Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv sudskih presuda odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radmile Gačević iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radmile Gačević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6309/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 630/05) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radmila Gačević iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 2. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika Branka Aleksića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6309/10, kao i protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6309/10 od 27. maja 2010. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1101/11 od 22. novembra 2012. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 688/13 od 23. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na naknadu štete, na jednaku zaštitu prava i na rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2, članom 36. stav 1. i članom 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak trajao devet godina, iako je u pitanju spor koji je po svojoj prirodi hitan. Nadalje, podnositeljka je navela da je parnični sud konstatovao da tuženi, kao njen bivši poslodavac, nije nikada utvrđivao da li zaposleni ostvaruju rezultate rada, kao i da je rešenjima nadležnog ministarstva odloženo izvršenje spornog rešenja o prestanku radnog odnosa, ali da pri donošenju osporenih odluka nisu imali u vidu ove činjenice. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnositeljki na naknadu nematerijalne i materijalne štete, te da ukine osporene presude i naloži ponovno suđenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6309/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 24. marta 2005. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv svog bivšeg poslodavca, „Dermamanum” d.o.o. iz Zemuna, kojom je tražila da se utvrdi da je nezakonito, te da se poništi rešenje tuženog na osnovu kojeg joj je prestao radni odnos, kao i da sud obaveže tuženog da je vrati na radno mesto na kojem je radila pre prestanka radnog odnosa, te da joj naknadi štetu u vidu izgubljene zarade i uplati doprinose za obavezno osiguranje. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1.630/05.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je 12 ročišta, od kojih dva nisu održana. Ročišta su, uglavnom, zakazivana u razmaku od po mesec dana. U ovoj fazi postupka izvedeni su dokazi saslušanjem tužilje kao parnične stranke, kao i saslušanjem četiri svedoka.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 630/05 od 28. februara 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Označena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3748/07 od 23. aprila 2008. godine, a spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 791/08, Četvrti opštinski sud u Beogradu je zakazao sedam ročišta, od kojih je pet održano. Na održanim ročištima izveden je dokaz saslušanjem jednog svedoka i izvršen je uvid u određena dokumenta, među kojima i rešenja nadležnog ministarstva kojim je odloženo izvršenje rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji. Od dva neodržana ročišta, jedno nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji 2010. godine, predmetni parnični postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, koji je, posle dva ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužilje i zakonskog zastupnika tuženog, zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P1. 6309/10 od 27. maja 2010. godine. Označenom presudom, koja je parničnim strankama dostavljena 14. odnosno 21. decembra 2010. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu doneo je osporenu presudu Gž1. 1101/11 od 22. novembra 2012. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6309/10 od 27. maja 2011. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 688/13 od 23. aprila 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje. U obrazloženju revizijske presude navedeno je da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog i da je radila na radnom mestu tehničkog direktora, te da je bila odgovorna za razvoj kolekcija od kože koje je tuženi proizvodio, kako u pogledu izgleda proizvoda, tako i u pogledu kvaliteta materijala od kojih su oni pravljeni. Nadalje je utvrđeno da neki od proizvoda tuženog nisu bili odgovarajućeg kvaliteta, odnosno izgleda, usled čega su često primane reklamacije, a određena količina proizvoda nije mogla da bude prodata. Takođe, utvrđeno je da je vlasnik tuženog, koji je istovremeno otkupljivao najveću količinu proizvoda tuženog za potrebe svog preduzeća u inostranstvu, imao određene zahteve u pogledu kvaliteta i izgleda proizvoda kako bi oni mogli da budu prodati, te je u tom smislu davao uputstva o njihovoj izradi, ali da je tužilja odbijala da postupa po tim uputstvima. Posledica takvog ponašanja tužilje, kako je utvrđeno, bila je i zakašnjenje u procesu proizvodnje, odnosno isporuka robe po proteku ugovorenog roka. Utvrđeno je i da je tužilja, na radnim sastancima na kojima je bio prisutan i vlasnik tuženog, na ukazane nedostatke proizvoda nedolično reagovala, često vičući na prisutne i preteći da će dati otkaz. U postupku je utvrđeno da je tuženi otkazao tužilji ugovor o radu pozivajući se na odredbe člana 101. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o radu, jer tužilja nije pokazala znanje i sposobnosti za obavljanje poslova radnog mesta na kojem je radila, kao i da nije ostvarivala očekivane rezultate rada.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 24. marta 2005. godine, do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 23. aprila 2014. godine, trajao devet godina i jedan mesec.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe, pa do njegovog okončanja.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da su istaknuti zahtevi za podnositeljku bili od velikog značaja, budući da je, između ostalog odlučivano o zakonitosti rešenja na osnovu kojeg joj je prestao radni odnos. Ustavni sud je ocenio i da podnositeljka svojim ponašanjem, osim što jedno ročište nije održano na njen zahtev i zahtev druge strane, nije doprinela navedenoj dužini trajanja postupka.

Takođe, Ustavni sud je ocenio, da parnični sud, iako je ročišta uglavnom zakazivao u primerenim razmacima, nije preduzeo sve neophodne radnje i mere kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno. Naime, Ustavni sud ukazuje da su na 17 održanih ročišta izvedeni samo dokazi saslušanjem pet svedoka i parničnih stranaka, te izvršen uvid u određenu dokumentaciju, kao i da je prvostepena presuda od 27. maja 2010. godine strankama dostavljena posle više od pola godine. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj je zahtev marljivosti vlasti naročito važan kada je zakonom propisano da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Borgese protiv Italije, od 26. februara 1992. godine, stav 18.).

Imajući u vidu navedeno, te zakonsku obavezu parničnog suda da sprovede postupak bez odugovlačenja, Ustavni sud je ocenio da opisana složenost postupka i doprinos podnositeljke ne mogu da budu opravdanje što je predmetni parnični postupak trajao nešto više od devet godina, već da odgovornost za njegovo dugo trajanje leži, pre svega, na parničnom sudu. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe povredu označenog prava obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka u ustavnoj žalbi ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da joj je parnični sud uskratio neku od procesnih garancija pravičnog suđenja, niti pruža pravno utemeljene razloge koji mogu da ukažu na to da je parnični sud proizvoljno primenio pravo. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da su parnični sudovi dali jasno i logično obrazloženje za zauzet stav o (ne)osnovanosti tuženog zahteva podnositeljke, budući da je u toku postupka utvrđeno da je tužilja odgovorna što je proizvodnja određene robe kasnila, te što je imala nedostatke usled kojih nije mogla da bude prodata.

U vezi sa navodom podnositeljke da sudovi nisu imali u vidu činjenicu da je nadležno ministarstvo utvrdilo da tuženi nije sproveo postupak ocene njenog znanja i radne sposobnosti, Ustavni sud ukazuje da je u dokaznom postupku parnični sud izvršio uvid i u navedena rešenja ministarstva, ali da nadležnost parničnog suda nije da u postupku radnopravne zaštite ocenjuje zakonitost tih rešenja.

S obzirom na izneto, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, te imajući u vidu zahtev istaknut u ustavnoj žalbi da se ukinu osporene presude i naloži ponovno suđenje, Ustavni sud je, ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnositeljka, nezadovoljna ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao instancioni parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenih presuda.

Ista ocena Ustavnog suda odnosi se na navode podnositeljke o povredi prava na naknadu štete, jednaku zaštitu prava i na rad, zajemčenih članom 35. stav 2, članom 36. stav 1. i članom 60. Ustava, budući da podnositeljka povredu označenih prava, zasniva na tvrdnji o postojanju povrede prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da podnositeljka nije opredelila da li ovu vrstu štete potražuje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ili zbog povrede ostalih istaknutih prava. Budući da je u ovom ustavnosudskom predmetu utvrdio samo povredu prava na suđenje u razumnom roku, dok je u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu, Ustavni sud ukazuje da kao vid pravičnog zadovoljenja zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku utvrđuje pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete, kao što je i u konkretnom slučaju utvrdio, dok o pravu na naknadu materijalne štete može da odlučuje samo onda kada su uz ustavnu žalbu dostavljeni dokazi o postojanju te vrste štete, kao i jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana. U odsustvu navedenog, te budući da je u odnosu na ostala istaknuta prava odbacio ustavnu žalbu, Ustavni sud ovaj zahtev nije razmatrao.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti