Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravno sredstvo u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravno sredstvo. Sud je poništio rešenje Privrednog suda kojim je odbačen prigovor na rešenje o obustavi izvršenja, nalazeći da protiv takve odluke, kojom se konačno odlučuje o pravu, mora biti dozvoljen pravni lek.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7557/2012
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi " Benni Plus" d.o.o, Niška Banja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba "Benni Plus" d.o.o. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu I pv(Iv). 74/12 od 11. oktobra 201 2. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo , zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava R epublike Srbije.

2. Poništava se rešenje Privrednog suda u Leskovcu I pv(Iv). 74/12 od 11. oktobra 201 2. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe podneto m protiv rešenja Privrednog suda u Leskovcu I. 869/09 od 23. avgusta 2012. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete .

O b r a z l o ž e nj e

1. "Benni Plus" d.o.o, Niška Banja, podneo je Ustavnom sudu, 27. septembra 2012. godine, preko punomoćnika Milana Pavlovića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Leskovcu I. 869/09 od 23. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. st. 2. i 3, i člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se istovremeno pozvao i na povredu prava garantovanih odredbama člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Isti podnos ilac podne o je 20. novembra 201 2. godine, preko istog punomoćnika , Ustavnom sudu ustavn u žalb u i protiv rešenja navedenog u tački 1. izreke zbog povrede navedenih prava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu I. 869/09 od 23. avgusta 2012. godine "nezakonito" obustavljen postupak izvršenja u kome je podnosi lac ima o svojstvo izvršn og poveri oca, pri čemu je u pouci o pravnom leku taj sud naveo da protiv navedenog rešenja "nije dozvoljena upotreba pravnog leka", dok je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu I pv(Iv). 74/12 od 11. oktobra 201 2. godine odbačen kao nedozvoljen nj egov prigovor podnet protiv osporenog rešenja o obustavi postupka. Podnosilac smatra da je, saglasno odredbi člana 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, u konkretnom slučaju, imao pravo na prigovor protiv rešenja o obustavi izvršenja, te ukazuje da su drugi sudovi na teritoriji Republike Srbije u istim činjeničnim i pravnim situacijama dozvoljavali prigovor. Polazeći od navedenog, podnosilac je predložio da se utvrdi povreda označenih prava, da se ponište osporena rešenja, kao i da mu se odredi "naknada na ime troškova postupka i naknada štete zbog nezakonitog rada suda".

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Privredni sud u Leskovcu je osporenim rešenjem I. 869/09 od 23. avgusta 2012. godine obustavio postupak izvršenja o dređen rešenjem tog suda I. 869/09 od 31. marta 2009. godine, donetim po predlogu podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog poverioca, te je ukinuo sve sprovedene izvršne radnje. U osporenom rešenju je sadržana pouka o pravnom leku kojom je konstatovano da protiv tog rešenja nije dozvoljen a upotreba pravnog leka.

Privredni sud u Leskovcu je osporenim rešenjem Ipv(Iv). 74/12 od 11. oktobra 201 2. godine odbacio kao nedozvoljen prigovor izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnet protiv navedenog rešenja o obustavi postupka. U obrazloženju ovog rešenja je istaknuto da je članom 39. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor samo kad je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen. Kako pobijano rešenje o obustavi postupka ne spada u odluke u pogledu kojih navedeni procesni zakon predviđa mogućnost izjavljivanja prigovora, to je, po oceni veća, izjavljeni prigovor nedozvoljen.

4. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Kako je odredbom člana 36. stav 2. Ustava zajemčeno pravo koje je po svojoj sadržini istovetno pravu iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovog prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) (u daljem tekstu: ZIO) propisano je: da se odluke u izvršnom postupku donose u obliku rešenja ili zaključka, da se rešenjem o izvršenju dozvoljava izvršenje na imovini izvršnog dužnika, pod uslovima i obimu određenim ovim zakonom, a da se zaključkom suda određuje sprovođenje pojedinih radnji i upravlja postupkom (član 36.); da se protiv rešenja može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (39. stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe je u postupku izvršenja koji je prethodio ustavnosudskom imao svojstvo izvršnog poverioca. Podnosilac je osporio rešenje Privrednog suda u Leskovcu I. 869/09 od 23. avgusta 2012. godine kojim je obustavljen postupak izvršenja, s tim što je to rešenje sadržalo pouku o pravnom leku da protiv tog rešenja nije dozvoljena upotreba pravnog leka. Međutim, podnosilac je protiv tog rešenja podneo prigovor, ali je veće istog suda osporenim rešenjem Ipv(Iv). 74/12 od 11. oktobra 201 2. godine odbacilo njegov prigovor kao nedozvoljen, navodeći da zakon ne predviđa pravo na pravni lek protiv tog rešenja. Dakle, podnosi lac je iskorist io pravo na prigovor, ali je nj egov prigovor odbačen kao nedozvoljen.

Razmatrajući navode ustavne žalbe da je odbacivanjem prigovora protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka podnosiocu povređeno pravo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da u postupku izvršenja sud donosi odluke u formi rešenja ili zaključka, s tim što se zaključkom sprovode pojedine radnje i upravlja postupkom (član 36. st. 1. i 3. ZIO). U ZIO nije definisana forma akta kojim se postupak obustavlja. Imajući u vidu da je obustava jedan od načina okončanja izvršnog postupka, što znači da se na ovaj način konačno odlučuje i o pravu izvršnog poverioca da namiri svoje priznato potraživanje, u situaciji kada namirenje iz nekog od zakonom predviđenih razloga nije moguće, to odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne predstavlja sprovođenje neke izvršne radnje ili akt upravljanja postupkom. Ovo ima za posledicu da se odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne donosi u formi zaključka, već u formi rešenja, pa je u toj formi i donet akt koji se osporava ustavnom žalbom. U vezi sa tim, osporenom odlukom o obustavi izvršnog postupka koja je doneta u formi rešenja je u suštini konačno odlučeno o imovinskim pravima podnosi oca ustavne žalbe, kao izvršn og poveri oca. Kako kod okončanja postupka obustavom u ZIO nije naveden prigovor kao dozvoljeni pravni lek, Ustavni sud smatra da u toj situaciji ima mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), i to odredbe člana 399. stav 1. kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano. Iz navedenog proizlazi da se protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka može podneti prigovor. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izneo u Rešenju Už-8166/2012 od 23. januara 2014. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Primenjujući ovu ustavnu normu na postupak izvršenja, Ustavni sud nalazi da kada se rešenjem u ovoj vrsti sudskog postupka odlučuje o pravima i obavezama stranaka, kao u konkretnom slučaju, one imaju pravo na pravni lek - prigovor, u skladu sa članom 39. ZIO, te je i podnosiocu ustavne žalbe, kao izvršn om poverioc u, pripadalo pravo da protiv osporenog rešenja kojim je obustavljen izvršni postupak izjavi prigovor veću prvostepenog suda. Stoga je i sam sudija pojedinac trebalo da u pou ci o pravnom leku navede da je protiv rešenja o obustavi postupka dozvoljen pravni lek. Međutim, prigovor koji je podnosi lac ustavne žalbe izjavio protiv prvostepeno g rešenj a, iako je bio "poučen" da na to nema pravo, odbačen je kao nedozvoljen od strane sudskog veća.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Privrednog suda u L eskovcu IPV(I). 74/12 od 11. oktobra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, u tački 2. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem rešenja Privrednog suda u Leskovcu I pv(Iv). 74/12 od 11. oktobra 201 2. godine i odre đenjem da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe podnetom protiv rešenja Privrednog suda u Leskovcu I. 869/09 od 23. avgusta 2012. godine.

Navode ustavne žalbe o povredi ostalih označenih prava Ustavni sud nije ocenjivao, s obzirom na to da je osporeno rešenje Privrednog suda u Leskovcu Ipv(Iv). 74/12 od 11. oktobra 2012. godine poništeno i da će prigovor podnosioca biti predmet ponovnog razmatranja u postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu.

6. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravno sredstvo dovoljno prav ično zadovoljenje za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporen og rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahteva za naknadu "troškova postupka" , Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravno sredstvo u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti