 od 11. februara 2014. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 1313/14 od 24. jula 2014. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv osporene prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja podnositeljkine žalbe i neosnovanosti navoda sadržanih u njoj. U tom smislu su navodi podnositeljke ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njenim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice, te stoga ne mogu biti ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti