Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 18 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je žalba u preostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K. iz A , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred O pštinskim sudom u Arilj u u predmetu P . 75/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.0 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K. iz A. je 16. februara 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbij e, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Arilju u predmetu P. 75/05, kao i protiv presude Opštinskog suda u Arilju P. 75/07 od 9. jula 2007. godine, presude Okružnog suda u Užicu Gž. 1566/07 od 3. marta 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 879/10 od 13. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je 15. maja 1992. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Arilju protiv tuženih – opštine Arilje i G. „V.“ iz A. radi naknade stvarne štete i štete na ime izmakle koristi zbog izlivanja otpadnih voda na plac i u objekat tužioca; da je tokom trajanja postupka sud doneo rešenje P. 276/92 od 11. februara 2000. godine da se tužba smatra povučenom, koje mu nije bilo dostavljeno; da mu je rešenje uručeno tek nakon njegove urgencije kod predsednika suda; da je po prijemu navedenog rešenja podneo tužbu u predmetu P. 68/03 radi ukidanja klauzule pravnosnažnosti na navedenom rešenju o povlačenju tužbe; da je presudom Opštinskog suda u Arilju P. 68/03 od 26. marta 2003. godine usvojen njegov tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da nije pravnosnažno rešenje Opštinskog suda u Arilju P. 276/92 od 11. februara 2000. godine i ukinuta klauzula pravnosnažnosti, kojom je rešenje bilo snabdeveno; da je nakon toga usvojen njegov zahtev za vraćanje u pređašnje stanje u ranije započetoj parnici, pa je postupak nastavljen; da je Opštinski sud u Arilju 9. jula 2007. godine doneo presudu kojom je delimično usvojio njegov tuženi zahtev; da je Okružni sud u Užicu presudom Gž. 1566/07 od 3. marta 2009. godine odbio kao neosnovanu njegovu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu i da je Vrhovni kasacioni sud presudom Rev. 879/10 od 13. oktobra 2010. godine preinačio nižestepene presude u delu kojim je odbijen zahtev tužioca, preko dosuđenog iznosa, tako što je obavezao tužene da tužiocu solidarno naknade štetu za uništene stvari nastalu 26. jula 1989. godine, prilikom trećeg plavljenja podrumskih prostorija tužioca.

Podnosilac ustavne žalbe osporava nižestepene presude i presudu Vrhovnog kasacionog suda, zato što njegov tužbeni zahtev nije usvojen u celini, navodeći da je netačna tvrdnja sudova da tuženi ne mogu biti odgovorni za nastanak štete zbog izgubljene dobiti i da to predstavlja povredu njegovog prava na imovinu i prava na rad.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povred u označenih prava, poništi osporene presude i odredi mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Opštinskog suda u Arilju P. 75/07 (inicijalno predmet P. 276/92) i predmeta P. 68/03, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac M. K. iz A, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 15. maja 1992. godine podneo Opštinskom sudu u Arilju tužbu protiv tuženih – Opštine Arilje i G. „V.“ A, radi naknade štete koja mu je pričinjena izlivanjem nedovršene kanalizacione mreže na njegovom placu i u podrumskim prostorijama.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 276/92. Sud je tužbu 17. decembra 1997. godine dostavio na odgovor protivnoj strani. Na prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 5. januar 1998. godine nije pristupio tužilac, iako je bio uredno pozvan, pa je sud rešenjem P. 276/92 od 5. januara 1998. godine odredio da postupak miruje, sa tim da nastavak postupka mogu tražiti stranke po proteku tri meseca od dana kada je mirovanje nastupilo.

Podneskom od 4. maja 1998. godine tužilac je tražio da sud nastavi postupak.

Sud je zakazao pripremno ročište za 11. februar 2000. godine, ali kako na ročište nije pristupio tužilac, iako je bio uredno pozvan, sud je rešenjem P. 276/92 od 11. februara 2000. godine, zbog izostanka tužioca sa dva uzastopna ročišta, utvrdio da je tužba u ovoj pravnoj stvari povučena. Postupajući sudija je u službenoj belešci od 29. maja 2000. godine konstatovao da je navedeno rešenje postalo pravnosnažno 1. marta 2000. godine i naložio da se predmet arhivira kao rešen.

U podnesku od 26. septembra 2001. godine tužilac je naveo da je saznao da je doneto rešenje o povlačenju tužbe, da nije primio to rešenje i zatražio da mu se rešenje dostavi na kućnu adresu, kako bi protiv rešenja mogao da koristi dozvoljena pravna sredstva. Opštinski sud u Arilju je dopisom od 21. februara 2002. godine obavestio tužioca da je rešenje o povlačenju tužbe P. 276/92 od 11. februara 2000. godine, postalo pravnosnažno 1. marta 2000. godine, da je predmet arhiviran, te da ne postoje zakonski razlozi da se po tom predmetu preduzimaju pravne radnje.

Podneskom od 6. juna 2002. godine tužilac je ponovo tražio da mu sud dostavi rešenje o povlačenju tužbe, a isti zahtev je ponovio i u podnesku od 7. februara 2003. godine, na koji mu je sud dopisom od 11. februara 2003. godine odgovorio dopisom iste sadržine kao i u dopisu od 21. februara 2002. godine.

Tužilac se ponovo obratio Opštinskom sudu u Arilju podneskom od 12. januara 2004. godine, kada je naveo da je pravnosnažnom presudom tog suda P. 68/03 od 26. marta 2003. godine utvrđeno da nije pravnosnažno rešenje tog suda P. 276/92 od 11. februara 2000. godine i da je ukinuta klauzula pravnosnažnosti kojom je navedeno rešenje snabdeveno, iz razloga što rešenje kojim je utvrđeno da je tužba u ovoj pravnoj stvari povučena nije uručeno tužiocu, kao ni poziv za ročište na kome je to rešenje doneto. Tužiocu je 22. januara 2004. godine dostavljeno predmetno rešenje, a nakon toga tužilac je protiv rešenja podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Na ročištu održanom 2. marta 2004. godine sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, stavio van snage rešenje P. 276/92 od 11. februara 2000. godine, odredio da će se postupak nastaviti i voditi pod novim brojem P. 23/04 i naložio punomoćniku tužioca da precizira tužbeni zahtev i predloži izvođenje dokaza, što je tužilac i učinio podneskom od 18. marta 2004. godine.

Opštinski sud u Arilju je do septembra 2006. godine zakazao 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno ročište nije održano jer tuženi nisu uredno pozvani na ročište. U dokaznom postupku su sprovedena veštačenja građevinske struke, ekonomsko-finansijske struke, elektrotehničke struke i drvno-prerađivačke struke, saslušani su predloženi svedoci i tužilac u svojstvu parnične stranke, a izvršen je i uvid u pribavljenu pismenu dokumentaciju.

Opštinski sud u Arilju je rešenjem P. 23/04 od 21. septembra 2006. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari jer su parnične stranke pregovarale o mirnom rešenju spora i odredio da će postupak biti nastavljen ukoliko to predloži neka od stranaka u postupku. Stranke nisu tražile pismeni otpravak rešenja o prekidu postupka i odrekle su se prava na žalbu.

Tužilac je u podnesku od 13. februara 2007. godine tražio nastavak postupka. Sud je odredio nastavak postupka u predmetu koji je dobio novi broj P. 75/07 i do donošenja presude održao devet ročišta za glavnu raspravu. Veštacima je naloženo da se, zbog proteka vremena, izjasne da li je došlo do nekih bitnijih promena u cenama i vrednostima u odnosu na one koje su navedene u njihovim ranijim nalazima.

Opštinski sud u Arilju je osporenom presudom P. 75/07 od 7. jula 2007. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da mu u određenom novčanom iznosu naknade štetu za čišćenje i uređenje objekta usled plavljenja i za uništene stvari u objektu usled plavljenja, a odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu štete za uništene stvari preko dosuđenog iznosa, za oštećenje građevinskog objekta i za izmaklu korist. Navedenom presudom obavezani su tuženi da tužiocu naknade parnične troškove.

Okružni sud u Užicu je osporenom presudom Gž. 1566/07 od 3. marta 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Arilju P. 75/07 od 9. jula 2007. godine.

Tužilac je izjavio reviziju protiv drugostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 879/10 od 13. oktobra 2010. godine preinačio presudu Okružnog suda u Užicu Gž. 1566/07 od 3. marta 2009. godine i presudu Opštinskog suda u Arilju P. 75/07 od 9. jula 2007. godine u delu kojim je delimično odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu štete za uništene stvari, tako što je obavezao tužene da tužiocu naknade štetu za uništene stvari u iznosu od još 80.403,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 9. jula 2007. godine do isplate. U preostalom delu revizija tužioca je odbijena kao neosnovana i obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove revizijskog postupka.

U obrazloženju revizijske presude, između ostalog, navedeno je: da je drugostepenom presudom u delu koji se revizijom pobija, odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno naknade štetu koju je trpeo zbog oštećenja stvari usled plavljenja 26. jula 1989. godine, kao i zahtev za naknadu štete za izmaklu korist i za oštećenje građevinskog objekta; da je tužiocu odbijen zahtev za naknadu štete zbog oštećenja stvari u prostorijama u kojima je došlo do plavljenja 26. jula 1989. godine, uz zaključak suda da je ovu štetu tužilac trpeo isključivo svojom krivicom, s obzirom da je u podrumske prostorije koje su prethodno bile plavljene dva puta, i to 14. i 17. juna iste godine, vratio stvari, iako je znao da kolektor nije popravljen i da ponovo može doći do iste štete; da je šteta nastala propustom tuženih da otklone uzrok nastanka štete, zbog čega su, primenom člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, dužni da štetu tužiocu i naknade; da je prema popisu stvari sačinjenom prilikom obezbeđenja dokaza od strane suda utvrđeno da se u navedenim prostorijama nalazilo samo piće, čija je vrednost 80.403,00 dinara; da tužilac ima pravo na naknadu ove štete, pa je primenom člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud delimično preinačio nižestepene presude; da je u pogledu preostalog dela zahteva za naknadu štete zbog oštećenja stvari usled plavljenja 26. jula 1989. godine na tužiocu bio teret dokazivanja da su se u podrumu pored pića nalazila i burad i kace, pa kako je on propustio da sudu pruži dovoljno adekvatnih dokaza kojima bi potvrdio ove svoje tvrdnje, to ne može osnovano potraživati naknadu štete za ove pokretne stvari.

Dalje, u obrazloženju revizijske presude Vrhovni kasacioni sud je konstatovao: da su redovni sudovi ocenom nalaza i mišljenja sudskih veštaka, kao i na osnovu spisa predmeta o obezbeđenju dokaza, utvrdili da građevinski objekti tužioca nisu oštećeni navedenim štetnim događajima, zbog čega ni u tom delu ne postoji osnov za naknadu štete od tuženih; da je u pogledu naknade štete za izmaklu korist, saglasno odredbama člana 189. Zakona o obligacionim odnosima i člana 223. Zakona o parničnom postupku, tužilac bio u obavezi i da dokaže da je pre štetnog događaja ostvarivao dobit obavljanjem delatnosti u navedenim prostorijama, a koja se prema redovnom toku stvari realno mogla očekivati i u periodu posle štetnog događaja; da su sudovi utvrdili da je tužilac već obavljao ugostiteljsku delatnost, ali u drugom poslovnom objektu, a ne u objektu u kome je došlo do štete; da isticanje tužioca da je imao nameru da u spornim prostorijama započne ugostiteljsku delatnost, nije od uticaja na drugačiju primenu materijalnog prava, s obzirom da namera tužioca predstavlja neizvesnu buduću okolnost, a bez dokaza o započinjanju realizacije ove namere se ne može ni govoriti o nastanku štete u vidu izmakle koristi.

Pismeni otpravak revizijske presude je 17. januara 2011. godine dostavljen tužiocu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čij u povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, i 111/09), koji se primenjivao do okončanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 15. maja 1992. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Arilju, a da je završen donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev . 879/10 od 13. oktobra 2010. godine, iz čega proizilazi da je postupak ukupno trajao preko 18 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Arilju, koje se naročito ogleda u sledećem: tužba je dostavljena tuženima na odgovor pet i po godina nakon njenog podnošenja; na rešenje o povlačenju tužbe P. 276/92 od 11. februara 2000. godine stavljena je klauzula pravnosnažnosti i predmet arhiviran, a da rešenje nije dostavljeno tužiocu, pa čak ni posle nekoliko njegovih urgencija; rešenje o povlačenju tužbe je dostavljeno tužiocu tek 22. januara 2004. godine, pošto je dostavio dokaz da je u drugom parničnom postupku, koji je bio prinuđen da vodi, ishodovao pravnosnažnu presudu P. 68/03 od 26. marta 2003. godine kojom je ukinuta klauzula prvnosnažnosti na rešenju o povlačenju od 11. februara 2000. godine; prva presuda P. 75/07 od 9. jula 20 07. godine je doneta posle 15 g odina nakon podnoše nja tužbe.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio činjenično i pravno složen. Sud je odredio veštačenja od strane veštaka četiri različite struke, u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, a zatim morao da se izjasni o pitanju odgovornosti, odnosno doprinosa za nastanak tri vida materijalne štete u tri štetna događaja. Međutim, složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu biti opravdanje za navedeno trajanje postupka.

Ustavni sud konstatuje da je i podnosilac ustavne žalbe doprineo dužini trajanja postupka, svojim pasivnim odnosom od podnošenja tužbe 1992. godine do 2001. godine.

Ustavni sud konstatuje da je prekid postupka zbog pokušaja mirnog rešenja spora trajao oko pola godine.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je postupak neopravdano dugo trajao i da nije zadovoljio standard suđenja u razumnom roku, što je pretežno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Arilju.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Arilju u predmetu P. 75/05.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, složenost predmeta spora koja je nužno dovela do dužeg trajanja postupka, kao i pasivno ponašanje podnosica ustavne žalbe u jednom delu postupka . Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na su đenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući navode i razloge iz ustavne žalbe, kojima se osporavaju presude donete u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac, pre svega, osporava stanovište sudova prema kome podnosilac nije dokazao da mu je pričinjena šteta na ime izmakle dobiti, te da time ukazuje na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a da na istim razlozima zasniva i svoju tvrdnju o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava. Ustavni sud stoga ističe da se Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku garantuje da će postupak biti vođen i okončan od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe . U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa relevantnim zakonskim propisima. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi izneo i jasno obrazložio pravno stanovište koje je zauzeo u ovoj pravnoj stvari u pogledu neosnovanosti dela tužbenog zahteva koji se odnosi na štetu na stvarima i tužbenog zahteva koji se odnosi na izmaklu korist , tako da se ne može smatrati da je isto posledica proizvoljnog tumačenja propisa od strane suda i neprihvatljive primene merodavnog materijalnog ili procesnog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Rev. 879/10 od 13. oktobra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe uskratio neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog i dovoljnog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo na štetu podnosioca. Sledom navedenog, nema osnova ni za tvrdnju da su podnosiocu pravnosnažnim odbijanjem dela tužbenog zahteva za naknadu štete povređena prava na imovinu i na rad.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u preostalom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti