Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda privrednih sudova. Potvrđeno je stanovište da ugovor zaključen sa organizacionom jedinicom preduzeća, koja nema svojstvo pravnog lica, ne obavezuje matično preduzeće, te je tužbeni zahtev za isplatu pravilno odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. i. t. p. „N .“ DOO, N . S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. i. t. p. „N .“ DOO i zjavljena protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 1483/10 od 1. juna 2010. godine, stav a drug og i četvrto g izreke , i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7469/11 od 1. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

2. Odbacuje se ustavna žalba Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ d.o.o. Novi Sad izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1483/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. i . t. p . „N .“ DOO, N. S , je podnelo 27. septembra 2012. godine, preko punomoćnika M . Đ, advokata iz N . S, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1483/10 i protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 1483/10 od 1. juna 2010. godine, stav a drugo g i četvrto g izreke i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7469/11 od 1. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1483/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da su sudovi utvrdili da je podnosilac zaključio predmetni ugovor sa organizacionom jedinicom tuženog, koja navodno nije imala svojstvo pravnog lica, odnosno da ugovorna strana Š. u . K, Hotel „O . b ." O, nije mogla pod nazivom JP „S.", Š. g . S . M, zaključivati bilo kakve poslove u ime tuženog; da u tužbi nije kao tuženog označio deo preduzeća, već matično preduzeće; da su sudovi pogrešno primenili odredbu člana 7. stav 2. Zakona o preduzećima, koji je važio u vreme zaključenje ugovora, jer je osnivačkim aktom društva lica ili statutom društva kapitala tuženog utvrđeno da organizaciona jedinica preduzeća tuženog u O. ima ovlašćenja u pravnom prometu za zaključenje ugovora o manjoj uobičajenoj kupoprodaji o nabavci registra žiro računa i sličnog repromaterijala; da je organizaciona jedinica tuženog sa kojom je podnosilac zaključio predmetni ugovor raspolagala službenim pečatom preduzeća tuženog; da je kod Agencije za privredne registre rešenjem broj 01-12-1622-1/09 od 14. aprila 2009. godine pojedinačno registrovan ogranak preduzeća tuženog u S . M, što sve ukazuje da je u tako složenom kompleksu, kao što je organizovano preduzeće tuženog, pojedinačno registrovan ogranak preduzeća tuženog imao određena ovlašćenja u pravnom prometu za zaključenje predmetnog ugovora; da je u toku postupka u smislu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku dostavio relevantne pismene dokaze na okolnost da je predmetni ugovor u ime i za račun preduzeća tuženog mogla samostalno zaključiti organizaciona jedinica tuženog u O; da je u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Viši trgovinski sud u presudi Pž. 1387/06 od 6. septembra 2006. godine zauzeo drugačije stanovište; da je prvostepeni sud odbio predlog podnosioca za izvođenje dokaza saslušanjem administratora tuženog, na okolnost zaključenja ugovora. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili

uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 1483/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je podneo 26. juna 2009. godine Trgovinskom sudu u Sremskoj Mitrovici predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv izvršnog dužnika J. p . „V . š .“, P, Š. g . S . M, Š . u . K, Hotel „ O . b .“, O, naplatom na novčanim sredstvima izvršnog dužnika u iznosu od 773.989,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na opredeljene iznose od dospelosti do isplate .

Rešenjem Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici Iv. 756/09 od 29. juna 2009. godine je određeno izvršenje.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, Trgovinski sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Iv. 756/09 od 17. jula 2009. godine , stavio van snage rešenje o izvršenju istog suda Iv. 756/09 od 29. juna 2009. godine u delu kojim je određeno izvršenje , ukinuo je sprovedene izvršne radnje, a spis predmeta je ustupljen parničnom odeljenju Trgovinskog suda u Novom Sadu, radi sprovođenja postupka po tužbi.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 28. januara 2010. godine, a zatim su održana ročišta 12. aprila, 5. jula i 11. novembra 2010. i 17. februara 2011. godine, a na ročištu od 1. juna 2011. godine je zaključena glavna rasprava.

Osporenom presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 1483/10 od 1. juna 2011. godine je, u stavu prvom izreke , povučena tužba tužioca u delu tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 773.989,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 293.760,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate ; stavom trećim presude je ukinuto rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici Iv. 756/09 od 29. juna 2009. godine, a stavom četvrtim je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 15.540,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da tužilac svoje potraživanje zasniva na ugovoru-računu broj 000991 od 3. jula 1997. godine zaključenom sa naručiocem označenim kao JP „S." Š. g . S . M, Š . u . K, Hotel „O . b ."; da je prema tvrdnji tužioca ugovor zaključio sa pravnim prethodnikom tuženog, te da je tuženi u obavezi da izmiri preostale obaveze po osnovu isporučenih publikacija; da je tuženi istakao prigovor nedostatka pasivne legitimacije, navodeći da sporni ugovor nije zaključen sa licem koje je u momentu zaključenja imalo svojstvo pravnog lica, niti je potpisnik ugovora za takvo lice imao ovlašćenja za zaključenje bilo kakvog pravnog posla i da je Hotel „O . b ." u spornom periodu bio u sastavu Š. u . K, koja je bila organizacioni deo Š . g . „S . M", kao dela JP „S .", a da je tužilac sporne publikacije slao na adresu Hotela „O. b .“, O, a ne na adresu sedišta JP „S." u B, ili Š. g . „S . M ." u S. M, te da nema uslova da se zaključi da je prijemom publikacija i nevraćanjem istih, tuženi konkludentnim radnjama prihvatio ugovor zaključen od strane neovlašćenog lica, odnosno administrativnog radnika. Prvostepeni sud je na osnovu utv rđenog činjeničnog stanja zaključio da je tužilac zaključio ugovor sa organizacionom jedinicom tuženog, koja nije imala svojstvo pravnog lica, a da je ugovor potpisao administrativni radnik, pa da samim tim ni lice koje je potpisalo ni sama ugovorna strana Š. u . K, Hotel „O . b .“, O, nije mogla bez saglasnosti i odobravanja matične firme koja je tada poslovala pod nazivom JP „S.“, Š. g . S . M, zaključivati bilo kakve poslove u ime tuženog. Naime, prvostepeni sud je stao na stanovište da u konkretnom slučaju sporni ugovor nije zaključen, s obzirom na to da je u ugovornom odnosu sa tužiocem bio subjekt koji nije mogao samostalno zaključivati ugovore u ime tuženog, odnosno da je ugovor zaključen sa organizacionim delom tuženog, koji nema pravni subjektivitet u skladu sa odredbom člana 7. stav 2. ranije važećeg Zakona o preduzećima. Prvostepeni sud je posebno istakao da je roba isporučivana na adresu dela firme, a ne na adresu matičnog preduzeća, te da je ovaj ugovor zaključen mimo volje tuženog i da nije postojao bitan element za njegov nastanak, a to je saglasnost volja ugovornih strana o bitnim elementima posla, te da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7469/11 od 1. avgusta 2012. godine je potvrđena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 1483/10 od 1. juna 2011. godine u stavu drugom i četvrtom izreke, a odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je utvrdio da ugovor, naslovljen kao ugovor - račun, nije zaključen od strane tuženog, s obzirom na to da tuženi nije bio uredno zastupan pri zaključenju navedenog ugovora, niti ga je naknadno odobrio i da su publikacije i računi dostavljani na adresu hotela, a ne sedišta tuženog (ili njegovog pravnog prethodnika), te da se u konkretnoj stvari ne može ni primeniti odredba člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugog, a bez njegovog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanog ako on ugovor naknadno odobri. Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o nepostojećem ugovoru, odnosno ugovoru koji ne proizvodi dejstvo, s obzirom na to da je isti zaključen od organizacionog dela preduzeća koje nema svojstvo pravnog lica (član 7. stav 2. Zakona o preduzećima), dakle ni sopstvenu imovinu (član 50. istog zakona), pa stoga i nije osnovan zahtev tužioca da se obaveže tuženi na isplatu duga po istom. Povodom navoda tužioca kojima ukazuje na činjenicu da je tuženi primio navedene CD-ROM-ove, te da je zadržavanjem istih pokazao volju da osnaži zaključeni ugovor, drugostepeni sud je našao da su isti neosnovani, s obzirom na to da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je sporne publikacije i račune tužilac dostavljao na adresu hotela, a ne na adresu sedišta matičnog preduzeća, pa tuženi nije ni bio u mogućnosti da manifestuje volju da ne osnaži ugovor vraćanjem publikacija i računa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme donošenja osporene odluke, bilo je propisano: da je svaka stranka dužna je da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, kao i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

Zakonom o preduzećima ("Službeni list SRJ", br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02), koji je važio u vreme zaključenja spornog ugovora , bilo je propisano da se osnivačkim aktom društva lica, odnosno statutom društva kapitala može utvrditi da deo preduzeća ima određena ovlašćenja u pravnom prometu, kao i poseban obračun rezultata poslovanja i poseban podračun u skladu sa saveznim zakonom i da deo preduzeća nema svojstvo pravnog lica (član 7.).

Zakonom o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) je propisano da privredno društvo, domaće ili strano, može obrazovati jedan ili više ogranaka, da je ogranak organizacioni deo privrednog društva koji nema svojstvo pravnog lica, da ogranak ima mesto poslovanja i zastupnike, a poslove sa trećim licima obavlja u ime i za račun privrednog društva i da se ogranak registruje u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata (član 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano : da je ugovor zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora (član 26.) ; da u govor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugoga bez njegovog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri (član 88. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud konstatuje da iz odredaba Zakona o preduzećima koji je važio u vreme zaključenja spornog ugovora proizlazi da se osnivačkim aktom društva lica, odnosno statutom društva kapitala može utvrditi da deo preduzeća ima određena ovlašćenja u pravnom prometu, poseban obračun rezultata poslovanja i poseban podračun u skladu sa saveznim zakonom, ali da deo preduzeća nema svojstvo pravnog lica. Takođe, iz odredaba navedenog zakona proizlazi da kada je u pitanju status ogranka, treba poći od toga da ogranak nema svoju imovinu - imovina je jedinstvena i nedeljiva kategorija celog privrednog društva, a takođe nema ni svoje organe koji bi izražavali njegov pravni subjektivitet. Takođe je i odredbom člana 3. važećeg Zakona o privrednim društvima propisano da je ogranak organizacioni deo privrednog društva koji nema svojstvo pravnog lica.

Primenjujući navedeno, Ustavni sud nalazi da su sudovi u osporenim presudama stali na stanovište da je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe neosnovan, jer je sporni ugovor podnosilac zaključio sa licem koje u skladu sa članom 7. stav 2. ranijeg Zakona o preduzećima nije imalo svojstvo pravnog lica, pri čemu je ugovor potpisao administrativni radnik, pa samim tim ugovorna strana Š. u . K, Hotel „O . b .", nije mogla da zaključi ugovor u ime tuženog. Takođe, Ustavni sud nalazi da su sudovi utvrdili da tuženi kao matično preduzeće nije imao saznanje da je ugovor zaključen, jer su publikacije tužioca dostavljane na adresu dela firme, a ne na adresu sedišta matičnog preduzeća.

Ustavni sud je cenio navode podnosioca ustavne žalbe da je kod Agencije za privredne registre rešenjem broj 01-12-1622-1/09 od 14. aprila 2009. godine registrovan i ogranak preduzeća tuženog u Sremskoj Mitrovici, te da je imao određena ovlašćenja u pravnom prometu za zaključenje predmetnog ugovora od 3. jula 1997. godine, ali je našao da su isti neosnovani, jer je registracija ogranka preduzeća tuženog izvršena nakon dvanaest godina od zaključenja ugovora. Međutim, podnosilac ustavne žalbe u toku postupka nije dostavio dokaz da je osnivačkim aktom društva lica, odnosno statutom društva kapitala utvrđeno da deo preduzeća ima određena ovlašćenja u pravnom prometu.

Ustavni sud je takođe imao u vidu i ukazivanje podnosioca ustavne žalbe na presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 1387/06 od 6. septembra 2006. godine, u kojoj je zauzeo drugačije stanovište. Međutim, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju ne postoji identična činjenična i pravna situacija, s obzirom na to da iz sadržine navedene presude proizlazi da je ugovor koji je zaključen od strane ogranka, odnosno dela preduzeća kasnije odobren od strane matičnog preduzeća u smislu člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da su sudovi za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud je ocenio da tumačenje odredbe ranije važećeg Zakona o preduzećima, dato u obrazloženju osporenih presuda , ne izaziva sumnju o proizvoljno m postupanj u i arbitrerno m odlučivanj u na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 1483/10 od 1. juna 2010. godine, u stavu drugom i četvrtom izreke , i presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7469/11 od 1. avgusta 2012. godine, podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je , primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , u ovom delu odbio ustavnu žalbu, kao u tački 1. izreke .

Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1483/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom je pravnosnažno okončan za tri godine i dva meseca.

Sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi ovog zajemčenog prava, jer je u konkretnom slučaju parnični postupak u dve instance okončan za tri godine i dva meseca.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je, imajući u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti