Odbijanje ustavne žalbe zbog neblagovremenog zahteva za novčanu naknadu za nezaposlene

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje i presude Vrhovnog suda. Utvrđeno je da je zahtev za novčanu naknadu podnet nakon isteka najdužeg roka od 24 meseca od prestanka osiguranja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-753/2009
26.11.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Velimira Rajkovića iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. novembra 2009. godine doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Velimira Rajkovića izjavljena protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-293/07 od 28. avgusta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 8437/07 od 12. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Velimir Rajković iz Negotina je 16. maja 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-293/07 od 28. avgusta 2007. godine, zbog povrede prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava, prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava, kao i protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 8437/07 od 12. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav. 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je podneo zahtev za priznavanje prava na novčanu nadoknadu za vreme nezaposlenosti Filijali za zapošljavanje u Boru, koji je odbijen rešenjem broj 104-278/07-0600 od 26. februara 2007. godine, a rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-293/07 od 28. avgusta 2007. godine je odbijena njegova žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja. Podnosilac dalje navodi da je protiv navedenog konačnog akta podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koji je presudom U. 8437/07 od 12. marta 2009. godine odbio tužbu, sa obrazloženjem da je zahtev za ostvarivanje prava na novčanu naknadu podnet posle isteka roka od 24 meseca od dana prestanka osiguranja. Smatrajući da je u skladu sa članom 115. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti imao pravo da 24 meseca koristi pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, a ne da se u tom roku obrati Nacionalnoj službi za zapošljavanje, podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud ukine presudu Vrhovnog suda Srbije U. 8437/07 od 12. marta 2009. godine, kao i rešenje Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-293/07 od 28. avgusta 2007. godine.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno va no sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala Bor broj 104-278/07-0600 i ut vr dio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj us tav no sud s koj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 1. februara 2007. godine podneo Nacionalnoj službi za zapošljavanje, Filijala Bor zahtev za utvrđenje prava na novčanu naknadu zbog nezaposlenosti. Podnosilac je u zahtevu naveo da mu je radni odnos prestao rešenjem o otkazu ugovora o radu od 4. decembra 2002. godine.
Nacionalna služba za zapošljavanje, Filijala Bor je 26. februara 2007. godine donela rešenje broj 104-278/07-0600 kojim je odbila zahtev podnosioca kao neosnovan. U obrazloženju rešenja je navedeno da se podnosilac izjavom od 23. jula 2002. godine opredelio za isplatu jednokratne novčane naknade u visini deset prosečnih mesečnih zarada u privredi uz odricanje prava na novčanu naknadu preko Republičkog zavoda za tržište rada, da se time saglasio sa rešenjem o otkazu ugovora o radu od 4. decembra 2002. godine, te je shodno tome njegov zahtev za priznavanje prava novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti neosnovan.
Po žalbi podnosioca, Nacionalna služba za zapošljavanje je osporenim rešenjem broj 0031-10412-293/07 od 28. avgusta 2007. godine odbila žalbu kao neosnovanu. U obrazloženju rešenja je navedeno da se nisu stekli uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na novčanu naknadu iz razloga što se podnosilac opredeljivanjem za isplatu jednokratne novčane naknade u visini 10 prosečnih bruto zarada istovremeno odrekao prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti.
Protiv drugostepenog rešenja, podnosilac ustavne žalbe je 10. oktobra 2007. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koja je odbijena osporenom presudom U. 8437/07 od 12. marta 2009. godine. U obrazloženju presude je navedeno da je tuženi organ pravilno našao da je zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu neosnovan, pri čemu razlog koji je tuženi organ naveo kao razlog nepriznavanja prava tužiocu, s obzirom na činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku, nije pravilan. Polazeći od toga da je tužiocu radni odnos prestao 4. decembra 2002. godine, a da je zahtev za ostvarivanje prava na novčanu naknadu podneo 1. februara 2007. godine, sud je našao da osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu tužioca, jer je zahtev podneo nakon isteka 24 meseca od dana prestanka osiguranja, koji je najduži period u kome je ovo pravo moglo da mu bude priznato.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila raz log za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 68. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja.
Odredbom člana 69. stav 3. Ustava je utvrđeno da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom.
Odredbama člana 70. Ustava je utvrđeno da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (stav 1.), a da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (stav 2.).
Odredbama člana 110. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/04), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva za ostvarivanje prava novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, bilo je propisano: da novčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana od dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja (stav 1.); da nezaposlenom koji podnese zahtev Nacionalnoj službi po isteku 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja, novčana naknada pripada samo za preostalo vreme prema utvrđenoj dužini trajanja prava na novčanu naknadu (stav 2.); da pravo na novčanu naknadu nema nezaposleni koji podnese zahtev po isteku vremena za koje mu pravo na novčanu naknadu pripada, u skladu sa ovim zakonom (stav 3.).
Odredbama člana 115. stav 1. Zakona bilo je propisano da se novčana naknada isplaćuje nezaposlenom: tri meseca, ako osiguranik ima staž osiguranja od jedne do pet godina (tačka 1)); šest meseci, ako osiguranik ima staž osiguranja duži od pet do 15 godina (tačka 2)); devet meseci, ako osiguranik ima staž osiguranja duži od 15 do 20 godina (tačka 3)); 12 meseci, ako osiguranik ima staž osiguranja duži od 20 godina (tačka 4)); 24 meseca ako osiguranik ima najmanje 20 godina staža osiguranja i 61 godinu starosti (muškarac), odnosno 56 godina starosti (žena) ili navršenih 38 godina staža osiguranja (muškarac), odnosno 33 godina staža osiguranja (žena) i najmanje 51 godinu života (tačka 5)); 24 meseca ako je osiguranik stariji od 55 godina i ima staž osiguranja duži od 25 godina (tačka 6)).
Odredbom člana 155. stav 2. Zakona bilo je propisano da će se postupak za ostvarivanje prava po osnovu nezaposlenosti koji nije pravosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati u skladu sa propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Prema članu 160. Zakona, danom stupanja na snagu tog zakona prestao je da važi Zakon o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica („Službeni glasnik RS", br. 22/92, 73/92, 82/92, 56/93, 67/93, 34/94, 52/96, 46/98 i 29/01).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je po sprovedenom postupku utvrdio da nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se u žalbi pozvao.
Naime, saglasno odredbi člana 110. stav 3. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2003. godine, pravo na novčanu naknadu nije imao nezaposleni koji podnese zahtev po isteku vremena za koje mu pravo na novčanu naknadu pripada, u skladu sa ovim zakonom, pri čemu je rok za podnošenje zahteva za ostvarivanje prava na novčanu naknadu počinjao da teče od dana prestanka osiguranja, saglasno odredbama člana 110. st. 1. i 2. Zakona. Takođe, iz odredaba člana 115. stav 1. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti proizlazilo je da se novčana naknada isplaćuje nezaposlenom najduže 24 meseca. S obzirom na činjenicu da je podnosiocu ustavne žalbe prestalo osiguranje 4. decembra 2002. godine rešenjem o otkazu ugovora o radu, a da je zahtev za ostvarivanje prava na novčanu naknadu podneo Nacionalnoj službi za zapošljavanje 1. februara 2007. godine, Ustavni sud je našao da je Vrhovni sud Srbije dao ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da podnosilac ustavne žalbe nije imao pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, imajući u vidu da je podneo zahtev nakon isteka 24 meseca od dana prestanka osiguranja.
Ustavni sud je utvrdio da je o tužbi podnosioca ustavne žalbe odlučivao zakonom ustanovljeni organ sudske vlasti koji je nakon postupka koji je sproveden u skladu sa odredbama odgovarajućeg procesnog zakona, u granicama svoje nadležnosti doneo obrazloženu odluku koja se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava
6. S obzirom na to da je u postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe odlučivano o pravu podnosioca ustavne žalbe na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, a ne o pravima na zdravstvenu zaštitu i penzijsko osiguranje, to, po oceni Suda, osporenim aktom Nacionalne službe za zapošljavanje nisu ni mogla da mu budu povređena prava iz čl. 68. i 70. Ustava. Takođe, Ustavni sud nalazi da ustavnopravno prihvatljiva primena odredaba materijalnog prava, u skladu sa kojim podnosilac ustavne žalbe nije imao pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, čini neosnovanim i navode iz ustavne žalbe o povredi prava iz člana 69. Ustava.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07).
7. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe zbog neblagovremenog zahteva za novčanu naknadu za nezaposlene

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti