Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete zbog torture

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je žalbu u delu koji se odnosi na zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete zbog torture. Potvrđen je stav da se duži rok zastarelosti za štetu iz krivičnog dela primenjuje samo ako je delo utvrđeno pravnosnažnom krivičnom presudom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Enesa Bogilovića i Mušana Džeba iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Enesa Bogilovića i Mušana Džeba izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7271/12 od 13. juna 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Enes Bogilović i Mušan Džebo iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, izjavili su Ustavnom sudu, 3. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika Tanje Drobnjak, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7271/12 od 13. juna 2014. godine, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 35. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navode da su podneli tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva odbrane, radi naknade nematerijalne štete zbog torture koju su nad njima izvršili pripadnici označenih ministarstava, te da je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu kojom je pravnosnažno odbio kao neosnovan njihov tužbeni zahtev za naknadu štete na ime pretrpljenih bolova, straha i duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti, propuštajući da odgovori na pitanje da li u konkretnom slučaju ima mesta primeni tzv. privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Predložili su da Sud usvoji žalbu i utvrdi povredu navedenih načela i prava zajemčenih Ustavom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 5238/12 od 1. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo odbrane, da im na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od po 200.000 dinara svakom na ime pretrpljenih fizičkih bolova, iznos od po 300.000 dinara svakom na ime pretrpljenog straha, iznos od po 300.000 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti, kao i iznos od po 500.000 dinara svakom na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom drugim izreke tužioci su obavezani da solidarno tuženoj naknade troškove parničnog postupka

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 7271/12 od 13. juna 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu u delu stava prvog njene izreke kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha i pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti; u stavu drugom izreke u preostalom delu stava prvog izreke njene izreke preinačena je prvostepena presuda, tako što je obavezana tužena da tužiocima isplati po 300.000 dinara svakom na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove postupka. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, navedeno je: da su tužioci krajem jula i tokom avgusta meseca 1995. godine, u većoj grupi Bošnjaka sa područja Žepe i Srebrenice, prešli na teritoriju Republike Srbije, gde su se predali graničnim jedinicama tadašnje Vojske Jugoslavije; da su tužioci prebačeni u prihvatni centar u Braničkom Polju, koji je bio formiran 1. avgusta 1995. godine; da su tužioci u ovom centru boravili od 2. avgusta 1995. godine, pa do 29. januara 1996. godine (tužilac Enes Bogilović), odnosno 6. decembra 1995. godine (tužilac Mušan Džebo); da su tužioci tvrdili da su tokom boravka u prihvatnom centru bili izloženi torturi, kao i da je prema njima postupano krajnje nečovečno i ponižavajuće; da je delegacija Vlade BiH, po povratku iz dvodnevne posete Centru „Šljivovica“ kod Užica, u Srbiji, sastavila izveštaj, iz čije sadržine jasno proizlazi da nije u pitanju prihvatni centar, već zarobljenički logor, opasan bodljikavom žicom i rovovima sa bunkerima uz fizičko obezbeđenje velikog broja dobro naoružanih pripadnika specijalnih jedinica MUP Srbije; da su u pomenutom izveštaju detaljno opisani uslovi boravka lica u navedenom logoru, zaključci komisije i predlozi koje Vlada Republike BiH treba da preduzme, u cilju što hitnije repatrijacije logoraša; da su, tokom postupka, saslušani tužioci i svedok Ć. D. iz Sarajeva, koji se sa još devedeset jednim muškarcem 2. avgusta 1995. godine prevezao preko reke Drine i koji je bio smešten u Braniškom Polju zajedno sa tužiocima; da su svedoci V. K, Z. V. i J. S. iz čijih iskaza se može zaključiti da ili imaju posredna saznanja o dešavanju u Braniškom Polju, ili su povremeno odlazili tamo da obilaze osobe koje su se u ovom centru nalazile, kao i svedok Z. P. koji je radio kao policajac na obezbeđenju u Prihvatnom centru Braniško Polje i koji je istakao da po njegovom saznanju niko od nadređenih nije upotrebljavao sredstva prinude prema licima koja su se tamo nalazila, niti se iko od tih lica požalio na takvo postupanje; da je drugostepeno veće otvorilo raspravu, kako bi se otklonile bitne povrede odredaba parničnog postupka i u celini utvrdilo činjenično stanje od značaja za presuđenje; da se prilikom donošenja prvostepene presude, prvostepeni sud nije pozvao ni na jednu materijalnopravnu odredbu; da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka – neuropsihijatra, koji je izveden tokom drugostepenog postupka, proizlazi da je tužilac Enes Bogilović trpeo strah visokog intenziteta sve vreme boravka u Prihvatnom centru „Šljivovica“, da je to bio strah za život, kao i da je trpeo strah od psiho-fizičke torture svakodnevno; da je nakon izlaska iz prihvatnog centra, tužilac oboleo od posttraumatskog stresnog poremećaja (u daljem tekstu: PTSP), psihofizičkog poremećaja nastalog kao posledica psihofizičkog zlostavljanja u prihvatnom centru; da je pored navedenog poremećaja, kod njega dijagnostifikovana depresija lakšeg stepena, trajne promene ličnosti posle katastrofičnog iskustva i brojne telesne bolesti; da hronični PTSP, depresija i trajne promene ličnosti, posle katastrofičnog iskustva su kod Enesa Bogilovića utvrđeni 28. novembra 2006. godine, te se taj datum smatra danom kada je utvrđeno konačno stanje njegove bolesti; da po nalazu sudskog veštaka, hronični PTSP, depresija i trajne promene ličnosti posle katastrofičnog iskustva, umanjuju opštu životnu aktivnost kod tužioca za 15%; da je sudski veštak kod Mušana Džeba zaključio da je trpeo strah visokog intenziteta sve vreme boravka u Prihvatnom centru „Šljivovica“, da je to bio strah za život i da je trpeo strah od psiho-fizičke torture svakodnevno; da je nakon izlaska iz ovog centra, tužilac je oboleo od PTSP, psihičke bolesti nastale kao posledice psiho-fizičkog zlostavljanja u prihvatnom centru; da je pored navedenog psihičkog poremećaja, kod njega dijagnostifikovana trajna promena ličnosti posle katastrofičnog iskustva (prvi put opisane 2007. godine) i brojne telesne bolesti; da su hronični PTSP i trajne promene ličnosti posle katastrofičnog iskustva kod Mušana Džeba utvrđeni 28. aprila 2006. godine, te se taj datum smatra danom kada je utvrđeno konačno stanje njegove bolesti; da hronični PTSP i trajne promene ličnosti posle katastrofičnog iskustva umanjuju opštu životnu aktivnost kod tužioca za 15%. Dalje je navedeno: da je Apelacioni sud zaključio da je prvostepeni sud delimično utvrdio činjenično stanje od značaja za presuđenje u parnici, da ono nije bilo potpuno utvrđeno zbog čega je i održana rasprava pred drugostepenim sudom, kao i da je prvostepeni sud u jednom delu, na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da bi zahtev tužilaca za naknadu štete bio osnovan po svim vidovima, da tužena nije istakla prigovor zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da su tužioci oslobođeni 29. januara 1996. godine, odnosno 6. decembra 1995. godine, te kako su tužbu za naknadu štete podneli 23. novembra 2007. godine, to su protekli kako subjektivni (tri godine), tako i objektivni rok (pet godina), u kom su oni mogli da potražuju naknadu štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti; da imajući u vidu činjenicu da je prigovor zastarelosti tužene osnovan, to je prvostepena presuda potvrđena u ovom delu, ali ne iz razloga što je potraživanje tužilaca neosnovano, već zato što su tužioci prekludirani u svom pravu da traže naknadu štete; da prigovor zastarelosti tužene u odnosu na potraživanje tužilaca na ime naknade štete zbog pretrpljenih duševnih bolova, usled umanjenja opšte životne aktivnosti, ne može biti prihvaćen, s obzirom na to da su po nalazu i mišljenju sudskog veštaka hronični PTSP, depresija i trajne promene ličnosti nakon katastrofičnog iskustva kod Enesa Bogilovića, utvrđeni 28. novembra 2006. godine, i da se taj datum smatra danom kada je utvrđeno konačno stanje njegove bolesti, dok su hronični PTSP i trajne promene ličnosti nakon katastrofičnog iskustva kod Mušana Džeba utvrđeni 28. aprila 2006. godine, koji se takođe smatra danom kada je utvrđeno konačno stanje njegove bolesti; da kako je tužba u toj parnici podneta 23. novembra 2007. godine, Apelacioni sud nalazi da potraživanje tužilaca u tom delu nije zastarelo, zbog čega je prvostepena presuda u tom delu preinačena i tužiocima dosuđen iznos od po 300.000 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, u skladu sa članom 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da s obzirom na to da novčana naknada za pojedine vidove nematerijalne štete ima za cilj da se oštećenom pruži odgovarajuća satisfakcija prema značaju povređenog dobra i težini povrede, kao i da o njoj sud odlučuje shodno slobodnom sudijskom uverenju u smislu člana 232. Zakona o parničnom postupku, a prema merilima i okolnostima u vreme presuđenja, to drugostepeno veće smatra da se dosuđenjem iznosa od po 300.000 dinara, tužiocima ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosioci ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ukazuje da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava prvenstveno zasnivaju na činjenici da je postupajući drugostepeni sud propustio da oceni da li je u konkretnom slučaju trebalo primeniti privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. ZOO, jer je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela.

U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci dâ detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosioci ustavne žalbe prvenstveno ističu da Apelacioni sud nije odgovorio na navode iz njegove žalbe, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud napominje da su podnosioci ustavne žalbe tokom predmetnog parničnog postupka isticali da, u konkretnom slučaju, treba primeniti rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. ZOO. Prema mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, postupajući sudovi trebalo je da uzmu u obzir ovaj privilegovani rok zastarelosti bez obzira na činjenicu što nije ni vođen krivični postupak protiv štetnika, a u kome se, pored ostalog, utvrđuje postojanje krivičnog dela. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj pravni stav od 7. jula 2011. godine, prema kome u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. ZOO, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. ZOO. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da se sporni događaj desio tokom 1995. i 1996. godine i da su pojedini oblici nematerijalne štete kod podnosilaca ustavne žalbe nastali tokom 1996. godine, a da su oni podneli tužbu tek 23. novembra 2007. godine, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da su zastarela potraživanja podnosilaca na ime naknade nematerijalne štete, u smislu odredaba člana 376. ZOO. Pri tome, treba istaći činjenicu da navedeni drugostepeni sud nije odgovorio da li ima mesta primeni privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. stav 1. ZOO. Međutim, Ustavni sud konstatuje da navedeni propust Apelacionog suda u Beogradu nije doveo u pitanje pravičnost predmetnog parničnog postupka, uzimajući u obzir to da, u konkretnom slučaju, nije ni vođen krivični postupak protiv neposrednog štetnika, te da postupajući sudovi nisu ni mogli da pruže podnosiocima ustavne žalbe pravnu zaštitu primenom odredbe člana 377. stav 1. ZOO.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe da je trebalo da se parnični sudovi u konkretnom slučaju stave u ulogu krivičnog suda i utvrde da li je šteta pričinjena izvršenjem krivičnog dela. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da je parnični sud izuzetno, ako su postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela pokrene i okonča krivični postupak, ovlašćen da kao prethodno pitanje utvrdi da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, jer krivično delo može da postoji i kada je krivični postupak izostao. Ipak, Ustavni sud naglašava da se ovaj izuzetak ne može primeniti u slučaju kada se krivični postupak, objektivno gledano, mogao inicirati, pokrenuti i voditi protiv učinioca krivičnog dela, kao što je reč o konkretnom slučaju.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava (Ustavni sud je sličan stav izrazio u svojoj Odluci Už-3994/2012 od 5. marta 2015. godine).

U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno pravo na naknadu štete, Ustavni sud je zaključio da podnosioci povredu ovog prava izvode iz navoda o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane tvrdnje o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodnom povredom načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili sloboda, za koju u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao da ima osnova.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete zbog torture

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti