Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe o suđenju u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava. Uzevši u obzir složenost predmeta i ponašanje stranaka, dužina postupka je ocenjena kao opravdana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R. iz Banatskog Dvora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. R. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu u predmetu P2. 113/13.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R. iz Banatskog Dvora podneo je, 23. septembra 2013. godine, preko punomoćnika D. R, advokata iz Zrenjanina, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu u predmetu P2. 113/13.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da se predmetni postupak vodi po njegovoj tužbi radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava i da nakon više od tri godine nije okončan, zbog čega smatra da mu je povređeno označeno ustavno pravo. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Zrenjaninu P2. 113/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. R, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. avgusta 2010. godine Opštinskom sudu u Zrenjaninu tužbu protiv tužene S. V, radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava.

Do 3. marta 2011. godine održana su dva ročišta i pribavljena su četiri izveštaja od nadležnih organa starateljstva - dva od Centra za socijalni rad u Ž. i dva od Centra za socijalni rad u Zrenjaninu, koji je u drugom izveštaju izneo mišljenje da su se stekli uslovi da se tužena delimično liši roditeljskog prava. Takođe su pribavljeni prekršajni i spisi od nadležnog OJT.

Na ročištu održanom 21. marta 2011. godine usvojen je predlog tužene da se sprovede veštačenje na okolnost potrebe lišenja roditeljskog prava i izmene odluke o poveravanju deteta.

Podneskom od 20. aprila sudski veštak J. K. je tražila svoje izuzeće, a podneskom od 4. maja 2011. godine drugi sudski veštak Đ. D. je obavestio sud da ne može da odgovori zadatku veštačenja zbog složenosti slučaja, te je predložio da se veštačenje poveri stručnoj ustanovi.

Na sledećem ročištu koje je održano 12. maja 2011. godine usvojen je predlog tužene da se veštačenje poveri Institutu za psihijatriju - Klinici za psihijatriju za decu i omladinu u N. S. (u daljem tekstu: Institut), a pismeni otpravak ovog rešenja izrađen je 29. jula nakon što je tužena položila predujam za veštačenje.

Institut je 30. avgusta 2011. godine tražio produženje roka za izradu nalaza, a ročište koje je bilo zakazano za 17. novembar nije održano zbog nedostavljanja nalaza. Dopisom od 21. novembra 2011. godine Institut je obavestio sud da će nalaz dostaviti nakon uplate celokupnog iznosa troškova veštačenja, zbog čega je tužilac na sebe preuzeo obavezu da ih izmiri. Tužilac je troškove veštačenja izmirio 30. decembra 2011. godine, nakon čega je sud dopisima od 27. januara i 2. februara 2012. godine tražio dostavljanje nalaza.

Ročišta koja su bila zakazana za 14. mart i 10. maj 2012. godine nisu održana zbog nedolaska veštaka, s tim što je nalaz sudu dostavljen 20. marta. Po prijemu nalaza, tužilac je preinačio tužbu tako što je pored postojećeg istakao i novi zahtev kojim je tražio delimično lišenje roditeljskog prava tužene, a povodom njegovog podneska od 10. maja, Institut je dostavio izjašnjenje u junu 2012. godine.

Nakon dva održana ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem stranaka, 13. jula 2012. godine doneta je presuda P2. 659/10.

Drugostepeni sud je rešenjem od 17. oktobra 2012. godine spise predmeta vratio nižestepenom sudu radi donošenja dopunske presude po službenoj dužnosti (naloga tuženoj da preda dete tužiocu), a po donošenju ove odluke, rešenjem Gž2. 9/13 od 16. januara 2013. godine, drugostepeni sud je ukinuo nižestepene presude.

U ponovnom postupku, od ukupno sedam zakazanih ročišta jedno nije održano, zbog nedolaka tužiočevog punomoćnika, tužene i dva svedoka. U ovom delu postupka pribavljena su dva izveštaja od nadležnog organa starateljstva i izveden je dokaz saslušanjem stranaka i deset svedoka, s tim što su tužiočev punomoćnik i tužena na ročištu koje je održano 22. aprila 2013. godine saglasno predložili da se na tom ročištu ne izvodi dokaz saslušanjem stranaka već na narednom ročištu. Takođe, na ročištu koje je održano 11. juna 2013. godine tužiočev punomoćnik i tužena su saglasno predložili da se saslušaju tri svedoka, a da se stranke i druga dva svedoka saslušaju na sledećem ročištu, pri čemu je na tom ročištu koje je održano 13. avgusta punomoćnik tužioca predložio da se sasluša još sedam novih svedoka, od kojih je je pet saslušano na dva naredna ročišta.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 94/14 od 6. marta 2014. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda P2. 113/13 od 7. novembra 2013. godine, u delu kojim je tužena delimično lišena roditeljskog prava i obavezana da u određenom periodu plaća doprinos za izdržavanje deteta, tako što je u tim delovima tužbeni zahtev odbijen, dok je u preostalom delu nižestepena odluka potvrđena.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 686/14 od 29. jula 2014. godine ukinuta je drugostepena presuda u delu kojim je potvrđena nižestepena odluka.

U ponovnom postupku, pred drugostepenim sudom je održana rasprava 5. novembra 2014. godine na kojoj je saslušan jedan svedok, nakon čega je doneta presuda Gž2. 514/14 kojom je ponovo potvrđena odluka prvostepenog suda.

Prema stanju u spisima predmeta tužena protiv ove drugostepene odluke nije izjavila reviziju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega.

Porodičnim zakonom ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11 ) je propisano: da su postupak za zaštitu prava deteta i postupak za lišenje roditeljskog prava naročito hitni, da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu i da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (član 269 .); da je pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, sud dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima (član 270.) .

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, a polazeći od prethodno navedenih činjenica, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao četiri godine i tri meseca što samo po sebi ne bi moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume, Ustavni sud je utvrdio da osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca ustavne žalbe radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava i lišenja roditeljskog prava tužene. Dalje, Ustavni sud je utvrdio da je radi utvrđenja činjenica bitnih za presuđenje prvostepeni sud u toku postupka sproveo veštačenje i pribavio šest izveštaja od nadležnih organa starateljstva, te izveo dokaz saslušanjem stranaka i većeg broja svedoka. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da se u konkretnom slučaju radilo o složenoj pravnoj stvari s obirom na obimnost sprovedenog dokaznog postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, na strani podnosioca nesumnjivo je postojao izuzetno značajan interes da se pitanje odluke o vršenju roditeljskog prava raspravi u što kraćem roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosi lac redovno prisustvova o ročištima, ali da ročište zakazano za 25. avgust 20 13. godine nije održano, između ostalog, i zbog nedolaska njegovog punomoćnika. Ustavni sud je takođe utvrdio da na saglasan predlog podnosiočevog punomoćnika i tužene nije izveden dokaz saslušanjem stranaka na ročištima održanim 22. aprila i 11. juna 2013. godine, s tim što na drugom pomenutom ročištu iz istog razloga nisu saslušani svi svedoci, već samo tri. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe tek na ročištu održanom 13. avgusta 2013. godine stavio novi dokazni predlog, povodom kojeg je na naredna dva ročišta saslušano još pet svedoka. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ocenjuje da je ovakvo ponašanje podnosioca dozvoljeno u kontekstu korišćenja raspoloživih procesnih sredstva u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Sokolov protiv Rusije, br. 3734/02, od 22. septembra 2005. godine, stav 38, i Surmeli protiv Nemačke, br. 75529/01, od 8. juna 2006. godine, stav 131 .), ali se, po oceni Ustavnog suda, duže trajanje postupka iz ovog razloga, kao i iz razloga koji se odnosi na predloge da se stranke i svedoci ne saslušavaju na određenim ročištima, ne može pripisati sudu (presuda Evropskog suda za ljudska prava Surmeli protiv Nemačke br. 75529/01, od 8. juna 2006. godine, stav 131 .).

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku konstatuje da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud posebno naglašava da je prema praksi ovoga suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, u predmetima koji se tiču odluke o vršenju roditeljskog prava nekog lica potrebno da sudovi i drugi državni organi pokažu posebnu odgovornost u postupanju, s obzirom na moguće posledice koje dužina postupka može imati, pre svega u pogledu uživanja prava na porodični život (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu VAM protiv Srbije, broj predstavke 39177/05, od 20. februara 2007. godine, stav 99. i Hokkanen protiv Finske, broj predstavke 19823/92, od 23. septembra 1994. godine, stav 72.). S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud prvu prvostepenu presudu doneo za manje od dve godine od podnošenja tužbe. U ovom periodu, sud od septembra 2010. do marta 2011. godine nije zakazivao ročišta jer je pribavljao izveštaje od nadležnih organa starateljstva, pa se stoga ne može govoriti o neažurnom radu suda. Dalje, Ustavni sud je utvrdio da je sud u martu 2011. godine usvojio predlog tužene za izvođenje dokaza veštačenjem, ali da je jedan od veštaka tražio svoje izuzeće, a da je drugi, zbog složenosti slučaja, predložio da se ono poveri stručnoj ustavnovi, što je i učinjeno u julu te godine nakon što je tužena položila predujam za veštačenje. Na nalaz veštaka Instituta se čekalo do marta 2012. godine, s tim što je Institut prvo tražio produženje roka za izradu nalaza, a zatim uslovio dostavljanje nalaza izmirenjem celokupnog iznosa troškova veštačenja, što je podnosilac učinio krajem decembra 2011. godine. Međutim nalaz je dostavljen tek nakon dve pismene urgencije suda. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ocenjuje, da se kašnjenje u traženju i dostavljanju nalaza u periodu od dva i po meseca (od kraja decembra 2011. do druge polovine marta 2012. godine) ne može smatrati značajnom neažurnošću koja je doprinela dužem trajanju postupka, s obzirom na to da je prva prvostepena presuda doneta za nešto manje od dve godine. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je drugu prvostepenu presudu sud doneo za manje od godinu dana, zakazujući ročišta u intervalima od po mesec dana, te da su drugostepeni i revizijski sud odluke po pravnim lekovima donosili za manje od šest meseci.

Polazeći od svega iznetog, a posebno imajući u vidu složenost i posebnu osetljivost pitanja koja su se raspravljala u osporenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu u predmetu P 2. 113/13, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe o suđenju u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti