Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog istovetnosti predmeta

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu preduzeća protiv presude Upravnog suda. Žalba je odbačena jer su navodi, predmet odlučivanja i razlozi istovetni kao u prethodno rešenom predmetu, čime nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz Smedereva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S . i utvrđuje se da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P1. 479/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Smederevu P1. 388/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbij e, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz Smedereva podneo je, 31. januara 2013. godine, preko punomoćnika M . F, advokata iz Smedereva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P1. 479/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Smederevu P1. 388/05), kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 261/12 od 7. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom je osporena drugostepena presuda kojom je konačno odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za poništaj rešenja tuženog kojim je tužiocu izrečena mera prestanka radnog odnosa.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete, da poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 261/12 od 4. decembra 2012. godine i da naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Smederevu P1. 479/11 od 13. oktobra 2011. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu P1. 479/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Smederevu P1. 388/05), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac D. S . iz Smedereva, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. oktobra 2005. godine Opštinskom sudu u Smederevu tužbu protiv tuženog – O . š . „D .“ iz Smedereva, radi poništaja rešenja tuženog broj 1325 od 30. avgusta 2005. godine o udaljenju tužioca sa rada. Tužba je zavedena pod brojem P1. 388/05. Odgovor na tužbu je 17. oktobra 2005. godine dostavljen sudu. Podneskom od 26. januara 2006. godine tužilac je preinačio tužbu, tako što je tražio da se poništi kao nezakonito i rešenje tuženog poslodavca broj 2053 od 28. decembra 2005. godine kojim je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa i da se tužilac vrati na rad. Do donošenja prvostepene presude zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih čak pet ročišta nije održano, i to: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nedolaska tužioca i tri ročišta zbog službene sprečenosti zakonskog zastupnika tuženog. Na održanim ročištima su saslušani predloženi svedok i tužilac u svojstvu parnične stranke, a izvršen je i uvid u raspoloživu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Smederevu P1. 388/05 od 30. januara 2007. godine poništena su kao nezakonita predmetna rešenja tuženog - kojim je tužilac udaljen sa rada i kojim mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa, pa je tuženi obavezan da tužioca vrati na rad i da mu naknadi parnične troškove.

Rešenjem Opštinskog suda u Smederevu P1. 388/05 od 4. aprila 2007. godine odbijen je kao neosnovan predlog tuženog za vraćanje u pređašnje stanje, radi izvođenja dokaza saslušanjem zakonskog zastupnika tuženog.

Tuženi je 30. aprila 2007. godine izjavio žalbe protiv navedene presude i rešenja.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž1. 920/07 od 12. maja 2009. godine vraćeni su spisi predmeta P1. 388/05 Opštinskom sudu u Smederevu, radi izjašnjenja punomoćnika tužioca u pogledu izjavljenih žalbi tuženog.

Viši sud u Smederevu je rešenjem Gž1.19/10 od 10. februara 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Smederevu P1. 388/05 od 4. aprila 2007. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5170/10 od 9. marta 2011. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Smederevu P1. 388/05 od 30. januara 2007. godine i predmet vraćen Osnovnom sudu u Smederevu, radi ponovnog suđenja, sa obrazloženjem, u kojem je između ostalog, navedeno da prvostepena presuda ima nedostatka zbog kojih se ne može ispitati.

Ponovni prvostepeni postupak je vođen pod brojem P1. 479/11, a nakon tri održana ročišta sud je doneo presudu.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1. 479/11 od 13. oktobra 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se ponište kao nezakonita rešenja tuženog – O. š . „D .“ iz Smedereva, i to broj 1325 od 30. avgusta 2005. godine o udaljenju tužioca sa rada, kao i konačno rešenje tuženog broj 2053 od 28. decembra 2005. godine kojim je tužiocu izrečena mera prestanka radnog odnosa te da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 261/12 od 25. oktobra 2012. godine zakazao raspravu pred tim sudom, kao drugostepenim sudom, za 4. decembar 2012. godine i nakon održane rasprave doneo presudu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 261/12 od 7. decembra 2012. godine ukinuta je prvostepena presuda Osnovnog suda u Smederevu P1. 479/11 od 13. oktobra 2011. godine u delu stava jedan njene izreke i u tom delu odbačena kao nedozvoljena tužba tužioca kojom je tražio da se poništi, kao nezakonito, rešenje tuženog broj 1325 od 30. avgusta 2005. godine o udaljenju tužioca sa rada, dok je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Smederevu P1. 479/11 od 13. oktobra 2011. godine u preostalom delu stava jedan njene izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj konačnog rešenja tuženog broj 2053 od 28. decembra 2005. godine kojim je tužiocu izrečena mera prestanka radnog odnosa i da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 10. januara 2013. godine uručen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe, 4. oktobra 2005. godine, Opštinskom sudu u Smederevu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 261/12 od 7. decembra 2012. godine, iz čega proizlazi da je podstupak trajao preko sedam godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka preko sedam godina, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođen radni spor za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo tokom sprovedenog postupka, a u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje u ovoj pravnoj stvari.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je prvu presudu (P1. 388/05 od 30. januara 2007. godine) sud doneo nakon godinu dana i tri meseca od podnošenja tužbe, pri čemu je tužilac bio preinačio tužbu isticanjem novog tužbeniog zahteva, te da je dužina trajanja odlučivanja prvostepenog suda do donošenja navedene presude bila razumna. Međutim, Ustavni sud smatra da je osnovni razlog dugog trajanja predmetnog postupka odlučivanje o žalbama koje je tuženi izjavio 30. aprila 2007. godine protiv prvostepene presude P1. 388/05 od 30. januara 2007. godine i protiv rešenja P1. 388/05 od 4. aprila 2007. godine, kojim je odbijen njegov predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koje je ukupno trajalo skoro pune četiri godine, do donošenja rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5170/10 od 9. marta 2011. godine, kojim je ukinuta presuda Opštinskog suda u Smederevu P1. 388/05 od 30. januara 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Nakon toga, postupak je okončan u roku kraćem od dve godine, u kojem su donete prvostepena (P1. 479/11 od 13. oktobra 2010. godine) i drugostepena presuda (Gž1. 261/12 od 7. decembra 2012. godine), što se ne može smatrati nerazumnim rokom.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije značajnije doprineo dužini trajanja postupka, iako nije došao na jedno ročište, kao i da je okončanje predmetne parnice u razumnom roku bilo od naročitog značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je u svojstvu tužioca vodio radni spor, radi poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P1. 479/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Smederevu P1. 388/05), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1.261/12 od 7. decembra 2012. godine, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 439. Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , imao pravo da protiv navedene drugostepene presude izjavi reviziju, budući da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Kako iz navoda ustavne žalbe, dokumentacije koja je uz nju dostavljena, kao i uvidom u spise predmeta osnovnog suda u Smederevu P1. 479/11, proizlazi da podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio Zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog istovetnosti predmeta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti