Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Podnosiocu je, zbog neefikasnosti organa uprave i suda, utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7545/2017
14.11.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „T.“ d.o.o. N . P. iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „T.“ d.o.o. N . P . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji j e vođen pred Ministarstvom finansija – Uprava carina – Carinarnica Kraljevo u predmetu 02-01 broj Up. 331/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „T.“ d.o.o. N . P . iz Novog Pazara je , 31 . avgusta 2017. godine, preko punomoćnika S. C , advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Uprava carina – Carinarnica Kraljevo u predmetu 02-01 broj Up. 331/15, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14483/15 od 12. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i ustavnog principa iz člana 84. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporeni upravnosudski postupak trajao sedam godina; da je nezakonito rešenje kojim je utvrđen iznos carinske dažbine koju je podnosilac dužan da plati.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija Uprava carina – Carinarnica Kraljevo 02-01 broj UP/83-1/10 od 17. maja 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je obavezan da plati iznos od 15.988.545,43 dinara na ime uvozne carine i poreza na d odatu vrednost za robu uvezenu u postupak aktivnog oplemenjivanja, a upotrebljenu protivno uslovima iz ovlašćenja izdatog od strane carinskog organa i stavljenu u slobodan promet.

Zaključkom Ministarstva finansija – Uprava carina – Carinarnica Kraljevo 02-01 broj UP/83-1/10 od 5. oktobra 2010. godine odbačena je kao neblagovremena žalba koju je podnosilac izjavio protiv prvostepenog rešenja.

Rešenjem Ministarstva finansija – Uprava carina broj 148-04-039-00-2446/2010 od 7. oktobra 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv zaključka prvostepenog organa.

Protiv navedenog akta podnosilac je 22. decembra 2011. godine podneo tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14327/11 od 20. juna 2013. godine, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Ministarstva finansija – Uprava carina broj 148-04-039-00-2446/8-2010 od 29. jula 2013. godine poništen je zaključak Ministarstva finansija – Uprava carina – Carinarnica Kraljevo 02-01 broj UP/83-1/10 od 5. oktobra 2010. godine, dok je stavom drugim disp ozitiva odbijena kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija – Uprava carina – Carinarnica Kraljevo 02-01 broj UP/83-1/10 od 17. maja 2010. godine.

Protiv ovog konačnog upravnog akta podnosilac je podneo tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 18450/13 od 9. aprila 2015. godine u delu kojim se traži poništavanje drugostepenog rešenja u stavu drugom dispozitiva, a odbijena u delu kojim se traži poništavanje istog rešenja u stavu prvom dispozitiva.

Rešenjem Ministarstva finansija – Uprava carina broj 148-05-039-00-2446/17-2010 od 8. maja 2015. godine poništeno je rešenje Ministarstva finansija – Uprava carina – Carinarnica Kraljevo 02-01 broj UP/83-1/10 od 17. maja 2010. godine.

U ponovnom postupku Ministarstvo finansija – Uprava carina – Carinarnica Kraljevo je donelo rešenje 02-01 broj Up/331/15 od 8. juna 2015. godine kojim je određeno da se od podnosioca naplati iznos od 15.988.545,43 dinara na ime uvozne carine i poreza na dodatu vrednost za robu uvezenu u postupak aktivnog oplemenjivanja – sistema odlaganja preko CR Novi Pazar, na način bliže opisan u tom rešenju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva finansija – Uprava carina – Komisija za žalbe broj 148-05-039-00-1146/2015 od 1. septembra 2015. godine.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu 16. oktobra 2015. godine, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14483/15 od 12. maja 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak u odnosu na podnosioca započet sredinom 2010. godine, podnošenjem žalbe podnosioca protiv prvostepenog rešenja od 17. maja 2010. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14483/15 od 12. maja 2017. godine . Iz navedenog proizlazi da je predmetni postupak trajao skoro sedam godina.

Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca kao što su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje organa uprave, odnosno sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo donekle složeno, ali da se nisu postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao legitiman interes da se o utvrđivanju njegovih obaveza odluči u razumnom roku. Ocenjujući ponašanje samog podnosioca, Ustavni sud konstatuje da, imajući u vidu da nije bilo dužih perioda neaktivnosti organa uprave, može se zaključiti da eventualno korišćenje procesnopravnih sredstava od strane podnosioca ne bi doprinelo znatno bržem okončanju predmetnog postupka.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije utvrdio da su za sedam godina u predmetnom postupku doneta dva rešenja i jedan zaključak prvostepenog organa, četiri rešenja drugostepenog organa i da su vođena tri upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistem u države (videti predmet Pavlyulynets protiv Ukraijine, predstavka broj 70767/01 , od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka br oj 17271/04 , od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbama člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplat i na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja organa uprave i suda (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

7. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac u ustavnoj žalbi istakao da mu je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14483/15 od 12. maja 2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i ustavni princip iz člana 84. Ustava.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koje je isticao u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 84. stav 1. Ustava utvrđeno da svi imaju jednak položaj na tržištu, dok su odredbom stava 2. istog člana zabranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja na tržištu.

Imajući u vidu sadržinu navedenih odredaba člana 84. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se osporeni akt ne može dovesti u vezu sa jednakim pravnim položajem subjekata na tržištu, koji se tim odredbama jemči.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti