Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam i po godina. Nedelotvorno postupanje sudova, posebno u revizijskom postupku, identifikovano je kao primarni razlog dugog trajanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7549/2020
05.12.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D. iz Kisača, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. D. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Priboju u predmetu P1. 94/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D. iz Kisača je 28. jula 2020. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Priboju u predmetu P1. 94/15.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak predugo trajao, pri čemu je posebno istakao na prekomerno dugo trajanje postupka po reviziji, jer je prvostepeni sud dugo zadržao spise predmeta nakon što je izjavljen vanredni pravni lek.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Priboju P1. 94/15, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. decembra 2011. godine Osnovnom sudu u Prijepolju – Sudska jedinica u Priboju tužbu protiv tužene M. u Priboju, tražeći da se poništi odluka direktora tužene br. 1024 od 1. novembra 2011. godine kojom je na radno mesto nastavnika za obrazovni profil ženski frizer do 31. avgusta 2012. godine izabrana E. Dž, te da se utvrdi da je tužilac kao jedini kandidat koji ispunjava uslove za sticanje zvanja nastavnika za taj obrazovni profil primljen u radni odnos kod tužene na neodređeno vreme. Predmet je zaveden pod brojem P1. 355/11.

Osnovni sud u Priboju, koji je početkom 2014. godine preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu nakon početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2013. godine, doneo je presudu P1. 355/11 od 1. aprila 2014. godine, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio navedenu odluku tužene, dok je u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je on ispunio uslove za prijem u radni odnos kod tužene na neodređeno vreme.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž1. 3243/14 od 5. marta 2015. godine ukinuo prvostepenu presudu u stavu drugom izreke i vratio predmet Osnovnom sudu u Priboju u tom delu na ponovno postupanje i odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, predmet je zaveden pod brojem P1. 94/15.

Predlagač, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 5. avgusta 2015. Apelacionom sudu u Kragujevcu zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Osnovni sud u Priboju je 17. septembra 2015. godine doneo presudu P1. 94/15, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je on kao jedini kandidat koji ispunjava uslove za sticanje zvanja nastavnika za obrazovni profil ženski frizer primljen u radni odnos kod tužene na neodređeno vreme.

Tužilac je 14. oktobra 2015. godine podneo žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Apelacioni sud u Kragujevcu je 25. decembra 2015. godine doneo rešenje R4 r. 191/15, kojim je utvrdio da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Priboju u predmetu P1. 355/11 i odredio mu primerenu naknadu za povredu tog prava u iznosu od 20.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Kragujevcu je 7. jula 2016. godine doneo presudu Gž1. 3434/15, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilac je 7. oktobra 2016. godine podneo reviziju protiv drugostepene presude.

Osnovni sud u Priboju je 3. marta 2017. godine, preko drugostepenog suda, dostavio spise predmeta Vrhovnom kasacionom sudu, radi odlučivanja o reviziji.

Vrhovni kasacioni sud je 25. oktobra 2019. godine doneo presudu Rev2. 586/17, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac zaposlen na neodređeno vreme u T. „S.“ u Beloj Crkvi, kao nastavnik sa nepunim radnim vremenom od 40,18% od punog radnog vremena u školskoj 2011/2012 godini; da je tužena 5. oktobra 2011. godine objavila konkurs za prijem u radni odnos na određeno vreme do 31. avgusta 2012. godine za nastavnika praktične nastave za obrazovni profil ženski frizer; da tužena pre raspisivanja konkursa nije pribavila mišljenje reprezentativnih sindikata ustanove o ispunjenosti uslova iz člana 5. st. 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika; da je pobijanom odlukom direktora tužene za rad na označeno radno mesto izabrana E. Dž; da je odlukom Školskog odbora tužene br. 1130 od 21. novembra 2011. godine odbijen prigovor tužioca protiv navedene odluke, dok je presudom Osnovnog suda u Priboju P1. 355/11 od 1. aprila 2014. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništena odluka direktora tužene; da je pobijanom presudom odlučeno o tužbenom zahtevu kojim je tužilac tražio od suda da ovaj spor reši kao spor pune jurisdikcije – utvrđenjem da ispunjava uslove za nastavnika praktične nastave za obrazovni profil ženski frizer i da je primljen u radni odnos kod tužene na neodređeno vreme; da sud po pravilu odlučuje o zakonitosti odluke poslodavca, u konkretnom slučaju odluke o izboru kandidata po raspisanom konkursu, ali ne i o samom pravu na izbor na radno mesto za koje je konkurs raspisan, jer je to u isključivoj nadležnosti poslodavca; da sud, izuzetno, može rešiti sporni odnos i u sporu pune jurisdikcije ali samo u situaciji kada nadležni organ poslodavca ne odluči o prijavi po raspisanom konkursu, kada postoji zloupotreba odlučivanja povodom podnetih prijava i kada poslodavac ne pristupi ponovnom odlučivanju o izboru kandidata posle poništaja ranije donete odluke; da u ovom slučaju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nema uslova za primenu spora pune jurisdikcije, imajući u vidu da je po raspisanom konkursu tužena donela odluku o izboru kandidata za prijem u radni odnos na određeno vreme – do 31. avgusta 2012. godine, te da je tako doneta odluka poništena presudom koja je doneta po proteku vremena za koji je radni odnos po tom konkursu trebalo da bude zasnovan.

Vrhovni kasacioni sud je 26. maja 2020. godine, preko Apelacionog suda u Kragujevcu, vratio Osnovnom sudu u Priboju spise predmeta sa pismenim otpravcima revizijske presude.

Osnovni sud u Priboju je 29. juna 2020. godine dostavio punomoćniku tužioca pismeni otpravak revizijske presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – dr. zakon), koje su se primenjivale na predmetni parnični postupak nakon donošenja rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3243/14 od 5. marta 2015. godine i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što manje troškova (član 10.); da je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku do 30 dana od dana donošenja odluke (član 397.); da će se ako čl. 403. do 418. ovog zakona nije drugačije propisano, u postupku povodom revizije shodno primenjivati odredbe čl. 67, 70. i 355, člana 369. st. 2. i 3, čl. 370, 371. i 376, člana 380. st. 2. i 3, člana 381. stav 2, člana 382. i čl. 395. do 398. ovog zakona (član 419.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 8. decembra 2011. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Prijepolju – Sudska jedinica u Priboju i da je predmet okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 586/17 od 25. oktobra 2019. godine. Imajući u vidu da je navedena revizijska presuda dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe tek 29. juna 2020. godine, Ustavni sud ističe da se prilikom ocene razumnosti dužine trajanja ove parnice sagledava i vremenski period u kome je urađen pismeni otpravak revizijske presude i izvršeno njeno ekspedovanje iz prvostepenog suda. Suštinski gledano, završetak roka se vezuje za momenat okončanja neizvesnosti za pravni položaj podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud dodatno ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe tokom parničnog postupka posegao za zahtevom za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, pa mu je rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu R4 r. 191/15 od 25. decembra 2015. godine utvrđena povreda navedenog ustavnog prava zbog dugog trajanja prvostepenog postupka.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni postupak okončan za šest i po meseci nakon donošenja rešenja suda opšte nadležnosti kojim je podnosiocu ustavne žalbe utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, a da je postupak po reviziji, računajući od dana podnošenja tog vanrednog pravnog leka pa do dana otpravljanja odluke po reviziji, trajao tri godine i osam meseci, što bi moglo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u razumnom roku. Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje parničnog postupka.

Uzimajući u obzir ograničeni krug razloga za izjavljivanje revizije pa samim tim i sužena ovlašćenja Vrhovnog kasacionog suda u postupku po tom vanrednom pravnom leku, Ustavni sud je utvrdio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja revizijskog postupka, o čemu svedoči i sadržina obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 586/17 od 25. oktobra 2019. godine.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se ova parnica radi utvrđenja postojanja radnog odnosa okonča u što kraćem roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac i njegov punomoćnik preduzeli sve procesne mere kako bi se parnični postupak efikasno okončao.

Ipak, Ustavni sud nalazi da je nedelotvorno i neažurno postupanje sudova prvenstveno dovelo do prekomerno dugog trajanja revizijskog postupka. Imajući u vidu da je postupak po reviziji trajao tri godine i osam meseci, Ustavni sud ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom i preko dve godine u drugom postupku, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni. Ustavni sud nalazi da se odgovornost za dugo trajanje postupka po reviziji može staviti na teret najpre Osnovnom sudu u Priboju, koji je zadržao spise predmeta skoro pet meseci nakon što je podnosilac ustavne žalbe izjavio pomenuti vanredni pravni lek. Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud najviše doprineo prekomerno dugom trajanju predmetnog revizijskog postupka, uzimajući u obzir da je sudu najviše instance trebalo više od dve godine i šest meseci da odluči o reviziji. Na kraju, Ustavni sud je konstatovao da je Vrhovni kasacioni sud za šest meseci prekoračio rok za vraćanje spisa predmeta prvostepenom sudu nakon donošenja presude Rev2. 586/17 od 25. oktobra 2019. godine, u smislu odredaba čl. 397. i čl. 419. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u izreci.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, jedini vid pravičnog zadovoljenja za podnosioca zbog povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku.

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti