Ustavna žalba: povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam godina. Takođe, utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio materijalno pravo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Mari ja Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Siniše Raševića iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Siniše Raševića i utvrđuje da je u parni čnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1312/12 i u upravnim sporovima koji su vođeni pred Upravnim sudom u predmetima U. 21833/10 i U. 8464/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

3. Usvaja se ustavna žalba Siniše Raševića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1184/13 od 13. februara 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1184/13 od 13. februara 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 843/13 od 1. jula 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Siniša Rašević iz Šapca podneo je Ustavnom sudu, 22. septembra 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 843/13 od 1. jula 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupcima navedenim u tački 1. izreke. Isti podnosilac je 27. maja 2014. godine dopunio navedenu ustavnu žalbu tako što je osporio i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1184/13 od 13. februara 2014. godine zbog povrede označenih ustavnih prava .

Podnosilac ustavne žalbe, detaljno obrazlažući parnični postupak i upravne sporove koji su prethodili podnošenju ustavne žalbe , navodi: da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak i sporovi okončali u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja; da je osporenim presudama proizvoljno primenjeno materijalno pravo u delu kojim je odbijen njegov zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zarade, budući da su kao nezakonita poništena rešenja kojim je oglašen disciplinski odgovornim i na osnovu kojeg mu je izrečena mera prestanak radnog odnosa, te da mu stoga pripada tražena naknada štete; da je osporenim presudama proizvoljno primenjeno materijalno pravo i u delu kojim je odbijen njegov zahtev za vraćanje u mesto rada i na radno mesto koje je podnosilac obavljao u trenutku donošenja poništenih rešenja; da su za razliku od Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda u predmetnom postupku , u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji određeni sudo vi u drugim parnicama usvajali predmetne tužbene zahteve. Polazeći od navedenog, podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna prava, te predlaže da se ponište osporene presude i odredi mu se naknada nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 1312/12 (ranije spis Prvog opštinskog suda u Beogradu P 1. 44/07) i Upravnog suda U. 21833/10 i U. 8464/11 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. januara 2007. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i radi vraćanja na rad, kao i zbog naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade.

U sprovedenom postupku, do donošenja presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 44/07 od 4. novembra 2008. godine, zakazano je i održano ukupno devet ročišta za glavnu raspravu, na kojima je sproveden dokazni popstupak saslušanjem tužioca i šest svedoka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 44/07 od 4. novembra 2008. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor stvarne nenadležnosti toga suda; stavom drugim izreke poništena su kao nezakonita osporena disciplinska rešenja od 2. i 18. decembra 2006. godine ; stavom trećim izreke obavezana je tužena da vrati tužioca na rad i rasporedi ga na isto mesto koje je obavljao u vreme donošenja osporenih rešenja ili neko drugo koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, radnom iskustvu i radnim sposobnostima ; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period od decembra 2006. do septembra 2008. godine isplati određen novčani iznos; stavom petim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 528/09 od 24. novembra 2009. godine, donetim u postupku po žalbi, ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, do donošenja rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6781/10 od 5. marta 2010. godine, zakazana su dva ročišta za glavnu raspravu od kojih je jedno održano, a drugo nije bez krivice tužioca. Navedenim prvostepenim rešenjem Prvi osnovni sud u Beogradu se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u delu tužbe kojim je tužilac tražio poništaj predmetnih rešenja i primerak tužbe dostavio Upravnom sudu kao stvarno nadležnom sudu. Zatim je navedeni prvostepeni sud doneo rešenje P1. 6781/10 od 29. jula 2010. godine kojim je prekinuo postupak do pravosnažnog okončanja upravnog spora koji se vodio pred Upravnim sudom.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 14. maja 2010. godine dostavio tužbu Upravnom sudu na dalju nadležnost. Upravni sud je 7. oktobra 2010. godine dostavio navedenu tužbu tuženoj na odgovor, koja je sudu dostavila odgovor na tužbu 18. oktobra 2010. godine. Upravni sud je presudom U. 21833/10 (2007) od 31. marta 2011. godine usvojio tužbu i poništio rešenje Disciplinske komisije Ministarstva unutrašnjih poslova DK 116-181/06 od 18. decembra 2006. godine. U toku spora tužilac je u dva navrata urgirao postupanje suda.

Nakon što je Disciplinska komisija Ministarstva unutrašnjih poslova donela novo rešenje DK 116- 4/11-79 (2006) od 17. juna 2011. godine kojim se ponovo odbija prigovor policijskog službenika - Siniše Raševića podnet na rešenje disciplinskog starešine Policijske uprave Šabac broj 116-33/06 od 29. septembra 2006. godine, tužilac je 27. jula 2011. godine podneo Upravnom sudu tužbu sada protiv rešenja Disciplinske komisije Ministarstva unutrašnjih poslova DK 116-4/11-79 (2006) od 17. juna 2011. godine. Upravni sud je doneo presudu U. 8464/11 od 20. oktobra 2011. godine kojom je usvojio tužbu i poništio navedeno drugostepeno rešenje i predmet vratio nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Zatim je Disciplinska komisija Ministarstva unutrašnjih poslova donela rešenje DK 116-04/11-161 (2006) od 23. decembra 2011. godine kojim je usvojen prigovor i poništeno rešenje disciplinskog starešine Policijske uprave Šabac broj 116-33/06 od 29. septembra 2006. godine i obustavljen disciplinski postupak koji se vodio protiv Siniše Raševića zbog apsolutne zastarelosti.

Nakon toga, Prvi osnovni sud u Beogradu je na predlog tužioca 29. februara 2012. godine doneo rešenje kojim je nastavljen prekinuti postupak. U nastavku postupka je pred prvostepenim sudom održano jedno ročište za glavnu raspravu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1312/12 od 17. maja 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor litispendencije istaknut od strane tužene; stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto suzbijanja imovinskih delikata u kriminalističkoj policiji u zvanju mlađeg policijskog narednika; stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade u periodu od decembra 2006. do septembra 2008. godine isplati iznos od 752.834,00 dinara, u mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, bliže označeno u izreci presude; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje, i to - za penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti za period od 31. decembra 2006. do 30. septembra 2008. godine, za radno mesto policijskog službenika za suzbijanje imovinskih delikata u zvanju mlađeg policijskog narednika; stavom petim izreke Prvi osnovni sud u Beogradu oglasio se apsolutno nenadležnim za postupanje po tužbi tužioca u delu u kome je traženo da se obaveže tužena da mu uplati pripadajuće poreze na dohodak građana za period od 31. decembra 2006. do 30. septembra 2008. godine i u tom delu je tužba odbačena; stavom šestim izreke odbačen je predlog tužioca za određivanje privremene mere do pravnosnažnog okončanja postupka, bliže opisane u izreci presude; stavom sedmim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1312/12 od 17. jula 2012. godine odbijen je zahtev punomoćnika tužioca za ispravku presude istoga suda P1. 1312/12 od 17. maja 2012. godine, koje je ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5098/12 od 6. novembra 2012. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku, rešenjem Prvog osnovnog suda P1. 1312/12 od 5. decembra 2012. godine ispravljena je presuda istog suda P1.1312/12 od 17. maja 2012. godine.

Postupajući po žalbi stranaka, drugostepeni sud je otvorio raspravu i održao tri ročišta, na kojima je sproveo dokazni postupak saslušanjem tužioca i jednog svedoka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 843/2013 od 1. jula 2013. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno ožalbeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1312/12 od 17. jula 2012. godine; stavom drugim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđeno ožalbeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1312/12 od 5. decembra 2012. godine; stavom trećim izreke potvrđena je navedena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu, ispravljena rešenjem istog suda od 5. decembra 2012. godine, u stavu prvom i delu stava drugog izreke koji se odnosi na obavezu tužene da tužioca vrati na rad i u tom delu žalba tužene je odbijena kao neosnovana; stavom trećim izreke preinačena je navedena prvostepena presuda u ostalom delu stavova drugog, trećeg i četvrtog njene izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužioca rasporedi u Policijsku upravu Šabac - Odeljenje kriminalističke policije, na radno mesto „suzbijanje imovinskih delikata", u kriminalističkoj policiji u zvanju „mlađeg policijskog narednika" i da tužiocu naknadi štetu zbog izgubljene zarade u periodu od decembra 2006. do septembra 2008. godine u iznosu od 752.834,00 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, bliže označeno u izreci presude, kao i da tužiocu uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje, i to za penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti u periodu od 31. decembra 2006. do 30. septembra 2008. godine, za radno mesto policijskog službenika za suzbijanje imovinskih delikata u zvanju „mlađeg policijskog narednika"; stavom petim izreke preinačeno je rešenje sadržano u stavu sedmom izreke prvostepene presude, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade troškova prvostepenog parničnog postupka isplati 140.000,00 dinara, a odbijen je zahtev tužioca za vrednost preko tog iznosa pa do iznosa od 213.100,00 dinara; stavom šestim izreke odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu naknadi troškove postupka po žalbi; stavom sedmim izreke odbijen je zahtev tužene da se obaveže tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1184/13 od 13. februara 2014. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 843/2013 od 1. jula 2013. godine u stavu prvom njene izreke, kojim je potvrđeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1312/12 od 17. jula 2012. godine i revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 843/2013 od 1. jula 2013. godine u stavu drugom njene izreke, kojim je potvrđeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1312/12 od 5. decembra 2012. godine. Stavom drugim izreke osporene revizijske presude odbijene su kao neosnovane revizije tužioca i tužene izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 843/2013 od 1. jula 2013. godine u preostalom delu, a stavom trećim izreke je određeno da se troškovi revizijskog postupka ne dosuđuju. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je rešenjem od 2. decembra 2006. godine tužilac oglašen disciplinski odgovornim što je kao očevidac izvršenja krivičnog dela ubistva od strane NN izvršioca, nad pokojnim P. Ž, nakon izvršenja krivičnog dela u službenom postupanju, neistinito prikazao činjenice koje su od uticaja za otkrivanje izvršioca krivičnog dela, što je kvalifikovano kao povreda službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tač. 6 ) i 7 ) Zakona o policiji, pa mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa; da je rešenjem od 18. decembra 2006. godine odbijen prigovor tužioca na navedeno prvostepeno rešenje; da je presudom Upravnog suda U. 21833/10 od 31. marta 2011. godine poništeneno navedeno drugostepeno rešenje, te je novim rešenjem od 17. juna 2011. godine ponovo odbijen prigovor tužioca izjavljen protiv prvostepenog disciplinskog rešenja od 2. decembra 2006. godine; da je presudom Upravnog suda U. 8464/11 od 20. oktobra 2011. godine poništeno rešenje disciplinskog organa tužene od 17. juna 2011. godine, a rešenjem tužene od 23. decembra 2011. godine usvojen je prigovor tužioca i poništeno prvostepeno rešenje o izrečenoj disciplinskoj meri i obustavljen postupak protiv tužioca, zbog apsolutne zastarelosti.

Kako je u konkretnom slučaju otpao pravni osnov za prestanak radnog odnosa, revizijski sud je zaključio da je nastala obaveza tužene da uspostavi reintegraciju tužioca u radni odnos. Stoga je tužena pravilno obavezana da tužioca vrati na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu u vezi člana 4. Zakona o državnim službenicima. Revizijski sud nalazi da je zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tužena da ga rasporedi u Policijsku upravu Šabac - Odeljenje kriminalističke policije na radnom mestu suzbijanja imovinskih delikata u kriminalističkoj policiji, u zvanju mlađeg policijskog narednika, drugostepeni sud pravilno odbio, s obzirom na to da sud nije ovlašćen da vrši raspoređivanje državnih službenika. Naime, raspoređivanje se vrši, prema čl. 90. i 91. u vezi člana 140. Zakona o državnim službenicima kojim je propisan premeštaj državnih službenika zbog potrebe rada, na osnovu akta starešine organa protiv koga je dozvoljena žalba, po pravilima upravnog postupka.

Takođe je Vrhovni kasacioni sud ocenio da je neosnovan navod revizije tužioca da je pogrešno primenjeno materijalno pravo u pogledu odluke o naknadi štete, budući da zastarelost disciplinskog postupka utiče na mogućnost izricanja disciplinske mere, ali ne može biti razlog da tužilac ostvari naknadu štete na ime izgubljene zarade zbog vođenja disciplinskog postupka u situaciji kada je svojim ponašanjem prouzrokovao pokretanje i vođenje disciplinskog postupka i time nastanak štete, što isključuje građanskopravnu odgovornost tužene zbog nezakonitog rada organa, u smislu člana 172. i člana 154. stav 1. ZOO, u vezi člana 192. ZOO. Stoga je pravilno drugostepeni sud odbio zahtev tužioca za naknadu štete u vidu izgubljene zarade u utuženom periodu od decembra 2006. do septembra 2008. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Osporena revizijska presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 29. aprila 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. st. 1. do 3.).

Odredbama člana 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca, propisano je: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.).

Odredbom člana 169. Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", br. 101/05, 63/09 – Odluka US, 92/11 i 64/15), koji je važio u vreme donošenja osporene revizijske presude, bilo je propisano da se na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno.

Zakonom o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08, 104/09 i 99/14) je propisano: da državni službenik može, zbog potrebe rada, da bude trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto u istom državnom organu ili privremeno premešten u drugi državni organ, da za premeštaj državnog službenika zbog potrebe rada nije potrebna saglasnost državnog službenika (član 90. st. 1 i 2.); da odgovarajuće radno mesto jeste ono čiji se poslovi rade u istom zvanju kao poslovi radnog mesta sa koga se državni službenik premešta i za koje državni službenik ispunjava sve uslove (član 91.); da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno (član 140. stav 1.).

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta i povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je najpre konstatovao da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u upravnim sporovima koji su vođeni povodom ocene zakonitosti disciplinskih rešenja na osnovu kojih mu je prestao radni odnos i parničnom postupku u kojem je odlučivano o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za vraćanje na rad i naknadu štete povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Analizirajući dužinu trajanja osporenih sudskih postupaka, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju kao jedinstvena celina mora sagledati i parnični postupak koji je vođen pred sudovima opšte nadležnosti, kao i upravni sporovi koji su vođeni pred Upravnim sudom . Naime, o zakonitosti disciplinskih odluka tužene kao konačnih upravnih akata odlučivao je Upravni sud, kao o prethodnom pitanju u odnosu na zahtev podnosioca ustavne žalbe za vraćanje na rad i naknadu štete o kojima se odlučivalo u parnici.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio: da je podnosilac ustavne žalbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu 23. januara 2007. godine, pored ostalog i radi poništaja navedenih rešenja; da se zatim taj sud oglasio nenadležnim za poništaj tih rešenja i tužbu u tom delu ustupio na dalju nadležnost Upravnom sudu i prekinuo postupak odlučivanja o preostalim tužbenim zahtevima do pravnosnažnog okončanja upravnog spora, koji je okončan presudom Upravnog suda U. 8464/11 od 20. oktobra 2011. godine; da je nakon toga nastavljen prekinuti parnični postupak, koji je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1184/13 od 13. februara 2014. godine. Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu do donošenja revizijske presude kojom je parnični postupak trajno okončan , proteklo sedam godina .

Navedeno trajanje osporenog parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, sedmogodišnje trajanje ovog radnog spora, u konkretnom slučaju, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ovo stoga što je Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donet e dve prvostepe ne presude, pri čemu se nakon sprovedenog dokaznog postupka pred prvostepenim sudom i ukidanja prve prvostepene presude taj sud oglasio stvarno nenadležnim za poništaj predmetnih rešenja i tek nakon tri godine i tri meseca od podnošenja tužbu u tom delu dostavio Upravnom sudu na dalju nadležnost. Pred Upravnim sudom su vođena dva upravna spora koji su se odnosili na taj zahtev i ukupno su trajali oko godinu i po dana. U ponovnom parničnom postupku, posle donošenja druge drugostepene presude bila je održana rasprava i pred drugostepenim sudom u žalbenom postupku. Pored toga, dužini postupka doprinelo je i to što je povodom zahteva tužioca za ispravku druge prvostepene presude najpre doneto rešenje kojim se odbija takav zahtev, da bi ono zatim bilo ukunuto i na kraju bilo doneto rešenje o ispravci te presude . Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. presudu u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine) .

Polazeći od toga da se u ovom slučaju radilo o klasičnom radnom sporu u kome je tužba podneta protiv odluke o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, sa zahtevom, izmeđ u ostalog, da se podnosilac vrati na rad, Ustavni sud nalazi da ne može biti prihvatljivo opravdanje za sudove da, o ovako značajnom pravu za podnosioca ustavne žalbe, ospo reni radni spor traje sedam godina. Ovo stoga što u nacionalnom zakonodavstvu, kao i u praksi evropskih institucija, u pogledu delovanja sudova u radnim sporovima, postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja . Samim tim, smatra da se ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom i pogrešnom postupanju nadležnih sudova.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1312/12 i u upravnim sporovima koji su vođeni pred Upravnim sudom u predmetima U. 21833/10 i U. 8464/11, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Analizirajući navode podnosioca da su drugostepeni i revizijski sud ovi proizvoljno primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan njegov zahtev za naknadu štete po osnovu izgubljenih zarada, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Po shvatanju Ustavnog suda, intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, u važećem Zakonu o radu (član 191.), bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pri tome, zakon izričito propisuje uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti (videti Odluku Ustavnog suda Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud konstatuje da je osnov obrazloženja osporene revizijske presude kojim je odbijen zahtev podnosioca za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, zaključak suda da sama činjenica postojanja nezakonite odluke tužene - poslodavca ne može dovesti do automatizma prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu štete u vidu izostale zarade i drugih primanja iz radnog odnosa jer je utvrđeno da je šteta nastala krivicom podnosioca koja, u smislu odredaba člana 154. stav 1 . i člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, predstavlja osnov isključenja odgovornosti tužene za nastanak štete.

Polazeći od ovakvog stava, Vrhovni kasacioni sud je osporenu odluku utemeljio isključivo na opštim pravilima o deliktnoj odgovornosti. Ustavni sud konstatuje da se time isključuje primena specijalnih normi o pravima zaposlenog povodom nezakonitog otkaza, koje su sadržane u odredbama Zakona o radu, zbog čega pomenuto tumačenje revizijskog suda smatra ustavnopravno neprihvatljivim i nalazi da je u konkretnom slučaju materijalno pravo proizvoljno primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1184/13 od 13. februara 2014. godine i odredio tom sudu da donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 843/13 od 1. jula 2013. godine, odlučujući kao u tač. 3. i 4. izreke.

7. Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe da je osporenim presudama proizvoljno primenjeno materijalno pravo i u delu kojim je odbijen njegov zahtev za vraćanje u mesto rada i na radno mesto koje je podnosilac obavljao u trenutku donošenja poništenih rešenja ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Ovo stoga što su u tom delu osporene presude zasnovane na ustavnopravnom prihvatljivom stavu da sud nije ovlašćen da vrši raspoređivanje državnih službenika, budući da se, saglasno odredbama čl. 90. i 91. u vezi člana 140. Zakona o državnim službenicima, raspoređivanje vrši na osnovu akta starešine organa, a prema potrebama rada.

8. Ustavni sud ukazuje da je neprihvatljiva tvrdnja podnosioca da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, postojanje različitih odluka sudova najviše instance kod iste činjenične i pravne situacije, a iz osporen ih akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da taj uslov postoji . Ustavni sud konstatuje da se u ustavnoj žalb i navode sentence iz presud a Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije, kao dokaz nejednakog postupanja. Međutim, u ustavn im žalb ama nisu priloženi dokazi - pismeni prepisi presuda iz kojih su preuzete te sentence, kako bi se moglo utvrditi da li su dostavljene presude donesene u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a što bi u konkretnom slučaju, bila neophodna pretpostavka da bi se moglo ispitati da li je podnosi ocu osporen om presudom povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava.

U pogledu istaknute povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su navodi o povredi ovog prava takođe izraz subjektivnog shvatanja podnosioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane postupajućih sudova , pa nije posebno razmatrao ove navode podnosi oca, imajući u vidu datu ocenu navoda koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 1753/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 3566/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 9260/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu i dosuđenoj naknadi
• Už 511/2014: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 560/2011: Povreda prava na rad i suđenje u razumnom roku u radnom sporu policijskog službenika
• Už 5575/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog retroaktivne primene zakona