Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko deset godina. Neažurnost prvostepenog suda, uključujući dvogodišnji period neaktivnosti, bila je odlučujuća. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. I . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z . I . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11314/10 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Z . I . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4540/15 od 17. avgusta 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. I . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 5. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika Lj. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu prot iv presude navedene u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da, u konkretnom slučaju, postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Takođe, podnosilac osporava i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4540/15 od 17. avgusta 2016. godine. Podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, te da mu se odredi naknada štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11314/10 (ranije spis Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8979 /05) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Z. I . iz Beograda , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. decembra 2005. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog I.M, radi utvrđenja.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 36 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 24 održano na kojima je sproveden do kazni postupak saslušanjem tužioca (dva puta) i tuže nog, zatim devet svedoka (svedoci saslušavani na sedam ročišta za glavnu raspravu u periodu od 23. januara 2007. do 27. januara 2009. godine) , kao i uviđajem na licu mesta i veštačenjem veštaka građevinske struke koje je dva puta dopunjeno. Ostalih 12 ročišta nije od ržano, i to dva na z ahtev punomoćnika tuženog, tri radi izjašnjenja stranaka na dostavljene podneske, tri zbog nedolaska svedoka, jedno zbog nedolaska veštaka , kao i tri zbog obustave rada Advokatske komore – u periodu od 22. oktobra 2014. do 22. januara 2015. godine.

U periodu od 18. marta 2009. do 4. marta 2011. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu.

U toku postupka je doneto rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8979/05 od 4. jula 2006. godine kojim je odbijen predlog tužioca da sud odredi privremenu meru kojom će zabraniti tuženom da raspolaže sa predmetnom nepokretnošću, i kojim je odbijen predlog tuženog da sud odredi privremenu meru kojom će zabraniti tužiocu da raspolaže sa tom nepokretnošću.

U sprovedenom postupku je doneta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11314/10 od 23. marta 2015. godine kojom je, sta vom prvim izreke, odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je suvlasnik sa udelom od još 5/12 idealnih delova na kući u broj 4 u ulici I . u Beogradu što je tuženi dužan da prizna i da tužiocu presuda posluži za upis prava svojine u javnoj knjizi, kao i da sud obaveže tuženog da tu žiocu naknadi troškove postupka; stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka.

Protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11314/10 od 23. marta 2015. godine tužilac je 14. aprila 2015. godine izjavio žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4540/15 od 17. avgusta 2016. godine odbijena je kao nosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11314/ 10 od 23. marta 2015. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4540/15 od 17. avgusta 2016. godine dostavljen a punomoćniku tužioca, dana 8. septembra 2016. godine .

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom, pored ostalog, istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda ustanovljen Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, kada je i prvi put proklamovano pravo na suđenje u razumnom roku kao ele ment prava na pravično suđenje, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4540/15 od 17. avgusta 2016. godine kojom je pravosnažno okončan predmetni postupak , proteklo deset godina i osam meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku postavila relativno složena činjenična i pravna pitanja.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustav ni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka. Ustavni su d je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao postupajući prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepena presuda doneta nakon devet godina i pet meseci od dana podnošenja tužbe. Pored toga , Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da u periodu od 18. marta 2009. do 4. marta 2011. godine, dakle dve godine, nije održano nij edno ročište za glavnu raspravu, kao i da je devet svedoka saslušavano na sedam ročišta u periodu od 23. januara 2007. do 27. januara 2009. godine. Pri tom se ne može staviti na teret sudu to što u periodu od 22. oktobra 2014. do 22. januara 2015. godine tri ročišta n isu održana zbog obustave rada Advokatske komore.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1 .200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosiocu ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za po vredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i postupanje prvostepenog suda, kao i činjenicu da tri ročišta nisu održana bez krivice postupajućeg suda , postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

5. Analizirajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4540/15 od 17. avgusta 2016. godine , Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovolj an ishodom prav nosnažno okončanog parničnog postupka, formalno s e pozivajući na povredu ustavnog prava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao revizijski sud i da još jednom, nakon redovni h sudova, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva povodom kojeg je vođena predmetna parnica. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žal be proizlazi da povredu ustavnog prava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da osporava valjanost ocene prethodno izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova , a što ne predstavlja argumentovane ustavnopravne razloge koji bi vodili meritornom odlučivanju Suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u tački 3. izreke.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.