Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog dužine trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao skoro devet godina, utvrđeno je da je na dužinu prevashodno uticao višegodišnji prekid postupka, koji je određen na saglasan predlog stranaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika, i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Stefanovića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. januara 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Stefanovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 790/07 od 23. avgusta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1643/07 od 6. februara 2008. godine i utvrđuje da je navedenim sudskim odlukama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1643/07 od 6. februara 2008. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca Dejana Stefanovića izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 790/07 od 23. avgusta 2007. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Stefanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P1. 1133/06.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dejan Stefanović iz Novog Pazara je 1. jula 2008. godine, preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P1. 1133/06, kao i protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 790/07 od 23. avgusta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1643/07 od 6. februara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe detaljno i hronološki obrazlaže vođenje postupka u predmetu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1133/06 u kome je tražio da se poništi rešenje o prestanku radnog odnosa kod tužene Republike Srbije – MUP RS – SUP Novi Pazar, navodeći da mu je četvorogodišnjim trajanjem ovog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Dalje navodi da mu je osporenim presudama Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 790/07 od 23. avgusta 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1643/07 od 6. februara 2008. godine povređeno pravo na pravično suđenje, jer sudovi nisu cenili okolnost da osporena „odluka o prestanku radnog odnosa nije smela biti šikanozna i da je morala sadržavati potrebne razloge iz kojih proizlazi da je prestanak radnog odnosa bio opravdan i u interesu službe“, te da bi „drugačije tumačenje omogućilo da sve samovolje starešina i rukovodilaca organa poput ove, ostanu nesankcionisane“. Navodi da su osporene presude suprotne i odredbama čl. 4. i 10. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158, budući da u konkretnom slučaju bez obzira na diskreciono pravo koje je tuženi poslodavac imao, prestanak radnog odnosa podnosioca bio neopravdan, te smatra da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi da se neposredno primene navedene odredbe Konvencije MOR-a. Takođe smatra da su sudovi osporenim presudama povredili njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pravo na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije i pravo na zaštitu imovine iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1 1133/06 i drugu dostavljenu dokumenaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je bio zaposlen na radnom mestu policajca u Sekretarijatu unutrašnjih poslova Novi Pazar, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije (u daljem tekstu: MUP RS).

Protiv njega je, po optužnici Opštinskog javnog tužioca u Novom Pazaru Kt. 512/03 od 26. oktobra 2004. godine, pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru, pokrenut krivični postupak zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neprijavljivanje krivičnog dela iz člana 203. stav 2. KZ RS.

Rešenjem MUP-a RS 03 broj 118-506/06 od 7. marta 2005. godine, koje je potvrđeno rešenjem MUP-a RS 01 broj 4722/05 od 9. maja 2005. godine, podnosiocu ustavne žalbe je prestao radni odnos u MUP-u, počev od 31. marta 2005. godine. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos na osnovu člana 45. u vezi sa članom 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim poslovima, zbog toga što je protiv njega pokrenut krivični postupak pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru po optužnici Opštinskog javnog tužioca u Novom Pazaru Kt. 512/03 od 26. oktobra 2004. godine zbog krivičnog dela neprijavljivanja krivičnog dela ili učinioca iz člana 203. stav 2. KZ RS

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru K. 468/04 od 23. juna 2005. godine odbijena je optužba protiv podnosioca ustavne žalbe, jer je Opštinski javni tužilac odustao od optužbe zbog krivičnog dela neprijavljivanja krivičnog dela iz člana 203. stav 2. KZ RS, pošto nije bilo dokaza da je okrivljeni počinio delo koje mu je stavaljeno na teret.

Podnosilac ustavne žalbe je 4. jula 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv Repubike Srbije, MUP-a Novi Pazar radi poništaja rešenja tuženog 03/2 broj 118-506/2005 od 7. marta 2005. godine i rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova 01 broj 4722/05 od 9. maja 2005. godine.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P.1 405/05, od 7. februara 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju presude je navedeno: da je tužilac zasnovao radni odnos u MUP-u Novi Pazar u svojstvu ovlašćenog službenog lica što znači da je morao prilikom prijema u radni odnos da ispunjava pored opštih uslova propisanih Zakonom o radnim odnosima u državnim organima i posebne uslove propisane Zakonom o unutrašnjim poslovima za prijem u radni odnos u MUP-u na radno mesto ovlašćenog službenog lica; da ovi posebni uslovi moraju da postoje i tokom trajanja radnog odnosa, te ukoliko radnik MUP-a prestane da ispunjava neki od ovih uslova, može mu prestati radni odnos na osnovu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima; da pokretanje i vođenje krivičnog postupka protiv ovih lica za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti iz člana 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim poslovima predstavlja jedan od fakultativnih osnova za prestanak radnog odnosa, te o njemu nadležni organ odlučuje po diskrecionom pravu, odnosno „onda kad taj organ po svom nahođenju izabere da ga primeni“; da okolnost da je protiv tužioca odbijena optužba zato što je Opštinski javni tužilac odustao od optužbe ne utiče na ovaj fakultativni osnov za prestanak radnog odnosa, jer njegov opstanak nije uslovljen ishodom krivičnog postupka koji je pokrenut za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Pazaru je rešenjem Gž1. 448/06 od 21. novembra 2006. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 405/05 od 7. februara 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je u prvostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer je izreka presude nerazumljiva i suprotna razlozima presude, a navedeni razlozi su u suprotnosti sa izvedenim dokazima; da prvostepeni sud nije u dovoljnoj meri cenio okolnost da je Opštinski javni tužilac u međuvremenu odustao od optužbe za krivično delo iz člana 203. stav 2. KZ RS i da je bio dužan da ispita okolnosti koje su uticale na pokretanje i vođenje krivičnog postupka, a zatim i na odustanak Opštinskog javnog tužioca od krivičnog gonjenja, jer je tužilac doveden u neravnopravan položaj u odnosu na ostala zaposlena lica. Naloženo je prvostepenom sudu da u ponovnom postupku oceni okolnost da je Opštinski javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja protiv tužioca za krivično delo za koje je optužen.

U ponovnom postupku, predmet je dobio novi broj P1. 1133/06. Opštinski sud u Novom Pazaru je 8. februara 2007. godine doneo presudu P1. 1133/06 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca, poništio rešenja tužene Republike Srbije - MUP - Novi Pazar i obavezao tuženu da vrati tužioca na poslove i zadatke koje je ranije obavljao. U drugom stavu izreke presude obavezana je tužena da tužiocu nadoknadi štetu zbog izgubljene zarade za period od 1. januara do 9. septembra 2005. godine u ukupnom iznosu od 143.090,73 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu se za predmetni period uplati porez i odgovarajući doprinosi. U obrazloženju presude prvostepeni sud se pozvao na razloge iz rešenja Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 448/06 od 21. novembra 2006. godine.

Okružni sud u Novom Pazaru je, odlučujući o žalbi tužene Republike Srbije, doneo osporenu presudu Gž1. 790/07 od 23. avgusta 2007. godine kojom je preinačena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1133/06 od 8. februara 2007. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se ponište rešenja tužene o prestanku radnog odnosa, da se tužena obaveže da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto policajca i isplati mu naknadu štete zbog izgubljene zarade i troškove postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude se navodi da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, i to iz sledećih razloga: da je pravnosnažna osuđujuća presuda obavezan osnov za prestanak radnog odnosa službenom licu ili licu na određenim dužnostima u MUP-u, ali da je pokretanje i vođenje krivičnog postupka za navedena dela protiv ovih lica fakultativni osnov za isto i da o njemu nadležni organi odlučuju po diskrecionom pravu, onda kad taj organ po svom nahođenju izabere da ga primeni, jer ga član 34. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima na to ne obavezuje; da okolnost da je tužilac oslobođen krivične odgovornosti ne utiče na fakultativni osnov za prestanak radnog odnosa zaposlenog u MUP-u sa posebnim ovlašćenjima, jer opstanak ovog osnova nije uslovljen ishodom krivičnog postupka koji je pokrenut za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. Stoga je, po oceni drugostepenog suda, diskreciono pravo poslodavca da koristi mogućnost da radniku prestane radni odnos samom činjenicom pokretanja navedenog krivičnog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 790/07 od 23. avgusta 2007. godine izjavio reviziju koja je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1643/07 od 6. februara 2008. godine odbijena kao neosnovana. U obrazloženju revizijske presude se navodi da u sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 9) i 12) Zakona o parničnom postupku, jer je izreka pobijane presude jasna, ne protivureči sama sebi niti razlozima, te da presuda sadrži jasne razloge o odlučnim činjenicama. Dalje se navodi da je u konkretnom slučaju protiv tužioca pokrenut krivični postupak zbog postojanja osnovane sumnje da je počinio krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, što je, po oceni revizijskog suda, dovoljan uslov da tužiocu primenom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima može prestati radni odnos kod tužene, te da su stoga osporena rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, po pravilnoj oceni drugostepenog suda, zakonita.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/00 i 8/01), koji je bio na snazi u vreme nastanka predmeta spora, bilo je propisano: da se u radni odnos u Ministarstvo unutrašnjih poslova na radno mesto ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima može primiti lice koje, pored zakonom utvrđenih uslova za prijem na rad u državne organe ispunjava i sledeće posebne uslove - da nije osuđivano za krivična dela protiv ustavom utvrđenog poretka i bezbednosti, protiv oružanih snaga, protiv privrede i imovine, protiv službene dužnosti i krivična dela izvršena iz koristoljublja i nečasnih pobuda, da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti i da mu pravosnažnom presudom nije izrečena mera zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, dok takva zabrana traje (član 34. stav 1. tač. 1) i 2)); da radniku MUP-a prestaje radni odnos ako je pravosnažnom presudom osuđen za krivična dela iz člana 34. stav 1. tačka 1) ovog zakona, a može mu prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neki od uslova za prijem na rad u državne organe i uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2) ovog zakona (član 45.).

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je uređeno: da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona (član 6. stav 1.); da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu. (član 13.). Odredbom člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju je propisano da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Konvencijom Međunarodne organizacije rada o prestanku radnog odnosa na incijativu poslodavca broj 158 („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, br. 4/84 i 7/91) predviđeno je: da radni odnos radnika neće prestati ako za takav prestanak ne postoji valjan razlog vezan za sposobnost ili ponašanje radnika ili za operativne potrebe preduzeća, ustanove ili službe (član 4.); da radnik koji smatra da mu je radni odnos neopravdano prestao ima pravo da se žali protiv prestanka radnog odnosa nekom nepristrasnom telu, kao što je sud, radnički sud, arbitražni komitet ili arbitar (član 8 stav 1.); da ako tela iz člana 8. ove konvencije ocene da je prestanak radnog odnosa neopravdan i ako nisu ovlašćena ili smatraju da je nesprovodljivo da, u skladu s nacionalnim zakonodavstvom i praksom, proglase prestanak radnog odnosa nevažećim, odnosno narede ili predlože vraćanje radnika na posao, ona će biti ovlašćena da narede isplatu odgovarajuće naknade ili nekog drugog davanja koje se može smatrati odgovarajućim (član 10.).

Ustavni sud Republike Srbije je povodom inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba čl. 34. i 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, u predmetu IU-346/1995, na sednici održanoj 7. marta 1996. godine, doneo Rešenje kojim nije prihvatio inicijativu za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba Zakona o unutrašnjim poslovima. U obrazloženju ovog rešenja Ustavnog suda je, pored ostalog, navedeno da je osporenom odredbom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ostavljena mogućnost nadležnom organu Ministarstva da ceni o kakvom se krivičnom delu radi zbog kojeg se vodi krivični postupak i da u skladu sa tom ocenom u konkretnom slučaju donese odluku o prestanku radnog odnosa. Ustavni sud je tom prilikom ocenio da su ovom odredbom Zakona propisani posebni uslovi za prestanak radnog odnosa ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima, jer se radi o specifičnoj službi koja se bavi otkrivanjima počinilaca krivičnih dela, te da je stoga nespojivo sa položajem ovih lica da istovremeno rade u Ministarstvu i da se protiv njih vodi krivični postupak za određeno krivično delo.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na pravičnost sprovedenog postupka, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe u suštini nezadovoljan ishodom postupka i da spori tumačenje i primenu Zakona o unutrašnjim poslovima od strane Okružnog suda u Novom Pazaru i Vrhovnog suda Srbije.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Na osnovu navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je konstatovao da je Zakonom o unutrašnjim poslovima bila predviđena i ostavljena mogućnost da nadležni organ u MUP-a može da donese odluku o prestanku radnog odnosa službenog lica i radnika na određenim dužnostima u MUP-u ukoliko se protiv njega vodi krivični postupak za dela koja se gone po službenoj dužnosti. Ovakva mogućnost, odnosno ovlašćenje koje je ostavljeno poslodavcu u „diskreciju“ je, po oceni Ustavnog suda, dato prvenstveno sa ciljem da se zaštiti specifičan delokruga poslova koje obavlja MUP, odnosno zaposleni u njemu.

Dakle, mogućnost prestanka radnog odnosa zaposlenom u MUP-u za kojeg postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, po oceni Ustavnog suda, predstavlja sredstvo koje je poslodavac, tj. nadležni organ u MUP, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, mogao koristiti upravo zarad zaštite interesa same službe. Međutim, ovakva vrsta ovlašćenja na strani nadležnog organa u MUP-u se, po oceni Ustavnog suda, morala jedino i isključivo koristitu za svrhu radi koje je i data.

Stoga je upravo u slučaju primene ove odredbe Zakona, postojala obaveza poslodavca da oceni i navede okolnosti konkretnog slučaja, naročito vrstu krivičnog dela i postojanje jasno određenog i opravdanog razloga za prestanak radnog odnosa. Po oceni Ustavnog suda, ovakva vrsta obaveze na strani poslodavca ukazuje da se dato ovlašćenje upravo koristi i služi svrsi zarad koje je i dato, ali se time takođe sprečavaju i eventualne zloupotrebe datog ovlašćenja. Ovo posebno iz razloga što Zakon o unutrašnjim poslovima nije uredio pitanje pravnog dejstva koje oslobađajuća krivična presuda ili odustanak od optužbe može imati na radnopravni status bivšeg zaposlenog u MUP-u.

S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je eventualna primena datog ovlašćenja od strane nadležnog organa u MUP-u suprotno cilju kojem služi, ili eventualna zloupotreba istog, morala biti predmet preispitivanja u postupku ocene zakonitosti otkaza ugovora o radu pred nadležnim redovnim sudovima. Po oceni Ustavnog suda, upravo je ovaj postupak predstavljao jednu vrsta „korektivne mere“ u slučaju primene ovlašćenja suprotno cilju kojem služi, a naročito u situaciji kada Zakon o unutrašnjim poslovima nije izričito sadržao odredbu o tome šta se dešava sa zaposlenim kome je po ovom osnovu prestao radni odnos, a koji je pravnosnažno oslobođen od optužbe ili protiv kojeg se odustalo od optužbe.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe radni odnos prestao rešenjem MUP-a RS 03 broj 118-506/06 od 7. marta 2005. godine, i to na osnovu člana 45. u vezi sa članom 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim poslovima, zbog toga što je protiv njega po optužnici Opštinskog javnog tužioca u Novom Pazaru Kt. 512/03 od 26. oktobra 2004. godine pokrenut krivični postupak pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru, zbog krivičnog dela neprijavljivanja krivičnog dela ili učinioca iz člana 203. stav 2. KZ RS. Utvrđeno je i da je presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru K. 468/04 od 23. juna 2005. godine odbijena optužba protiv podnosioca ustavne žalbe, jer je Opštinski javni tužilac odustao od optužbe, što znači da je Opštinski javni tužilac odustao od optužbe nakon četiri meseca od dana prestanka radnog odnosa podnosioca u MUP-u.

Ustavni sud je utvrdio i da je u konkretnom slučaju Okružni sud u Novom Pazaru ocenio da okolnost da je podnosilac „oslobođen krivične odgovornosti ne utiče na fakultativni osnov za prestanak radnog odnosa“ podnosioca, budući da opstanak ovog osnova nije uslovljen ishodom krivičnog postupka koji je pokrenut protiv podnosioca ustavne žalbe. Vrhovni sud Srbije u osporenoj revizijskoj presudi nije posebno cenio okolnost i činjenicu da je javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja podnosioca i da je optužba protiv njega odbijena.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da su sa aspekta pravičnog suđenja redovni sudovi morali ispitati i oceniti da li je u konkretnom slučaju ovlašćenje poslodavca da primeni odredbu člana 45. Zakona o unutrašnjem poslovima i donese rešenje o prestanku radnog odnosa podnosiocu bilo korišćeno suprotno cilju kojem to ovlašćenje služi, budući da je optužba protiv podnosioca odbijena četiri meseca nakon donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe. To znači da su i Okružni sud u Novom Pazaru i Vrhovni sud Srbije propustili da ispitaju i ocene okolnosti pokretanja krivičnog postupka protiv podnosioca, pa zatim i okolnosti odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja, čime bi ispitali da li je za prestanak radnog odnosa podnosioca postojao jasno određen i opravdan razlog koji bi u konkretnom slučaju bio opravdan i služio interesima same službe. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao i da se podnosilac ustavne žalbe na ove razloge pozivao u reviziji, ali da Vrhovni sud Srbije nije posebno cenio ove navode podnosioca ustavne žalbe.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 790/07 od 23. avgusta 2007. godine i presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1643/07 od 6. februara 2008. godine povređeno pravo na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe garantovano članom 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ustavnu žalbu usvojio.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene revizijske presude Vrhovnog suda Srbije, kako bi u ponovnom postupku Vrhovni kasacioni sud odlučio o izjavljenoj reviziji, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

Imajući u vidu prethodno, Ustavni sud nije posebno cenio navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije i povredi Konvencije MOR-a broj 158.

6. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu u kojem se podnosilac ustavne žalbe žali na nerazumno dugo trajanje postupka, Ustavni sud je konstatovao sledeće:

Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji je ustanovio ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i kojim je svakome garantovano pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje osporenog sudskog postupka na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 4. jula 2005. godine pa nadalje.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode konkretan postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, iz sledećih razloga:

Analizirajući dužinu trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak započet podnošenjam tužbe Opštinskom sudu u Novom Pazaru 4. jula 2005. godine, a okončan je donošenjam presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1643/07 od 6. februara 2008. godine, te da je postupak trajao preko dve i po godine i da navedeni period ne ukazuje da je taj postupak trajao nerazumno dugo.

Navedena ocena Ustavnog suda zasniva se na činjenici da su ročišta za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom zakazivana u kratkim vremenskim razmacima, kao i da je sud nastojao da izvede što više dokaza na jednom ročištu. Prvostepeni sud je odmah po podnošenju tužbe počeo da preduzima radnje u postupku, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 20. septembra 2005. godine, dakle dva i po meseca od podnošenja tužbe, a na drugom ročištu sud je sproveo dokazni postupak. Okružni sud u Novom Pazaru je svoju odluku kojom je ukinuo prvostepenu presudu doneo u roku od šest meseci od dana izjavljivanja žalbe podnosioca ustavne žalbe, a svoju drugu odluku kojom je preinačio prvostepenu presudu doneo je u roku od dva meseca od dana izjavljivanja žalbe tužene.

Po oceni Ustavnog suda, pitanje zakonitosti prestanka radnog odnosa i pitanje isplate izgubljene zarade i drugih potraživanja iz radnog odnosa je od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe.

Međutim, Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u ovom parničnom postupku, takođe doprineo produženju postupka, tražeći odlaganje prvog ročišta za glavnu raspravu od 20. septembra 2005. godine. Takođe, na drugom ročištu održanom 19. oktobra 2005. godine podnosilac je ispravio tužbu i predložio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke radi utvrđivanja iznosa izgubljene zarade, dok je treće ročište od 16. januara 2006. godine odloženo, jer podnosilac nije precizirao tužbeni zahtev.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1 1133/06, a koji je ukupno od dana podnošenja tužbe do dana donošenja revizijske presude trajao preko dve i po godine, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je stoga u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ocenjujući navode iz ustavne žalbe o povredi prava iz člana 13. Evropske konvencije, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca ustavne žalbe neosnovani. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, te da su o predmetu spora u roku od dve i po godine meritorno odlučivali nadležni sudovi u tri instance.

U pogledu pozivanja podnosioca ustavne žalbe na povredu prava na zaštitu imovine, Ustavni sud je ocenio da su i ovi navodi podnosioca bespredmetni, budući da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge, niti je u ustavnoj žalbi obrazložio u čemu se sastoji povreda ovog prava, da bi se o njima moglo postupati i odlučivati.

8. Na osnovu svega izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

VRŠI FUNKCIJU

PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

Sudija

dr Agneš Kartag Odri

 

Slični dokumenti

• Už 2210/2010: Povreda prava na pravično suđenje zbog otkaza uprkos oslobađajućoj presudi
• Už 944/2013: Odluka Ustavnog suda o otkazu radniku MUP-a nakon oslobađajuće presude
• Už 325/2008: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog prestanka radnog odnosa
• Už 1757/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na rad policajca nakon oslobađajuće presude
• Už 560/2011: Povreda prava na rad i suđenje u razumnom roku u radnom sporu policijskog službenika