Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 9819/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 111/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T. iz Beograda podneo je, 1. februara 2013. godine, preko punomoćnika D. S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 9819/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 111/98), kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 912/12 od 8. novembra 2012. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1992/12 od 17. maja 2012. godine, presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9819/10 od 22. novembra 2010. godine, presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 317/05 od 20. maja 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 448/04 od 6. jula 2005. godine i presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 111/98 od 30. oktobra 2003. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo 12. marta 1998. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kojom je tražio da se kao nezakonita ponište rešenja tuženog – S. i. C, i to rešenja br. 1132-5/97 od 31. decembra 1997. godine i 1132-7/97 od 20. februara 1998. godine, kojim je tužiocu izrečena mera prestanka radnog odnosa; da je radni spor okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 912/12 od 8. novembra 2012. godine, nakon više od 14 i po godina, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, dok je pravo na pravično suđenje povređeno time što je pogrešno utvrđeno činjenično stanje, koje je podvedeno pod pogrešnu pravnu normu, što je imalo za posledicu donošenje nezakonitog rešenja o prestanku radnog odnosa. Naime, podnosilac ustavne žalbe navodi da nije pouzdano utvrđeno koje su to dužnosti i obaveze koje je on izvršavao neblagovremeno, nesavesno, odnosno nemarno, zbog čega mu je prestao radni odnos, te da se za neopravdano izostajanje sa posla može izreći samo novčana kazna, a nikako mera prestanka radnog odnosa. Pored toga, podnosilac je naveo da žalbeni sud nije odgovorio na njegove žalbene navode, kao što to nije učinio ni Vrhovni kasacioni sud, prilikom odlučivanja o reviziji, zbog čega mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao elemenat prava na pravično suđenje, kao i da je drugostepeni sud, čak isto veće, jednom ukinulo prvostepenu presudu, da bi drugi put gotovo identičnu prvostepenu presudu potvrdilo kao potpuno pravilnu i na zakonu zasnovanu, čime su se stekli elementi povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete, da poništi presudu Rev2. 912/12 od 8. novembra 2012. godine i da naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1992/12 od 17. maja 2012. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9819/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 111/98), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac M. T. iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 12. marta 1998. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog poslodavca – S. i. C. iz Beograda, radi poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, i to broj 1132-5/97 od 31. decembra 1997. godine i rešenja broj 1132-7/97 od 20. februara 1998. godine, kao i zbog neisplaćene zarade. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P1. 111/98. Pripremno ročište je održano 21. oktobra 1998. godine, a rešenjem P1. 111/98 od 21. juna 1999. godine određeno je mirovanje postupka u trajanju od tri meseca, jer tužilac nije pristupio na ročište, iako je uredno pozvan. Po predlogu tužioca na ročištu održanom 20. marta 2000. godine određen je nastavak postupka, kao i da će o predlogu tužioca za izdavanje privremene mere biti odlučeno prilikom odlučivanja o glavnoj stvari. Do donošenja presude zakazano je 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki, odnosno zbog promene sudskog veća, nedolaska pozvanih svedoka i radi izjašnjenja tužioca na podnesak tuženog, koji mu je uručen neposredno pred održavanje ročišta. Podneskom od 8. oktobra 2003. godine tužilac je povukao tužbu u delu koji se odnosio na neisplaćenu zaradu. U sprovedenom dokaznom postupku saslušane su parnične stranke i predloženi svedoci, i izvršen je uvid u dostavljenu i pribavljenu pismenu dokumentaciju.

Osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 111/98 od 30. oktobra 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa su poništena kao nezakonita predmetna rešenja tuženog poslodavca, obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i konstatovano da je tužba povučena u delu tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu štete zbog neisplaćene zarade.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 448/04 od 6. jula 2005. godine ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 111/98 od 30. oktobra 2003. godine, u delu kojim je odlučeno o poništaju rešenja tuženog i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da je ožalbena presuda zahvaćena bitnom povredom pravila postupka, jer su u presudi izostali razlozi o odlučnim činjenicama, a na okolnosti od kojih zavisi i ocena postojanja odgovornosti tužioca za neopravdani izostanak sa rada.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 317/05. Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana, zbog sprečenosti postupajućeg sudije i zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Na održanim ročištima ponovo je saslušan tužilac i predloženi svedoci, i izvršen uvid u pismenu dokumentaciju.

Osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 317/05 od 20. maja 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj predmetnih rešenja tuženog i vraćanju na rad, a delimično usvojen zahtev tuženog za naknadu parničnih troškova.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 129/10 od 24. februara 2010. godine ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 317/05 od 20. maja 2008. godine i predmet vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu, na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka, jer nedostaju razlozi o odlučnim činjenicama.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P1. 9819/10. Do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazana su četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano zbog službene sprečenosti pozvanog svedoka.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9819/10 od 22. novembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se ponište kao nezakonita predmetna rešenja tuženog, te da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 567/11 od 9. februara 2012. godine predmet P1. 9819/10 je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka., jer u spisima predmeta nema dokaza da je odgovor na žalbu dostavljen tužiocu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1992/12 od 17. maja 2012. godine, koja je takođe osporena ovom ustavnom žalbom, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9819/10 od 22. novembra 2010. godine.

Tužilac je izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 912/12 od 8. novembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1992/12 od 17. maja 2012. godine. U obrazloženju ove revizijske presude, između ostalog, navedeno je: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac 1987. godine zasnovao radni odnos kod tuženog, na radnom mestu „projektant saradnik – tehničar“ u Z. e. u Beogradu; da je rešenjem tuženog od 3. oktobra 1997. godine, koje je primio i potpisao 22. oktobra 1997. godine, tužilac imenovan u nadzorni organ kod tuženog u izvođenju građevinskih radova u Kosovu Polju; da tim rešenjem nije vremenski određen početak i prestanak rada zaposlenih članova nadzornog organa na terenu; da je praksa tuženog bila takva da od donošenja rešenja o određivanju nadzornih grupa do odlaska na teren može da protekne izvestan vremenski period; da tužilac nije bio evidentiran u karnet prisustva na poslu 21, 22, 23. i 24. oktobra 1997. godine, a tehničkog sekretara i direktora Zavoda je obavestio da će u to vreme raditi u grupi za nadzor građevinskih objekata (po rešenju), ali on nije radio u tom periodu; da je takođe, tužilac dolazio na posao u 10 časova ili kasnije, provodio je dva do tri sata na poslu, iako je radno vreme na radnom mestu za koje je zasnovao radni odnos od osam do petnaest časova; da je odlukama tuženog, prvostepenom od 31. decembra 1997. godine i drugostepenom do 20. februara 1998. godine, tužiocu posle sprovedenog disciplinskog postupka, izrečena mera prestanak radnog odnosa zbog neblagovremenog, nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih dužnosti i obaveza, u smislu člana 80. tačka 1. Pravilnika o radnim odnosima i odgovornosti radnika tuženog S. i. C.

Dalje je u obrazloženju navedeno da su na utvrđeno činjenično stanje pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za poništaj spornih disciplinskih odluka tuženog. Naime, u postupku je utvrđeno da tužilac nije poštovao utvrđeno radno vreme, a u spornom periodu je četiri dana uzastopno izostao sa posla, uz neistinito, usmeno opravdanje tehničkom sekretaru i direktoru, da će u to vreme biti angažovan na poslovima građevinskog nadzora, a po rešenju tuženog, te da je na taj način svojom krivicom učinio težu povredu radne obaveze iz člana 80. tačka 1. Pravilnika o radnim odnosima i odgovornostima S. i. C. – neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza, zbog koje mu je disciplinski organ tuženog, nakon sprovedenog disciplinskog postupka, zakonito izrekao meru prestanka radnog odnosa. Radna obaveza svih zaposlenih, pa i tužioca se odnosila na savesno i odgovorno obavljanje poslova na kojima radi, što podrazumeva prisustvo na poslu, poštovanje utvrđenog radnog vremena i drugih propisa o disciplini rada, bez obzira na opis radnog mesta, što čini neosnovanim navode revizije o pogrešno primenjenom materijalnom pravu, koji se svode na to da u disciplinskom postupku nisu određene radnje povrede radnih obaveza zbog kojih je tužiocu prestao radni odnos.

Pismeni otpravak revizijske presude je 9. januara 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe 12. marta 1998. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 912/12 od 8. novembra 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko četrnaest i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođen radni spor za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo tokom sprovedenog postupka, a u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje u ovoj pravnoj stvari.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da je dužini postupka prv enstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, doneo tri presude, i to: P1. 111/98 od 30. oktobra 2003. godine, P1. 317/05 od 20. maja 2008. godine i P1. 9819/10 od 22. novembra 2010. godine, od kojih su prve dve presude ukinute odgovarajućim drugostepenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu, odnosno Apelacionog suda u Beogradu, zbog povrede pravila postupka, a treća po redu prvostepena presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1992/12 od 1 7. maja 2012. godine. Nakon toga, po reviziji tužioca, presudom Vrh ovnog kasacionog suda Rev2. 912/12 od 8. novembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija izjavljena protiv navedene drugostepene presude.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i drugostepeni sud, jer je dva puta ukidao prvostepene presude, a nije iskoristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je i podnosilac ustavne žalbe u izvesnoj meri doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je sud bio odredio mirovanje postupka u trajanju od tri meseca, zbog nedolaska tužioca na ročište od 21. juna 1999. godine, kao i da je okončanje predmetne parnice u razumnom roku bilo od naročitog značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je postupak vođen radi poništaja rešenja tu ženog o prestanku radnog odnosa i vrać anju na rad.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelo tvornog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odred bom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 9891/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P 1. 111/98).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Usta va, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, dužinu trajanja osporenog postupka , postupanje nadležnih sudova i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe u pogledu osporenih sudskih odluka – presuda i rešenja, donetih tokom sprovedenog sudskog postupka, Ustavni sud konstatuje da njima nije konačno odlučeno o tužbenom zahtevu, te da iz tog razloga ne mogu biti predmet razmatranja po ustavnoj žalbi. Za odlučivanje Suda, povodom konkretne pravne stvari, merodavne su osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1992/12 od 17. maja 2012. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 912/12 od 8. novembra 2012. godine, budući da je njima konačno odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući navode ustavne žalbe da je osporen im presudama povređeno prav o na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da su Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž 1. 1992/12 od 17. maja 2012. godine, kao i Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi Rev2. 912/12 od 8. novembra 2012. godine, dali jasne i logične zaključke , zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se kao nezakonita ponište rešenja tuženog na osnovu kojih mu je prestao radni odnos. Naime, u sprovedenom sudskom postupku je utvrđeno da tužilac nije poštovao radno vreme, kao i da je u spornom periodu četiri dana uzastopno izostao sa posla, uz neistinito, usmeno opravdanje tehničkom sekretaru i direktoru, da će u to vreme biti angažovan na poslovima građevinskog nadzora, a po rešenju tuženog, te da je time svojom krivicom učinio težu povredu radne obaveze iz člana 80. tačka 1. Pravilnika o radnim odnosima i odgovornostima radnika S. i. C. – neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza, zbog koje mu je disciplinski organ tuženog, nakon sprovedenog disciplinskog postupka, zakonito izrekao meru prestanak radnog odnosa. Kako je radna obaveza svih zaposlenih, pa i tužioca da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi, što podrazumeva prisustvo na poslu, poštovanje utvrđenog radnog vremena i drugih propisa o disciplini rada, bez obzira na opis radnog mesta, to čini da su navodi revizije o pogrešno primenjenom materijalnom pravu neosnovani.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosili drugačije presude, što je osnovna pretpostavka za pozivanje na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti