Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 22 godine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak, pokrenut 1997. godine, pravnosnažno je okončan tek 2019. godine, što predstavlja neopravdano dugo trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. C . iz Knićanina kod Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. C . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu P. 296/18 (1997) (inicijalno predmet P. 1163/97 Opštinskog suda u Zrenjaninu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. C . iz Knićanina kod Zrenjanina podneo je Ustavnom sudu, 22. jula 201 9. godine, preko punomoćnika J. C, advokata iz Kovačice , ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 25. jula 201 9. godine, protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2492/19 od 2 0. juna 201 9. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 3. stav 2, člana 18, člana 21, člana 22, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije . Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1 . Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu P. 296/18 (inicijalno predmet P. 1163/97 Opštinskog suda u Zrenjaninu). Podnosilac je istakao i povredu čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i više drugih međunarodnih opštih akata, ali kako se navedene odredbe sadržinski ne razlikuju od označenih odredaba Ustava, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podneskom od 25. jula 201 9. godine podnosilac je precizirao ustavnu žalbu u delu zahteva i dostavio „novu ustavnu žalbu“, kojom su zapravo ponovljeni navodi prethodne ustavne žalbe od 22. jula 2019. godine.

Ustavnom žalbom je osporena pravnosnažna odluka kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, a u sporu, koji je vodio podnosilac, zajedno sa D.B, radi utvrđenja da je ništavo punomoćje koje je njihov pravni prethodnik dao prvotuženom za prodaju dela nepokretnosti čiji je vlasnik, kao i utvrđenja da su ništavi ugovori o kupoprodaji kojima je otuđen deo imovine njihovog pravnog pretho dnika.

Podnosilac smatra da sudovi nisu pravilno utvrdili činjenično stanje i ocenili izvedene dokaze, te da su uz pogrešnu primenu procesnog i materijalnog prava izveli pogrešan pravni zaključak i „nezakonito“ pravnosnažno odbili tužbeni zahtev. Istovremeno, podnosilac ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je okončan osporenom presudom, jer iako je podnosilac stupio naknadno u parnicu, parnični postupak koji je započet po tužbi pok. tužioca S.M. još 9. aprila 1997. godine, je pravnosnažno okončan tek osporenom presudom 20. juna 2019. godine, a zbog odugovlačenja sudova u toku postupka. Predlaže u ustavnoj žalbi da Ustavni sud poništi osporenu odluku, kao i prvostepenu presudu, koja je potvrđena osporenom presudom, a u dopuni iz podneska od 25. jula 201 9. godine da pored utvrđivanja povrede označenih ustavnih načela i prava, usvoji ustavnu žalbu, te umesto poništaja osporenih presuda, sada traži da Ustavni sud „vrati predmet drugostepenom ili prvostepenom sudu, kako bi se otklonile navedene povrede ustavom zagarantovanih prava, kao i procesne i materijalnopravne nepravilnosti koje su učinjene u postupku“. Podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ni u ustavnoj žalbi ni kasnije preciziranom zahtevu ustavn e žalb e.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta P. 296/18 (1997) Osnovnog sud a u Zrenjaninu (inicijalno predmet P. 1163/97 Opštinskog suda u Zrenjaninu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

S.M. (pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe ), zajedno sa M.M, oboje iz Knićanina, podneli su 9. aprila 1997. godine Opštinskom sudu u Zrenjaninu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih M.V, N.V, Đ.B. i Ž.R, radi „pobijanja ugovora i utvrđivanja prava svojine“, sa predlogom za određ ivanje privremene mere. Predmet je dobio broj P. 1163/97. Ovo j parnici je 6. oktobra 2009. godine spojena i parnica P. 1526/97, tako da je predmet odlučivanja bio raskid ugovora o doživotnom izdržavanju koji su tužioci, kao primaoci izdržavanja, zaključili sa prvotuženim M.V i drugotuženom N.V, kao davaocima izdržavanja, ali i utvrđenje da je punomoćje koje je tužilac dao prvotuženom za prodaju dela nepokretnosti koji su u njegovoj svojini ništavo, kao i da su naknadno zaključeni kupoprodajni ugovor i, jedan između tužioca S.M. i trećetuženog Đ.B , a drugi između trećetuženog Đ.B. i četvrtotuženog Ž.R, ništavi.

Do donošenja presude Opštinskog suda P. 1163/97 od 1 2. jula 200 0. godine bilo je zakazano 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano osam. Na održanim ročištima je saslušan tužilac i prvotuženi, tri puta u svojstvu parnične stranke, kao i osam svedoka, te sprovedeno grafološko veštačenje. Preostalih devet ročišta nije održano, prevashodno zbog neuredne dostave poziva za nekog od tuženih, izostanka privremenih staratelja za tužene Đ.B. i Ž.R, te zbog sprečenosti svedoka. U ovom delu post upka je tužilja M.M. preminula u februaru 1998. godine, ali iza nje nije vođen ostavinski postupak jer nije imala imovine , a nije doneto ni rešenje o prekidu post upka, s tim da je data posebna izjava tužioca za produženje započetog postupka i on označen kao jedini tužilac u ovoj pravnoj stvari .

Presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1163/97 od 1 2. jula 200 0. godine je odbijen tužbeni zahtev tužioca, osim u delu koji se odnosi na raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Protiv navedene presude je tužilac izjavio žalbu.

Rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1452/00 od 25. oktobra 20 00. godine vraćeni su spisi prvostepenom suda, radi otklanjanja proce snih nedostataka. Opštinski sud je doneo rešenje P. 1163/97 od 6. novembra o ispravci presude, a nakon otklanjanja ostalih procesnih nedostataka, dostavljeni su spisi drugostep enom sudu radi odlučivanja po žalbi tužioca.

Rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1652/00 od 7. februara 2001. godine delimično je ukinuta prvostepena presuda, i to u odbijajućem delu i rešenju o troškovima postupka, a potvrđena delu koji se odnosi na raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Ovim je 7. februara 2001. godine pravnosnažno raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između S.M. i M.M, kao primalaca izdržavanja, i prvotuženog i M.V. i drugotužene N.V, kao davalaca izdržavanja. Pred prvostepenim sudom predmet je dobio novi broj P. 604/01.

Nakon dva održana ročišta u ponovnom prvostepenom postupku, don eta je presuda Opštinskog suda P. 604/01 od 19. aprila 20 01. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca S.M. u celosti.

Rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1103/01 od 2 7. novembra 2001. godine, vraćeni su spisi prvostepenom suda radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 7/02 od 11. februara 200 2. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pred prvostepenim sudom predmet je dobio novi broj P. 848/02.

Podneskom punomoćnika tužioca od 23. aprila 2002. godine sud je obavešten da je njegov „klijent“ umro i da je u toku ostavinski postupak, ali da je njegov uneverzalni sukcesor S. C . i da on stupa u parnicu na mesto pok. tužioca S.M .

Rešenjem Opštinskog suda P. 84 8/02 od 16. maja 2002. godine određen je prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, a do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka O. 659/02 iza pok. S.M. – tužioca, a na predlog punomoćnika tužioca sa kojim se saglasio punomoćnik tuženih.

Predlog za nastavak postupka je punomoćnik S. C . podneo sudu 28. februara 2003. godine, te predložio uvid u spise O. 659/02, a sud je obavešten da su zakonski naslednici, pored podnosioca ustavne žalbe i sestrići pok. tužioca M.B, S.B. i D.B, kao i da u ovu parnicu na mesto pok. tužioca S.M, stupa podnosilac ustavne žalbe. Ostavinsko rešenje nije doneto.

Nakon dva održana ročišta, Opštinsk i sud je doneo rešenje P. 8 48/02 od 1. avgusta 200 3. godine da se postupak nastavlja i da će predmet dobiti novi broj. Na ročištu održanom tog dana se punomoćnik S. C . izjasnio da nije okončan ostavinski postupak, ali da je utvrđeno ko su naslednici iza pok. S.M, te da predlaže da se S. C . prizna svojstvo umešača ili stranke u postupku jer je bio davalac izdržavanja pok. tužiocu , kao i da je njegov testamentalni naslednik.

Nakon jednog održanog ročišta i izvršenog uvida u spise predmeta O. 659/02, rešenjem Opštinskog suda P. 1558/03 od 22. decembra 2003. godine određen je prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka O. 659/02 iza pok. S.M. – tužioca u ovoj pravnoj stvari .

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Zrenjaninu je rešenjem Gž. 1422/04 od 23. novembra 2004. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 1558/03 od 22. decembra 2003. godine i pre dmet vratio prvostepenom sudu na postupak. Predmet je u prvostepenom sudu dobio novi broj P.2942/04. U međuvremenu je preminu o i četvrtotuženi R.Ž. Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Žablju O. 225/04 od 7. oktobra 2004. godine za njegove zakonske naslednike oglašeni su D.R. (supruga) i D.R. (sin), D.R. i Ž.R. (ćerke).

Nakon jednog zakazanog ročišta, koje nije održano, jer je punomoćnik tužioca tražio odlaganje, rešenjem Opštinskog suda P.2942/04 od 21. aprila 2005. godine određen je prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, a do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka O. 659/02 iza pok. S.M. – tužioca. U obrazloženju tog rešenja je, između ostalo g, navedeno da punomoćje prestaje smrću stranke, a da će se postupak nastaviti kada zakonski naslednici po okončanju ostavinskog postupka daju punomoćje određenom punomoćniku.

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Zrenjaninu je rešenjem Gž. 1109/05 od 2 2. avgusta 200 5. godine potvrdio rešenje Opštinskog suda P.2942/04 od 21. aprila 2005. godine.

Podneskom od 16. februara 2006. godine punomoćnik pok. tužioca, a sada tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe S.C, tražio je nastavak postupka i dozvolu da S.C. stupi u parnicu, navodeći da je aktivno legit imisan ugovorom o doživotnom izdržavanju i kao testamentalni naslednik (dostavljna kopija testamenta u ostavinskom postupku) .

Nakon dva zakazana ročišta, od kojih jedno nije održano je r je punomoćnik S.C. tražio odlaganje, Opštinski sud je doneo rešenje P. 2942/04 od 30. oktobra 2007. godine kojim su obavezani zakonski nasledni ci iza pok. tužioca S.M , i to: D.Č, M.B. S. B. i D.B. da se izjasne da li stupaju u parnicu iza pok. tužioca, s tim da se od njih jedino D.B. izjasnio da stupa u parnicu 3. decembra 2007. godine. Takođe je sud obavešten o smrti črtvrtotuženog Đ. B. (umro 29. aprila 2010. godine), pa je za njegovog zakonskog nasledni ka oglašena V.V. (ćerka) po rešenju Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Žablju O. 306/10 od 30. novembra 2010. godine, koja se p odneskom od 1. novembra 201 2. godine izjasnili da stupa u parnicu iza pok. četvrtotuženog Đ.B.

U međuvremenu je, nakon reorganizacije pravosuđa i uspostavljanja nove mreže sudova, postupak nastavljen pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu P. 1662/10. Ostavinski postupak iza pok. S.M. O. 659/ 02 nije pravnosnažno okončan jer je u istom, rešenjem od 27. aprila 2004. godine , određen prekid do okončanja parničnog postupka P. 1558/ 03 (poslednja provera 22. marta 2017. godine).

Rešenjem Osnovnog sud a u Zrenjaninu P. 1662/10 (raniji broj P. 2942/04) od 9. oktobra 2013. godine je nastavljen postupak ovoj pravnoj stvari prekinut rešenjem Opštinskog suda u Zrenjaninu P.2942/04 od 21. aprila 2005. godine. Protiv tog rešenja je žalbu izjavio D.B. – zakonski naslednik pok. S.M . U međuvremenu je preminuo S.B. – lice koje je imalo pravni interes da stupi u parnicu, pa je na traženje suda dostav ljena adresa njegovih naslednika 13. decembra 2017. godine.

Rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 48/18 od 31. januara 2018. godine je potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1662/10 od 9. oktobra 2013. godine, kojim je nastavljen postupak . Osnovni sud u Zrenjan inu je rešenjem R4. P. 1/17 od 22. marta 2017. godine usvojio prigovor V.V. – jedne od tuženih za ubrzavanje postupka.

Rešenjem Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 296/18 od 12. marta 201 8. godine u stavu prvom izreke je utvrđeno da na mesto tužioca sada pok. S.M. stupaju u ovu parnicu S . C . i D.B; u drugom stavu izreke da na mesto tu žnog sada pok. Ž.R. stupaju D.R, D.R, D.R i Ž.R; dok na mesto tuženog sada pok. Đ.B. stupa V.V. Do zaključenja glavne rasprave 18. februara 2019. godine, bilo je zakazano pet ročišta, od kojih su tri održana. Razlozi za neodržavanje dva ročišta su bili sledeće: predlog punomoćnika prvotužioca da se ročište odloži jer je sprečen da prisustvuje i zbog neuredne dostave poziva nekim od tuženih. Na ročištu održanom 18. septembra 2019. godine tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je predložio kakvu presudu da donese sud.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 296/18 od 18. februara 201 9. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u celosti. Protiv navedene presude žalbe su izjavili tužilac S . C . i tuženi M.V. i V.V.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2492/19 od 20. juna 2019. godine su odbijene žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 296/18 od 18. februara 2019. godine, s tim da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka. Punomoćnik tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, je navedenu presudu primio 5. jula 2019. godine, a rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2492/19 od 11. jul a 2019. godine, kojim se odbija predlog tuženog M.V. za ispravku presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2492/19 od 20. juna 2019. godine, odnosno donošenje dopunske presude, 24. jula 2019. godine.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je protiv navedene drugostepene presude izjavio 22. jula 2019. godine reviziju i predlog za ponavljanje postupka i zahtev za zaštitu zakonitosti (preispitivanje ) presude (ne zna se datum) . Dopisom Republičkog javnog tužilaštva GT. I. 221/19 od 24. septembra 2019. godine je obavešten sud da nije podnet zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom sporu o čemu je obavešten i podnosilac zahteva, a podnosilac ustavne žalbe – prvotužilac je 9. oktobra 2019. godine podneo isti zahtev prvostepenom sudu za Vrhovni kasacioni sud.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2492/19 od 14. oktobra 2019. godine su spisi predmeta vraćeni Osnovnom sudu u Zrenjaninu radi donošenja rešenja o prioritetu odlučivanja po izjavljenim pravnim lekovima.

Rešenjem Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 296/18 od 25. maja 2020. godine je odlučeno u prvom stavu izreke da se zastaje sa postupkom odlučivanja po reviziji tužioca S . C . i postupkom za zaštitu zakonitosti (preispitivanja) presude do pravnosnažne odluke o ponavljanju postupka po predlogu tužioca; u drugom stavu izreke navedenog rešenja je odbačen predlog za ponavljanje postupka tužioca S . C . od 22. jula 2019. godine; u trećem stavu izreke je odbijen kao neosnovan predlog tužioca S. C . da se odredi privremena mera kojom će se tužen ima naložiti da se uzdrže od prodaje, opterećenja, kao i korišćenja nepokretnosti koje su naznačene u izreci prvostepene presude i koja mera će trajati do okončanja postupka po predlogu za ponavljanje post upka. Odlučujući o žalbi tužioca S. C . Viši sud u Zrenjaninu je doneo rešenje Gž. 382/20 od 15. jula 2020. godine kojim je, između ostalog, žalbu izjavljenu protiv dela rešenja koje se odnosi na zastoj postupka odbacio.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosi lac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, te krećući se u granicama postavljenog zahteva, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni postupak započet 9. aprila 1997. godine podnošenjem tužbe pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Zrenjaninu, a da je pravnosnažno okončan 20. juna 2019. godine donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2492/19.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak do okončanja u dve sudske instance ukupno trajao nešto preko 22 godin e i dva meseca, s tim da je za podnosioca ustavne žalbe koji se podneskom od 23. aprila 2002. godine „legitimisao kao univerzalni sukcesor“ i izrazio volju da stupa u parnicu kao tužilac na mesto pok. S.M, mada je tek rešenjem Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 296/18 od 12. marta 2018. godine utvrđeno da su on i D.B. stupili u parnicu na mesto tužioca, ovaj postupak trajao nešto kraće – 17 godina i dva meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupak.

Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je zaključio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni spor okončao u razumnom roku, bez nepotrebnog odugovlačenja. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne postoji okolnost koja bi mogla opravdati dvadesetdvogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, p o nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome je tužbeni zahtev sadržao više zahteva , te u kome je bilo više lica i na strani tužioca i tuženog, bio je činjenično i pravno složen, jer je radi utvrđenja činjenica bitnih za presuđenje bilo neophodno saslušanje ve ćeg broja svedoka , kao i veštačenje. U procesnom smislu je postupak bio usložljen činjenicom da je bilo više prekida postupka zbog smrti stranaka u ovoj pravnoj stvari.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je na njegovoj strani postojao legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku, te da on svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem svog punomoćnika nije doprineo dužem trajanju postupka, i pored toga što su tri ročišta bila odložena na predlog punomoćnika .

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u ovom sporu, vođenom u dve sudske instance, dali su nadležni sudovi prvog stepena. Naime, prva prvostepena presuda doneta je posle tri godina i tri mesec i od podnošenja tužbe, ali je samo povodom raskida ugovora o doživotnom izdržavanju postala pravnosnažna , dok je predmet vraćen na ponovni postupak radi utvrđivanja ništavosti punomoćja i dva kupoprodajna ugovora. Međutim, i druga po redu prvostepena presuda, doneta samo posle dva meseca od ukidanja prethodne je ukinuta, da bi treća prvostepena presuda bila doneta, istina uz tri prekida postupka, posle 21 godinu i skoro deset meseci , gledajući od dana podnošenja tužbe. Ona je potvrđena i predmet je pravnosnažno okončan 20. juna 2019. godine, posle više od 22 godine.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US , 40/15, 103/15 i 10/23 ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporen u drugostepenu presud u, Ustavni sud, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. U tom smislu, nije dovoljno pozvati se na navodnu nezakonitost osporenog akta i isto dovoditi u vezu sa nedovoljno utvrđenim činjenicama i proizvoljnom primenom merodavnog prava. S obzirom na to da podnosilac, nezadovoljan ishodom spora, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presud e, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava, a imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Apelacioni sud u Novom Sadu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koj a se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju prava iz čla na 36. stav 1. Ustava.

Budući da podnosilac povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava posebno ne obrazlaže, to Ustavni sud ove navode ustavne žalbe nije razmatrao.

U pogledu istaknute povrede načela utvrđenih čl. 3. i 18. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno ljudsko pravo ili sloboda, te one ne mogu da budu osnov za izjavljivanje ustavne žalbe. S druge strane, u pogledu načela iz čl. 21. i 22. Ustava, čija se povreda ističe ustavnom žalbom, Ustavni sud ukazuje da je povreda ovih ustavnih načela akcesorne prirode, jer može da bude vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio povredu označenih ustavnih prava iz čl. 32, 36. i 58. Ustava do koje je došlo donošenjem osporene presude, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se upušta u ispitivanje povrede načela utvrđenih čl. 21. i 22. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca u ovom delu , rešavajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 22 godine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti