Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Istovremeno, odbija žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje i imovinu, nalazeći da je podnosilac izvršio otpust duga.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. „M .“ iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. „M .“ i utvrđuje da u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu P. 227/12 (inicijalno predmet Trgovinskog suda u Kraljevu P. 181/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba G. „M .“ izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5059/12 od 23. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. „M .“ iz Kruševca je, 26. septembra 2012. godine, preko punomoćnika Ž . V, advokata iz Niša, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5059/12 od 23. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 26. januara 2005. godine podneo tužbu Trgovinskom sudu u Nišu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, radi činidbe i naknade štete i da je postupak trajao preko sedam i po godina, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer su tokom postupka ročišta neopravdano odlagana i sud je namerno odugovlačio postupak i zloupotrebljavao svoja prava; da mu je povređeno pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, „jer mu nije dostavljena odluka kako bi iskoristio svoje pravo na delotvorno pravno sredstvo“; da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, jer mu radnjom Ministarstva odbrane nije isplaćena pripadajuća naknada za ograničenje raspolaganja imovinom preduzeća, odnosno njegova imovina koju čine radne mašine je korišćena protivno njegovoj volji, za potrebe u javnom interesu, odnosno za odbranu od NATO agresije, pa je država bila u obavezi da podnosiocu odmah isplati naknadu u skladu sa pozitivnim propisima, a ne da vodi sporove radi ostvarivanja prava koja mu pripadaju; da je predmetne radne mašine tužena uzela za potrebe odbrane zemlje i iste je vratila podnosiocu uz prinudu na potpisivanje ugovora o poravnanju, te je time ograničen u korišćenju prava koja mu na toj stvari pripadaju kao vlasniku stvari.

Zahtevao je naknadu materijalne štete koja je utvrđena tokom postupka od 39.000.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Kraljevu P. 227/12 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. februara 2005. godine podneo tužbu Trgovinskom sudu u Kraljevu protiv tužene – državne zajednice Srbija i Crna Gora – Vojna pošta 8977 K, radi naknade štete i isplate naknade za korišćenje radne mašine i povraćaja radne mašine. Predmet je dobio broj P. 181/05.

Pred Trgovinskim sudom u Kraljevu bilo je održano 20 ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem više svedoka, suočenjem između svedoka, veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke, i veštaka mašinske struke, uvidom u određenu dokumentaciju, suočenjem između zakonskog zastupnika tužioca i svedoka, pribavljanjem određenih izveštaja od Generalštaba Vojske Srbije i MUP-a Policijske uprave za Kosovo, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: dva jer veštak nije dostavio svoj nalaz, dva jer zakonski zastupnik tužioca nije pristupio, jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka, jedno zbog štrajka u sudu. Podneskom od 3. januara 2007. godine tužilac je kao tuženu označio Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane, Vojnu poštu 8977 Kraljevo.

Tužbeni zahtev je preciziran 3. oktobra 2011. godine.

Presudom Privrednog suda u Kraljevu P. 77/10 od 15. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu na ime naknade za korišćenje radne mašine za vremenski period od 15. maja do 21. jula 1999. godine isplati iznos od 28.535,97 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, na ime naknade amortizacije za jednu radnu mašinu za vremenski period od 15. maja 1999. do 10. marta 2001. godine iznos od 292.941,42 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, na ime korišćenje druge radne mašine ULT 160 za vremenski period od 11. marta 2001. do 13. septembra 2011. godine iznos od 383.010,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu vrati u državinu i svojinu jednu radnu mašinu ULT 160 u stanju u kome je istu primio, s tim da se može osloboditi ove obaveze isplatom iznosa od 30.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 147/12 od 9. februara 2012. godine ukinuta je ožalbena presuda Privrednog suda u Kraljevu P. 77/10 od 15. novembra 2011. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je jedno ročište na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i presudom Privrednog suda u Kraljevu P. 227/12 od 30. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade za korišćenje radne mašine za vremenski period od 15. maja do 21. jula 1999. godine isplati iznos od 28.535,97 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, na ime naknade amortizacije za jednu radnu mašinu za vremenski period od 15. maja 1999. do 10. marta 2001. godine iznos od 292.941,42 dinara, sa zakonskom zateznom, na ime korišćenja druge radne mašine ULT 160 za vremenski period od 11. marta 2001. do 13. septembra 2011. godine isplati iznos od 383.010,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu vrati u državinu i svojinu radnu mašinu ULT 160 u stanju u kome je istu primio, s tim da se tuženi može osloboditi ove obaveze isplatom iznosa od 30.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavom trećem izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5059/12 od 23. avgusta 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Privrednog suda u Kraljevu P. 227/12 od 30. marta 2012. godine.

U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno: da je predmet tužbe zahtev za isplatu naknade za korišćenje dve radne mašine, kao i povraćaj radne mašine ULT 160; da je tokom postupka utvrđeno da je tuženi za potrebe odbrane zemlje tokom Nato agresije, od tužioca angažovao jednu radnu mašinu, kao i da je tužilac podneskom od 19. jula 1999. godine Vojnoj pošti 8977 K. uputio zahtev za povraćaj mehanizacije i to jednog utovarivača marke ULT 160; da je iz potvrde Vojne pošte 8977 od 21. jula 1999. godine prvostepeni sud utvrdio da je tužiocu vraćena građevinska mašina – utovarivač marke ULT 160, koja je bila angažovana na teritoriji Kosova i Metohije; da je u potvrdi navedeno da predstavnik firme sredstva prima u prvobitnom stanju, bez potraživanja bilo kakve naknade od Vojske Jugoslavije, i navedena potvrda je potpisana i overena pečatom kako predstavnika tuženog, tako i od ovlašćenog predstavnika tužioca, direktora firme Živana Cvetkovića; da je u konkretnom slučaju, prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužilac otpustio dug u smislu člana 344. Zakona o obligacionim odnosima , te da je obaveza tuženog po osnovu naknade za angažovanje predmetne radne mašine za vreme ratnog stanja prestala, jer je na zapisniku o primopredaji radne mašine tužilac izjavio da neće tražiti bilo kakvu naknadu po osnovu angažovanja predmetne mašine, oduzete za vreme ratnog stanja i vraćene nakon prestanka ratnog stanja i sa tim se tuženi kao dužnik obaveze – naknade saglasio; da kada poverilac izjavi dužniku da neće tražiti ispunjenje, a dužnik se sa tim saglasi, obaveza prestaje; da se u konkretnom slučaju radi o novčanom potraživanju i tužilac je mogao izvršiti oprost ili otpuštanje duga koji ima prema Vojsci Jugoslavije, što je i učinio davanjem pismene izjave; da kako o tome postoji saglasnost tuženog kao dužnika, njegova je obaveza na isplatu naknade time prestala (član 344. Zakona o obligacionim odnosima); da je prvostepeni sud ocenom izvedenih dokaza zaključio da je sadržina predmetne potvrde kojom se tužilac odrekao bilo kakvog potraživanja po osnovu angažovanja predmetne mašine izraz slobodnih i saglasnih volja tužioca i tuženog, a tužilac do zaključenja glavne rasprave nije dokazao da je ista data pod pritiskom, prinudom ili u zabludi, odnosno da je navedenu izjavu dao usled postojanja mana volje; da se u konkretnom slučaju svojom izjavom volje tužilac nije odrekao prava na naknadu koja mu po zakonu pripada, već prava da zahteva isplatu dospelih naknada, pa su bez uticaja navodi žalbe tužioca da kako je samim Zakonom o odbrani i Uredbom o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze propisano da se za korišćenje stvari isplaćuje kako naknada za korišćenje tako i naknada amortizacije, to odricanje tužioca od prava na naknadu nema značaja.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.), da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe (član 219.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, kao i da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.); da obaveza prestaje kad poverilac najavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i dužnik se sa tim saglasi (član 344. stav 1.).

Zakonom o odbrani („Službeni glasnik SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik SRJ“, broj 36/98) bilo je propisano: da su za potrebe odbrane zemlje vlasnici stvari dužni da predaju, pored ostalog, motorna, prevozna i specijalna vozila (član 4. tačka 1)); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je data u prilogu ove uredbe i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.); da naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari, a da se naknada za korišćenje stvari isplaćuje u roku od 15 dana od dana vraćanja, a po zahtevu vlasnika stvari, ako se stvari koriste duže od 30 dana – mesečno unazad (član 20. st. 1. i 4.).

Članom 4. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik SRJ“, broj 32/99), koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine, brisana je odredba člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik RS“, broj 36/98).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana i devet meseca, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 22. februara 2005. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da isključivu odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je odlučio nakon šest godina i devet meseci od podnete tužbe.

Po oceni Suda, ukupno trajanje predmetnog postupka od sedam i po godina, i pored njegove određene složenosti se ne može opravdati, te navedena dužina postupka, koja po oceni Suda , prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku, predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po stavovima ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka, jer dva ročišta nisu bila održana zbog neprisustvovanja zakonskog zastupnika podnosioca, a sam predmet spora je za podnosioca bio od većeg materijalnog značaja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu P. 227/12 (inicijalno predmet Trgovinskog suda u Kraljevu P. 181/05), te je, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac tražio da mu Ustavni sud naknadi materijalnu štetu u visini tužbenog zahteva, te imajući u vidu da je Sud ocenio da podnosiocu osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje, navedeni zahtev je odbačen u tački 2. izreke, saglasno član u 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe da je osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5059/12 od 23. avgusta 2012. godine podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz stava 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih propisa može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog pravnog stava drugostepenog suda u osporenoj presudi.

Ustavni sud je pošao od činjenice da je tužena koristila materijalna sredstva podnosioca za vreme ratnog stanja, tokom 1999. godine, postupajući u skladu sa odredbama Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze kojima je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzete stvari. Naime, prema članu 29. Zakona o odbrani, vlasniku materijalnih sredstava pripada naknada za stvari koje su mu oduzete za odbranu zemlje, dok je Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze uređeno organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica u miru, u vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, određuju se pokretne i nepokretne stvari koje se uzimaju za potrebe odbrane zemlje i evidencija tih stvari, način njihovog uzimanja, vraćanje i visina naknade za dopremanje i korišćenje kao i postupak za utvrđivanje naknade za štetu prouzrokovanu oštećenjem, uništenjem ili nestankom tih stvari. Po oceni Suda, ustavnopravno je prihvatljiv pravni stav drugostepenog suda u osporenoj odluci da je podnosilac izvršio otpust duga prema tuženom u smislu člana 344. Zakona o obligacionim odnosima, te je obaveza tuženog po osnovu naknade za angažovanje predmetne radne mašine za vreme ratnog stanja prestala, te je ustavnopravno prihvatljiv stav u osporenoj presudi da je, s obzirom na to da je podnosilac učinio otpust duga prema Vojsci Jugoslavije, davanjem pismene izjave, odnosno potvrde, te kako o tome postoji saglasnost tuženog kao dužnika, njegova obaveza na isplatu naknade je time prestala. Takođe, po oceni Suda , potpuno je ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje iz osporene presude, koje u svemu prihvata i ovaj sud, da je sadržina predmetne potvrde kojom se podnosilac odrekao bilo kakvog potraživanja po osnovu angažovanja predmetne mašine, izraz slobodnih i saglasnih volja podnosioca kao tužioca i tuženog, a podnosilac nije dokazao da je ista data pod pritiskom, prinudom ili u zabludi, odnosno da je navedenu izjavu dao usled postojanja mana volje.

Dakle, na osnovu svega izloženog, pravni stav drugostepenog suda u osporenoj sudskoj odluci ne predstavlja proizvoljnu i arbitr ernu primenu materijalnog prava, te po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčene odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Po oceni Ustavnog suda, ovaj stav se, u načelu, primenjuje i u imovinskopravnim postupcima radi rešavanja privatnopravnog spora između države i pojedinca (odluka Evrpskog suda za ljudska prava u predmetu Invesylia Public Company Limited protiv Kipra, od 17. septembra 2009. godine, broj aplikacije 24321/05). To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbe žno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči da se neko imovinsko pravo ne može izgubiti, odnosno u svom obimu ili sadržini umanjiti kroz pravnosnažnu odluku nadležnog suda donetu u zakonito sprovedenom postupku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5059/12 od 23. avgusta 2012. godine, saglasno član u 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Nesporno je da su podnosiocu tokom predmetnog postupka stajala na raspolaganju sva zakonom raspoloživa sredstava koja je i koristio. Stoga je u ovom delu ustavna žalba odbačena, saglasno član u 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka.

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti