Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio naknadu nematerijalne štete. Postupak je trajao preko 11 godina, a okončan je zastarelošću krivičnog gonjenja, prvenstveno zbog neefikasnosti suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Igora Pavlovića iz Lipa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Igora Pavlovića i utvrđuje se da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Smederevu u predmetu K. 559/02, a kasnije pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu K. 34/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Igor Pavlović iz Lipa podneo je Ustavnom sudu, 24. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Milana Atanackovića, advokata iz Smedereva, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Smederevu u predmetu K. 559/02, a kasnije pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu K. 34/10.

Podnosilac u ustavnoj žalbi iznosi činjenice i okolnosti koje su, po njegovom mišljenju, doprinele dugom trajanju postupka, navodeći da ni nakon 12 godina nije doneta presuda.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi mu povredu označenog prava, pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog izgubljene zarade, kao i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu K. 34/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Opštinsko javno tužilaštvo u Smederevu podnelo je 20. novembra 2001. godine zahtev za sprovođenje istrage Kt. 802/01 protiv Ž. R. zbog krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 53. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije. Istražni sudija Opštinskog suda u Smederevu je, nakon ispitivanja okrivljenog 8. marta 2002. godine, doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 357/02. U istražnom postupku ispitana su tri svedoka i izvršeno je sudsko-medicinsko veštačenje. Iz zapisnika o saslušanju svedoka Ki. 357/01 od 23. aprila 2002. godine utvrđeno je da je oštećeni Igor Pavlović, ovde podnosilac ustavne žalbe, istakao imovinskopravni zahtev.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Smederevu je 13. avgusta 2002. godine podiglo optužnicu Kt. 802/01 protiv Ž.R. zbog krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 53. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Prvostepeni sud je u periodu od 11. decembra 2002. do 12. novembra 2009. godine 34 puta zakazao glavni pretres, ali je pretres održan samo osam puta. Utvrđeno je da glavni pretres nije održan iz sledećih razloga: nedolaska veštaka (koji je u više navrata neopravdano izostao sa glavnog pretresa, pri čemu je jednom novčano kažnjen), nedolaska okrivljenog (pri čemu je sud svaki put kada su za to bili ispunjeni zakonom propisani uslovi (šest puta), naređivao njegovo prinudno dovođenje, nedolaska branioca okrivljenog (koji svoje izostanke, osim jednog, nije uredno opravdao), nedolaska svedoka (koji su, u određenim slučajevima, novčano kažnjavani zbog izostanka), a jednom i zbog nedolaska samog oštećenog koji je trebalo da bude saslušan u cilju izvođenja dokaza, te je naređeno njegovo prinudno dovođenje. Ustavni sud je utvrdio da je u periodu od 13. septembra 2006. do 12. novembra 2009. godine svedoku S.T. devet puta uručen poziv za glavni pretres, te da je zbog neodazivanja pozivu za svedočenje dva puta i novčano kažnjen, ali da ni nakon toga sud nije uspeo da obezbedi njegovo prisustvo na glavnom pretresu. Takođe, utvrđeno je da u periodu od 10. maja 2005. do 17. maja 2006. godine sud nije zakazivao glavni pretres, kao i da u periodu od 12. novembra 2009. do 4. novembra 2013. godine, kada je doneto rešenje o obustavljanju postupka, sud ni jednom nije zakazao glavni pretres. Na glavnom pretresu su više puta saslušani okrivljeni i oštećeni, sedam svedoka, a sprovedena su i tri sudsko-medicinska veštačenja.

Rešenjem Osnovnog suda u Smederevu K. 34/10 od 4. novembra 2013. godine obustavljen je krivični postupak koji se vodio protiv Ž.R. zbog krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 53. Krivičnog zakona Republike Srbije, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ispitujući da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae, Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega, garantuje optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzeci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na provredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , po predstavci broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imao svojstvo oštećenog, pri čemu je imovinskopravni zahtev istakao 23. aprila 2002. godine u istrazi, a zatim i na glavnom pretresu 11. decembra 2002. godine.

Na osnovu prethodno izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je osporeni krivični postupak u odnosu na podnosioca ustavne žalbe započet 24. aprila 2002. godine, danom isticanja imovinskopravnog zahteva, a da je okončan 4. novembra 2013. godine, donošenjem rešenja o obustavi krivičnog postupka, te da je u odnosu na podnosioca postupak trajao ukupno 11 godina i šest meseci.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmeta raspravljanja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je, po oceni Suda, imao nesporni interes da se efikasno i u razumnom roku utvrdi da li je okrivljeni kriv za krivično delo koje mu se stavlja na teret, pri čemu je on, kao oštećeni u krivičnom postupku, neznatno doprineo njegovom dužem trajanju budući da glavni pretres jednom nije održan zbog njegovog nedolaska, i to kada je trebalo da bude saslušan, iz kog razloga je sud naredio njegovo prinudno dovođenje.

Ocenjujući kriterijum složenosti krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u postupku takve prirode da ne ukazuju na posebnu složenost konkretnog krivičnog predmeta.

Ocenjujući kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da onemogući svaku zloupotrebu prava, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere na koje je ovlašćen kako bi se postupak okončao donošenjem odluke. Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju bilo neažurnosti, neefikasnosti i propusta u radu suda koje su prevashodno doprinele dužem trajanju postupka. Naime, iako je Ustavni sud utvrdio da je u jednom periodu sud redovno zakazivao glavni pretres, postojala je neaktivnost suda u trajanju od godinu dana u periodu od 10. maja 2005. do 17. maja 2006. godine, kao i neaktivnost u trajanju od skoro četiri godine, u periodu od 12. novembra 2009. do 4. novembra 2013. godine, kada je doneto rešenje o obustavljanju krivičnog postupka. Konačno, Ustavni sud je utvrdio da više puta u toku krivičnog postupka glavni pretres nije održan usled nedolaska urednog pozvanog svedoka ili veštaka. Ustavni sud je posebno imao u vidu činjenicu da je jednom svedoku devet puta uredno uručen poziv za glavni pretres, da je zbog neodazivanja pozivu za svedočenje dva puta i novčano kažnjen, ali da ni nakon toga sud nije uspeo da obezbedi njegovo prisutvo.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da i pored toga što je postupak u jednom periodu ažurno vođen, to nije od uticaja na ocenu da su trajanju postupka, koji je okončan nastupanjem apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, doprineli propusti suda da u dva duža vremenska perioda zakaže i održi glavni pretres, kao i da preduzme sve zakonom propisane mere kako bi obezbedio prisustvo svedoka i veštaka na glavnom pretresu.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, prirodu krivičnog dela za koje je vođen krivični postupak, kao i značaj prava o kome je sud odlučivao, te da, po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je on pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

7. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić