Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku radi održavanja ličnih odnosa sa detetom. Zbog neefikasnosti suda, postupak je trajao pet godina, pa je dosuđena naknada štete od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R. iz Banatskog Dvora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu u predmetu I. 1870/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R. iz Banatskog Dvora podneo je, 24. septembra 2013. godine, preko punomoćnika D. R, advokata iz Zrenjanina, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se tada vodio pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu I. 1288/09. Pozvao se i na član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je označeno ustavno pravo povređeno zbog toga što predmetni postupak, koji se vodio radi prinudnog izvršenja presude kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa sa maloletnim detetom, ni posle pet godina nije okončan. Dodaje da je sud izvršnom dužniku izricao novčane kazne, ali da, i pored toga, izvršenje nije sprovedeno, te da on u označenom periodu nije viđao dete na način kako je odlučeno izvršnom ispravom. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Zrenjaninu I. 1870/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Zrenjaninu I. 1288/09), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac M. R, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 28. jula 2009. godine Opštinskom sudu u Zrenjaninu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika S. V, na osnovu izvršne isprave - presude toga suda P. 53/08 od 18. jula 2008. godine, kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa poverioca sa njegovim maloletnim detetom.

Opštinski sud u Zrenjaninu doneo je 30. jula 2009. godine rešenje I. 1288/09 kojim je odredio izvršenje i naložio izvršnom dužniku da u vreme, na način i mestu kako je to određeno izvršnom ispravom, preda maloletno dete izvršnom poveriocu radi viđenja, uz upozorenje izvršnom dužnik u da će se, ukoliko ne postupi po rešenju , izvršenje sprovesti prinudnom naplatom izrečene novčane kazne u iznosu od 5.000,00 dinara.

Protiv navedenog rešenja dužnik je izjavio žalbu, a rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1517/09 od 25. avgusta 2009. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi održavanja ročišta u cilju razjašnjenja određenih činjenica.

Na ročištu održanom 16. septembra 2009. godine, izvršni poverilac i dužnik, osim što su se izjasnili na okolnosti navedene u rešenju drugostpenog suda, saglasili su se da se viđenje deteta i oca obavi 23. septembra u prostorijama organa starateljstva.

Dopisom od 9. oktobra 2009. godine organ starateljstva je obavestio sud da je viđenje oca i deteta realizovano 23. septembra, ali da je pokušaj viđenja oca i deteta, koji je bio zakazan za 3. oktobar, u njihovim prostorijama, bio bezuspešan zbog nepripremljenosti deteta.

Okružni sud u Zrenjaninu je rešenjem Gž. 1877/09 od 23. oktobra 2009. godine potvrdio rešenje o izvršenju.

Podneskom od 29. decembra 2009. godine izvršni poverilac je obavestio sud da je na njegovu inicijativu u organu starateljstva tokom decembra sprovođena priprema deteta za viđanje sa njim, ali da do viđanja sa detetom nije došlo zbog nepostupanja dužnika po rešenju o izvršenju.

Spisima predmeta je 19. februara 2010. godine združeno rešenje organa starateljstva doneto u obavljanju korektivnog nadzora kojim je izvršni dužnik upućena da u bliže određenim terminima u periodu od tri meseca dovodi dete u prostorije organa radi viđanja sa ocem. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, konstatovano da su se otac i dete više puta videli u prostorijama organa starateljstva u periodu od 31. oktobra do kraja 2009. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Zrenjaninu I. 1870/10 od 19. februara 2010. godine određeno je sprovođenje izvršenja popisom, procenom i prodajom dužnikovih pokretnih stvari radi prinudne naplate izrečene novačne kazne uz istovremeno izricanje nove novčane kazne u višem iznosu.

Pomenuto rešenje potvrđeno je rešenjem drugostepenog suda od 14. aprila 2010. godine, a 24. juna održano je ročište na kome su se poverilac i dužnik dogovorili da se viđenje deteta i oca realizuje 26. juna na javnom mestu u prisustvu socijalnih radnika. Na pomenutom ročištu poverilac je izjavio da je poslednji put bio ispred kuće dužnika radi preuzimanja deteta 6. februara 2010. godine, da je dete viđao do decembra 2009. godine. Postupajućem sudu je predata odluka Zaštitnika građana Grada Zrenjanina od 10. maja 2010. godine kojom su utvrđene povrede prava deteta od strane zaposlenih u organu starateljstva. Navedenom odlukom utvrđeno je da se povrede, između ostalog, ogledaju u nesvrsishodnom izricanju mere korektivnog nadzora majci deteta i odsustvu adekvatnog plana aktivnosti za regulisanje viđanja deteta sa ocem. U obrazloženju ove odluke je navedeno: da su radnici organa starateljstva, tek posle podnete pritužbe, obavili kućnu posetu; da niko od njih nije spomenuo da mu je primaran interes deteta, već da se bave odnosima između roditelja, stavljajući se u ulogu sudije; da je za voditelja slučaja bilo imenovano lice koje nije imalo ni godinu dana pripravničkog staža i koje je nestručnim savetima kod deteta proizvelo strah od ustanova, što je potvrdio psiholog Razvojnog savetovališta nadležnog Doma zdravlja, koji dve godine radi sa detetom; da je pomenuti psiholog izjavio da dete nije spremno da viđa oca bez prisustva majke. Zbog svega navedenog preporučeno je da se obustavi izvršenje rešenja o korektivnom nadzoru i da se ponovo sprovede postupak radi razmatranja opravdanosti izricanja te mere uz drugačiji plan aktivnosti koji bi odgovarao psihološkom stanju deteta.

Podnescima od 5. i 14. jula 2010. godine poverilac je obavestio sud da je 26. juna video dete po dogovoru, ali da naredna tri puta nije uspeo da provede vreme sa detetom zbog njegove nepripremljenosti. U međuvremenu sudski izvršitelj je popisao dužnikove stvari.

Rešenjem suda od 19. jula 2010. godine određeno je sprovođenje izvršenja popisom, procenom i prodajom dužnikovih pokretnih stvari radi prinundne naplate novčane kazne izrečene 19. februara uz istovremeno izricanje treće novčane kazne.

Na predlog poverioca od 30. jula sud je zakazao ročište za 14. oktobar 2010. godine kome je prisustvovao i predstavnik organa starateljstva.

Organ starateljstva je na zahtev suda 23. novembra 2010. godine dostavio izveštaj u kome je navedeno da su kontakti između oca i deteta bili neredovni zbog nespremnosti dužnika da pripremi i motiviše dete, da je u toku 2009. godine sa poveriocem i dužnikom u nekoliko navrata radio psiholog, da je otac redovno odlazio po dete, ali da dete odbija da se vidi sa njim, da su iscrpljene sve stručne kompentencije organa u pogledu savetodavnog rada, te da stoga treba pristupiti izvršenju ili izmeni odluke o poveravanju deteta.

Rešenjem od 24. decembra 2010. godine sud je ponovo odredio sprovođenje izvršenja radi prinudne naplate novčane kazne izrečene 19. februara i istovremeno je izrekao novu, četvrtu po redu, novčanu kaznu izvršnom dužniku, a 27. januara 2011. godine ponovo su popisane dužnikove stvari.

Prva javna prodaja dužnikovih stvari koja je bila zakazana za 4. maj 2011. godine prošla je bezuspešno jer nije bilo zainteresovanih kupaca.

Na ročištu održanom 23. juna 2011. godine predstavnik organa starateljstva je obavestio sud da je u međuvremenu održan sastanak na kome su učestvovala dva psihologa, te da se došlo do zaključka da je, imajući u vidu ponašanje deteta, nad njim potrebno sprovesti „šok terapiju“ - uzeti ga od majke i predati ocu, a sud je obavezao stranke da ga obaveste o realizaciji dogovorenog viđenja oca i deteta.

Podneskom od 11. jula 2011. godine poverilac je obavestio sud da je video dete u određenom terminu, ali da "kvalitet viđenja nije bio bolji", te da dete nije preuzeo, već ga je video u prisustvu majke u njenoj kući.

Sud je 13. jula doneo rešenje kojim je dužniku izrečena peta po redu novčana kazna.

Na ročištu održanom 22. decembra 2011. godine poverilac je obavestio sud da je dete poslednji put video 10. decembra, a sud je ponovo obavezao stranke da ga obaveste o realizaciji viđanja dogovorenog za 24. decembar.

Podneskom od 14. februara 2012. godine poverilac je obavestio sud da do tog momenta nijedno od četiri termina za viđanje nije realizovano zbog nepripremljenosti deteta, nakon čega je sud rešenjem od 23. februara odredio izvršenje radi prinudne naplate novčane kazne izrečene 13. jula 2011. godine i istovremeno je dužniku izrekao šestu po redu novčanu kaznu.

Protiv ovog rešenja dužnik je izjavio prigovor 5. marta 2012. godine koji je odbijen rešenjem od 22. aprila 2013. godine.

Rešenjem od 12. juna 2013. godine izrečena je sedma po redu novčana kazna izvršnom dužniku, a 9. oktobra su dužnikove stvari po treći put popisane.

Javna prodaja koja je bila zakazana za 15. jul 2014. godine prošla je bezuspešno jer nije bilo zainteresovanih kupaca.

Rešenjem Osnovnog suda u Zrenjaninu I. 1870/10 od 19. avgusta 2014. godine obustavljen je predmetni izvršni postupak iz razloga što je presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P2. 113/13 od 7. novembra 2013. godine, koja je potvrđena odlukom drugostepenog suda od 6. marta 2014. godine, maloletno dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Kako se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. stav 1. Konvencije, Ustavni sud postojanje povrede prava ceni u odnosu na navedenu odredb u Ustava .

Zakonom o izvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme podnošenja predloga za izvršenje, bilo je propisano: da je sud u postupku izvršenja i obezbeđenja dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.) ; da prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta i da a ko se izvršenje nije moglo sprovesti izricanjem i izvršenjem odluke o novčanoj kazni, izvršenje će se sprovesti oduzimanjem deteta od lica kod koga se dete nalazi i predajom deteta roditelju odnosno drugom licu ili organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje (član 224. st. 1. i 4.) .

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1:); da ako sudija oceni da prigovor nije osnovan, dostaviće spise veću istog suda i u z prigovor iz stava 4. ovog člana sudija će veću istog suda dostaviti fotokopiju spisa i nastaviti sa sprovođenjem izvršenja, osim ako je ovim zakonom propisano da prigovor odlaže izvršenje (član 44. st. 4. i 5.); da prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta (član 227. stav 1.); da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora biti naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je naznačeno, sud nije vezan predlogom stranke (član 229.); da će sud rešenje o izvršenju dostaviti i nadležnom organu starateljstva ispred kojeg će u postupku izvršenja učestvovati stručnjak organa starateljstva, a ako je neophodno učešće psihologa, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima dostaviće i njima poziv da učestvuju u izvršenju, i da se rešenje o izvršenju dostavlja najkasnije deset dana pre dana sprovođenja izvršenja, da je psiholog dužan da odmah po prijemu poziva izvrši planiranje neophodnih aktivnosti i da prikupi podatke o činjenicama od značaja za izvršenje, pregledanjem spisa ili na drugi pogodan način, da je psiholog dužan da obavesti sud o preduzetim aktivnostima i da dostavi mišljenje o najpodobnijem sredstvu izvršenja iz člana 228. stav 1. ovog zakona, kao i da je psiholog dužan da se u toku celog postupka stara o zaštiti najboljeg interesa deteta i da pruži blagovremenu i potpunu podršku detetu, roditelju ili licu kojem je dete predato (član 230.); da oduzimanje deteta od lica kod koga se dete nalazi i predaju deteta roditelju, odnosno drugom licu ili ustanovi kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitavanje, sprovodi sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima, po potrebi uz pomoć policije (član 231. stav 2.); da u postupcima izvršenja radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno se primenjuju odredbe čl. 229. do 232. ovog zakona (član 237.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je, bez obzira na činjenicu da se izvršenje sprovodi protiv privatnog lica, na sudu i drugim nadležnim organima da preduzm u sve neophodne mere da se izvrši pravosnažna sudska odluka , da je obaveza suda da osigura delotvorno učešće svih nadležnih organa, te da propust suda da to učini nije u skladu sa garancijama sadržanim u članu 32. stav 1. Ustava (videti: uz odgovarajuće izmene, u kontekstu vršenja roditeljskog prava nad detetom, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pini i drugi protiv Rumunije , br. 78028/01 i 78030/01, od 22. juna 2004. godine, st. 174 – 189, u predmetu Damnjanović protiv Srbije, od 18. novembra 2008. godine, broj 5222/07, st. 67. i 68, u predmetu Felbab protiv Srbije, od 14. aprila 2009. godine, broj 14011/07, st. 61. i 62. i u predmetu Krivošej protiv Srbije, od 13. aprila 2010. godine, broj 42559/09, st. 45. i 46.). Ustavni sud podseća da je Evropski suda za ljudska prava u predmetima koji se tiču izvršenja u oblasti porodičnog prava više puta konstatovao da je prilikom odlučivanja o tome da li je izvršenje sprovedeno u razumnom roku odlučujuće to da li su nacionalne vlasti preduzele sve neophodne korake da bi omogućilo izvršenje onako kako se to razumno moglo zahtevati u posebnim okolnostima svakog predmeta (videti presudu Hokanen protiv Finske, od 23. septembra 1994. godine , stav 58.). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem je potrebna "naročita marljivost nadležnih vlasti" u predmetima koji se tiču ličnog statusa i svojstva, a da je ovaj zahtev naročito važan u državama u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu Borgese protiv Italije, od 26. februara 1992. god ine).

Polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni sudski postupak, koji se vodio radi izvršenja odluke o viđanju deteta , trajao pet godina, što bi samo po sebi moglo ukazivati da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja , te značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da se radnje koje je preduzeo prvostepeni sud u periodu nakon donetog rešenja o izvršenju do 23. oktobra 2009. godine, kada je ovo rešenje potvrđeno odlukom drugostepenog suda (održavanje ročišta i , uz saglasnost podnosioca , organizov anje viđanja u prostorijama organa starateljstva), mogu posmatrati kao nastojanje suda da pokuša da obezbedi dobrovoljno izvršenje sudske. Međutim, po oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud je u daljem toku postupka, i pored više izrečenih novčanih kazni izvršnom dužniku, ispoljio nedelotvornost u postupanju. Naime, prvostepeni sud, nakon prijema pomenute drugostepene odluke do 19. februara 2010. godine, nije preduzeo nijednu radnju u cilju sprovođenja izvršenja. U ovom periodu, tačnije do kraja 2009. godine, organ starateljstva je na inicijativu podnosioca, a ne po nalogu suda, sprovodio određene aktivnosti u cilju pripreme deteta za viđanje sa podnosiocem, što je rezultiralo donošenjem rešenja o korektivnom nadzoru. Sud je tek po saznanju za ovo rešenje, u februaru 2010. godine izrekao dužniku prvu novčanu kaznu, pokretne stvari radi prinudne naplate popisao u julu te godine, a javnu prodaju zakazao za maj 2011. godine. Dalje, izvršni sud, i pored saznanja za odluku Zaštitnika građana iz maja 2010. godine, nadležnom organu starateljstva nije naložio da kompetentni stručnjaci sačine plan aktivnosti u cilju pripreme deteta radi izvršenja sudske odluke, već je obavezivao podnosioca i majku deteta da ga obaveštavaju o realizovanim viđanjima i nastavio da izriče novčane kazne. Tako je izvršni sud je u periodu od juna 2010. do jula 2014. godine zakazao svega četiri ročišta na kojima je saslušavao podnosioca, izvršnog dužnika i predstavnika organa starateljstva na okolnost realizacije viđenja i izrekao još ukupno šest novčanih kazni, pri čemu je poslednju izrekao u junu 2013. godine, dok je javnu prodaju radi prinudne naplate ove kazne zakazao za jul 2014. godine. Ustavni sud takođe konstatuje da izvršni sud po izricanju šeste po redu novčane kazne u februaru 2012. godine, veću tog suda nije dostavio fotokopiju spisa radi odlučivanja o izjavljenom prigovoru i nastavio sa sprovođenjem izvršenja, već je čekao da veće donese odluku po prigovoru dužnika, što je trajalo godinu dana. Osim toga, izvršni sud nije pokušao da izvršenje sprovede predajom deteta, iako su se u tom pravcu izjasnila dva psihologa, o čemu je sud obavešten u junu 2011. godine.

Što se tiče postupanja nadležnog organa starateljstva, koji je trebalo da ima presudnu ulogu u savetodavnom radu sa detetom i njegovim roditeljima, Ustavni sud konstatuje da je za voditelja slučaja bilo imenovano lice, za koje je u postupku ispitivanja postojanja propusta u radu organa od strane Zaštitnika građana, utvrđeno da je nedovoljno kvalifikovano jer je davanjem nestručnih saveta proizvelo strah kod deteta od javnih ustanova.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ni na koji način nije doprineo dužini trajanja predmetnog postupka jer se uredno odazivao pozivima suda i dostavljao izveštaje o realizaciji viđanja sa detetom, te tražio da organ starateljstva preduzme mere u cilju pripreme deteta radi ostvarivanja kontakata sa njim. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je tokom trajanja predmetnog postupka podnosilac povremeno viđao dete u prisustvu majke i radnika organa starateljstva.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osnovni razlog petogodišnjem trajanju predmetnog postupka nedelotvorno postupanje izvršnog suda, jer taj sud, bez obzira na eventualnu osetljivost spornog postupka i potrebu da se zaštite najbolji interesi deteta, i pored više izrečenih novčanih kazni dužniku, nije preduzeo sve neophodne mere u cilju izvršenja pravnosnažne sudske odluke i realizacije viđanja podnosioca sa detetom na način kako je određeno tom odlukom. Ovakva ocena Ustavnog suda se posebno zasniva na činjenici da izvršni sud, po prijemu predloga, ali ni posle donošenja drugostepene odluke kojom je potvrđeno rešenje o izvršenju, nije naložio organu starateljstva da sačini plan aktivnosti pripreme deteta, niti je to učinio nakon saznanja za odluku Zaštitnika građana, već je obavezivao učesnike u postupku da dostavljaju izveštaje o realizaciji viđanja i izricao novčane kazne čije je prinudno izvršenje prodajom pokretnih stvari dužnika pokušao da sprovede svega dva puta, i to 2011. i 2014. godine. U prilog iznetoj oceni govori i to da je izvršni sud, imajući u vidu mišljenje dva psihologa, imao i mogućnost da, vodeći računa o najboljem interesu maloletnog de teta, izvršenje sprovede njegovim oduzimanjem od lica kod koga se ono nalaz i. U vezi sa iznetim, Ustavni sud smatra neophodnim da ukaže da svaka prinuda u oblasti izvršenja odluka iz oblasti porodičnog prava mora biti ograničena, jer je potrebno pažljivo razmotriti i oceniti interese i prava svih zainteresovanih strana, prvenstveno vodeći računa o najboljem interesu dece, ali da isto tako treba imati u vidu da se adekvatnost neke mere ceni na osnovu brzine njenog sprovođenja, pošto protek vremena može imati nepopravljive posledice za odnose između deteta i roditelja sa kojim dete ne živi (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Veljkov protiv Srbije, od 19. aprila 2011. godine, stav 101.). Pored toga, u prilog nedelotvornom odnosno, neefikasnom postupanju suda, govori i to što je veću tog suda trebalo godinu dana da odluči o prigovoru dužnika protiv izrečene novčane kazne, za koje vreme nije preduzeta nijedna izvršna radnja.

Takođe, Ustavni sud smatra da je potrebno konstatovati i to da predmetni postupak nije okončan sprovođenjem izvršenja, već njegovim obustavljanjem zbog donošenja odluke kojom je dete povereno podnosiocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, usled čega je dalje sprovođenje izvršenja postalo bespredmetno.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu u predmetu I. 1870/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iz nosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka, te značaj koji konkretan predmet imao za podnosioca. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog nedelotvornog postupanja suda, odredio isplatu navedenog novčanog iznosa. Prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete Ustavni sud je imao u vidu svoju dosadašnju praksu, kao i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i samu suštinu instituta naknade nematerijalne štete.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.