Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za ostvarivanje prava na dečiji dodatak. Postupak je trajao preko jedanaest godina, te je podnosiocu dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7558/2012
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M. iz sela T. P, opština Požega , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. M. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Opštinskom upravom Požega u predmetu broj 183-72/02 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M. iz sela T. P, opština Požega, preko punomoćnika S. M, advokata iz Arilja, podneo je , 26. septembra 2012. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnim sporovima koji su vođeni pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetima U. 3698/03, U. 6044/04, U. 3888/06, U. 6329/07 i U. 4759/07 i pred Upravnim sudom u predmetima U . 7912/10 i U. 6741/10 .

U ustavnoj žalbi i podnesku od 19. februara 2014. godine, podnosilac navodi da je „početkom 2003. godine“ podneo zahtev za priznavanje prava na dečiji dodatak, a da je novi zahtev podneo u 2006. godini, ali da oba navedena postupka još nisu okončana. Istakao je da se povodom prvog zahteva vodi šesti po redu upravni spor, a da se zakonitost drugostepenog rešenja kojim je konačno odbijen njegov novi zahtev, već treći put ispituje u upravnom sporu pred Upravnim sudom.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je od podnošenja prve tužbe proteklo skoro osam godina, a više od pet godina u „drugom postupku“, da se obraćao urgencijama organima uprave i sudu kako bi se postupci okončali i da navedeno trajanje postupaka ukazuje da oni nisu okončani u okviru razumnog roka. Dalje se ističe da je drugostepeni organ odbija o da postupa po nalozima iz presuda donetih u upravnim sporovima, zbog čega je podnosilac još u tužbi podnetoj 2004. godine tražio da sud donese odluku u sporu pune jurisdikcije.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800.000 dinara , kao i da naloži nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se osporeni postupci okonča li u najkraćem roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 26. maja 2003. godine podneo Odeljenju za društvene delatnosti Opštinske uprave Požega zahtev za ostvarivanje prava na deč iji dodatak počev od 1. juna 2003. godine .

Rešenjem prvostepenog organa broj 183-72/02 od 15. jula 200 3. godine podnosiocu nije priznato pravo na dečiji dodatak, jer poseduje zemljište u površini većoj od jednog hektara po članu porodice.

Ministarstvo za socijalna pitanja – Sektor za zaštitu porodice i dec e je rešenjem broj 183-00-01377/2002-10 od 16. septembra 2003. godine odbilo žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, ocenjujući kao neosnovane njegove navode da vodi odvojeno domaćinstvo od svojih roditelja, budući da je osiguran po osnovu poljoprivrede tako što je nosilac osiguranja njegov otac. Dalje je ocenjeno da je pravilno postupio prvostepeni organ kada je podnosioca i njegove roditelje smatrao članovima porodice, a time i „njihovu imovinu kao zajedničku, s obzirom na korišćenje iste“, u skladu sa odredbom člana 6. stav 2. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom ("Službeni glasnik RS", broj 16/0 2) – dalje u tekstu: Zakon .

Podnosilac ustavne žalbe je 21. oktobra 200 3. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv navedenog konačnog rešenja, koja je uvažena presudom tog suda U. 3698/03 od 18. maja 2004. godine. Vrhovni sud Srbije je poništio pobijano drugostepeno rešenje, zbog toga što tuženi organ nije nesumnjivo utvrdio činjenicu postojanja zajedničkog domaćinstva između podnosioca i njegovih roditelja u smislu člana 2. stav 1. Zakona, posebno imajući u vidu da je podnosilac uz žalbu priložio uverenje Službe za katastar nepokretnosti, ugovor o poklonu zaključen sa ocem u cilju izdvajanja u posebno domaćinstvo Ov. broj 265/03 od 25. februara 2003. godine, kao i fotokopije zdravstvenih knjižica iz kojih se vidi da su podnosilac i njegova supruga zdravstveno osigurani po osnovu privremene nezaposlenosti.

Rešenja drugostepenog organ a od 3. novembra 20 04. godine, 28. juna 2006. godine i 7. juna 2007. godine, kojima je odbijena žalb a podnosioca izjavljena protiv rešenja opštinske uprave od 15. jula 2003. godine, poništena su presudama Vrhovnog suda Srbije U. 6044/04 od 26. aprila 2004. godine, U. 3888/06 od 13. decembra 2006. godine i U. 6329/07 od 17. jula 2008. godine.

Drugostepeni upravni organ je 11. februara 2009. godine doneo rešenje kojim je ponovo odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 15. jula 2003. godine, a u obrazloženju je naveo da je sporni ugovor o poklonu „fiktivno zaključen radi dokazivanja vođenja odvojenog domaćinstva“, jer podnosilac i dalje živi u zajedničkom domaćinstvu sa roditeljima. Dalje je navedeno da je uvidom u zapisnik o uviđaju na licu mesta od 26. juna 2006. godine utvrđeno da porodica podnosioca živi u kući njegovih roditelja površine 84 m2, vlasništo podnosiočevog oca, a da se manja kuća od 54 m2 koristi kao pomoćna, tzv. letnja kuhinja, „jer nije utvrđena za vođenje domaćinstva četvoročlane porodice – nema kupatila“.

O tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj Vrhovnom sudu Srbije protiv navedenog konačnog rešenja odlučio je Upravni sud presudom U. 7912/10 od 19. januara 201 1. godine, tako što je istu uvažio, poništio pobijano rešenje i vratio predmet tuženom organu na ponovno odlučivanje . Upravni sud je naložio da se u ponovnom postupku ocene svi priloženi dokazi i otklone povrede pravila postupka na koje je ukazano tom presudom.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude rešenjem od 24 . mart a 2011. godine na isti način odlučio o žalbi podnosioca, sa obrazloženjem da su promene vlasništva i osnova osiguranja izvršene nakon donošenja prvostepenog rešenja, u cilju ostvarivanja traženog prava. Upravni sud je i navedeno drugostepeno rešenje poništio, uvažavajući tužbu podnosioca ustavne žalbe presudom U. 4810/11 od 5. septembra 2013. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je tužbom podnetom 6. decembra 2013. godine osporio zakonitost konačnog rešenja od 23. oktobra 2013. godine, kojim je ponovo odbijena njegova žalba izjavljena protiv rešenja prvostepenog organa od 15. jula 2003. godine.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe se 13. januara 2006. godine obratio Opštinskoj upravi Požega zahtevom za priznavanje prava na dečiji dodatak počev od 13. januara 2006. godine. Rešenjem prvostepenog organa broj 183-72/02 od 18. jula 200 6. godine odbijen je zahtev kao neosnovan, jer podnosilac poseduje stambeni prostor veći od odgovarajućeg.

Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike je rešenjem broj 183-00-01662/2006-13 od 30. oktobra 200 6. godine uvažilo žalbu podnosioca i poništilo navedeno prvostepeno rešenje, uz nalog prvostepenom organu da uviđajem na licu mesta utvrdi broj članova podnosiočevog domaćinstva.

Iako je prvostepeni organ 22. decembra 2006. godine doneo rešenje identične sadržine kao ranije doneto, drugostepeni organ je rešenjem od 26. marta 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv tog rešenja. U obrazloženju je navedeno da je uvidom u rešenje nadležnog poreskog organa i zapisnika o uviđaju od 26. juna i 18. novembra 2006. godine, utvrđeno da porodica podnosioca, pored stambenog prostora od 84 m2, poseduje „kuću“ površine 54 m2 i dva pomoćna objekta, suprotno članu 6. stav 1. Zakona.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 4759/07 od 5. marta 2008. godine uvažio tužbu podnosioca ustavne žalbe i poništio navedeno konačno rešenje, nalazeći da je u ponovnom postupku potrebno utvrditi koliko članova ima porodično domaćinstvo podnosioca, te na nesumnjiv način utvrditi koliki stambeni prostor poseduje njegova porodica i da li je on veći od odgovarajućeg u smislu člana 22. Pravilnika o bližim uslovima i načinu ostvarivanja prava na finansijsku podršku porodici sa decom.

Ministarstvo rada i socijalne politike – Sektor za poslove u oblasti finansijske podrške porodici sa decom je 1. decembra 2008. godine donelo rešenje kojim je odbilo žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 18. jula 200 6. godine, kao neosnovanu. U obrazloženju je navedeno da je uviđajem na licu mesta 26. juna 2006. godine utvrđeno da porodica podnosioca živi u kući njegovih roditelja, te da se, prema Instrukciji ministarstva od 17. marta 2006. godine, pod posedovanjem podrazumeva i državina nepokretnosti po osnovu prava upotrebe, iz čega sledi da porodica podnosioca poseduje dva stambena objekta.

Podnosilac ustavne žalbe je navedeno konačno rešenje osporio tužbom podnetom 16. januara 2009. godine, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 6741/10 od 24. februara 2011. godine. Drugostepeni organ je, nakon poništavanja navedenog rešenja, dana 25. marta 2011. godine doneo rešenje iste sadržine. Odlučujući o tužbi koju je podnosilac ustavne žalbe podneo 26. aprila 2011. godine, Upravni sud je pobijano rešenje poništio presudom U. 4807/11 od 5. septembra 2013. godine. U obrazloženju navedene presude je, pored ostalog, ocenjeno da se iz pobijanog drugostepenog rešenja ne može utvrditi da li, pored stambenog prostora koji odgovara potrebama porodice podnosioca, druga zgrada predstavlja nužnu ekonomsku zgradu ili neku drugu nepokretnost.

Drugostepeni organ je 24. oktobra 2013. godine doneo rešenje u izvršenju navedene presude Upravnog suda, kojim je ponovo odbio žalbu podnosioca, sa obrazloženjem da podnosilac ne ispunjava uslov predviđen članom 6. stav 1. Zakona, pa nema potrebe za utvrđivanjem da li su ispunjeni drugi uslovi propisani zakonom.

Opštinska uprava Požega je dopisom od 22. maja 2015. godine, obavestila Ustavni sud da se podnosilac ustavne žalbe, prema evidenciji tog organa, ne vodi kao podnosilac zahteva za dečji dodatak. U dopisu prvostepenog organa upućenom Sudu 9. jula 2015. godine navedeno je da se „na osnovu telefonske informacije pravne službe Ministarstva“, spisi predmeta nalaze u Upravnom sudu, te da postupci nisu okončani i da spisi nisu vraćeni tom organu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.).

Saglasno odredbama člana 70. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i sam rešiti upravnu stvar presudom, osim ako to nije moguće zbog prirode te stvari ili je inače puna jurisdikcija zakonom isključena (stav 1.), p resuda doneta u slučaju iz stava 1. ovog člana u svemu zamenjuje akt nadležnog organa (stav 2 .), a ako sud smatra da zbog prirode stvari ne može da sam reši upravnu stvar, dužan je da to posebno obrazloži (stav 3.) .

Članom 62. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je predviđeno da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i, po pravilu, sam rešiti stvar presudom, koja u svemu zamenjuje akt nadležnog organa.

Odredbama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom ( „Službeni glasnik RS“, br. 16/02 i 115/05 ), u tekstu važećem na dan podnošenja predmetnih zahteva podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da porodicu u smislu ovog zakona čine: roditelji, odnosno staratelji, hranitelji, usvojioci i deca, kao i srodnici u pravoj liniji, a u pobočnoj do drugog stepena srodstva, pod uslovom da žive u zajedničkom domaćinstvu (član 2. stav 1.); da je zajedničko domaćinstvo zajednica življenja, privređivanja i trošenja sredstava (član 2. stav 3.); da se pravo na dečiji dodatak može ostvariti ukoliko podnosilac zahteva, odnosno članovi njegove porodice, ne poseduju nepokretnosti na teritoriji Srbije i Crne Gore, osim odgovarajućeg stambenog prostora koji odgovara potrebama pojedinca, odnosno porodice (član 6. stav 1.). Istom odredbom Zakona, koja je važila na dan podnošenja prvog zahteva podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da se prava predviđena ovim zakonom koja su uslovljena materijalnim položajem mogu ostvariti ukoliko podnosilac zahteva, odnosno članovi njegove porodice, ne poseduju nepokretnosti, osim odgovarajućeg stambenog prostora koji odgovara potrebama pojedinca, odnosno porodice, i okućnice u površini od jednog hektara.

Saglasno članu 26. navedenog zakona, m inistar nadležan za socijalna pitanja propisuje bliže uslove i način ostvarivanja prava na dečiji dodatak.

Odredbama člana 34. Pravilnika o bližim uslovima i načinu ostvarivanja prava na finansijsku podršku porodici sa decom („Službeni glasnik RS“, br. 29/02 i 80/04) bilo je propisano: da se pravo na dečiji dodatak ostvareno u skladu sa Zakonom i ovim pravilnikom, priznaje u trajanju od šest meseci od dana podnetog zahteva, a od 1. decembra 2004. godine u trajanju od godinu dana od dana podnetog zahteva (stav 1.); da u mesecu pre isteka roka iz stava 1. ovog člana, korisnik obnavlja zahtev i prilaže dokaze o prihodima po članu domaćinstva, a od drugih dokaza samo za promene koje su od uticaja na ostvarivanje prava (stav 4.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u postupku odlučivanja o zahtevu za priznavanje dečijeg dodatka , koji je započeo 2003. godine, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer još nije okončan postupak ni po jednom zahtevu, uprkos urgencijama koje je podnosio organima uprave i sudu. Podnosilac ističe da je drugostepeni organ odbija o da postupa po nalozima iz presuda donetih u upravnim sporovima, zbog čega je još u tužbi podnetoj 2004. godine tražio da sud donese odluku u sporu pune jurisdikcije.

Pre ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu navedenog ustavnog prava započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u navedenom predmetu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud konstatuje da je osporeni upravni postupak započeo 26. maja 2003. godine, podnošenjem prvog zahteva podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na dečiji dodatak, ali da je ustavnom žalbom osporeno trajanje ovog postupka počev od upravnog spora vođenog pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 3698/03, zbog čega je opravdanost trajanja predmetnog postupka ocenjivana od podnošenja tužbe tom sudu 21. oktobra 2003. godine. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da se, saglasno navedenim odredbama člana 34. Pravilnika o bližim uslovima i načinu ostvarivanja prava na finansijsku podršku porodici sa decom, pravo na dečiji dodatak priznaje u trajanju od šest meseci, odnosno godinu dana, nakon čega se zahtev obnavlja. Imajući u vidu da je o zahtevima podnosioca podnetim 2003. i 2006. godine odlučivano u istom predmetu prvostepenog organa, na osnovu istog činjeničnog stanja i u suštini istog materijalnog prava, ovaj sud je postupke po navedenim zahtevima, sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da osporeni postupak traj e duže od jedanaest godina i da nije pravnosnažno okončan do odlučivanja ovog suda, ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je, u tom smislu, ocenio da predmetni postupak nije činjenično složen, jer je potrebno utvrditi da li su podnosilac i članovi njegove porodice u momentu podnošenja zahteva posedovali nepokretnosti u obimu koji isključuje ostvarivanje prava na dečiji dodatak.

Kada je u pitanju značaj prava na dečiji dodatak za porodicu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da ovaj oblik finansijske pomoći porodici sa decom može postići svoj zakonski smisao samo ukoliko se postupak u kome se odlučuje o tom pravu pravnosnažno okonča u kratkom roku, posebno imajući u vidu trajanje prava na dečiji dodatak.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je drugostepeni organ odgovoran za neopravdano i nerazumno dugo trajanje osporenog postupka, budući da nije postupao u skladu sa primedbama iznetim u presudama nadležnih sudova koji su odlučivali u upravnom sporu, što je imalo za posledicu višestruko poništavanje konačnih rešenja donetih u postupku odlučivanja o zahtevu podnosioca za priznavanje prava na dečiji dodatak. Ustavni sud, takođe, nalazi da su posledice nepostupanja po primedbama suda koji je odlučivao u upravnom sporu, u konkretnom slučaju, mogle biti otklonjene odlučivanjem u sporu pune jurisdikcije u smislu člana 70, odnosno člana 62. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima. Naime, Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom propisano je ko čini p orodicu u smislu tog zakona i šta se smatra zajedničkim domaćinstvom, a Pravilnikom o bližim uslovima i načinu ostvarivanja prava na finansijsku podršku porodici sa decom predviđeno je kojim dokumentima se utvrđuju navedene činjenice. Kako iz obrazloženja presuda sudova koji su ocenjivali zakonitost konačnih upravnih akata donetih u osporenom postupku, proizlazi da u spisima predmeta postoje dokazi kojima se navedene činjenice utvrđuju, Ustavni sud nalazi da su se, kao sporna, postavila pitanja ocene tih dokaza, odnosno primene materijalnog prava. Ustavni sud, takođe, konstatuje da je Upravni sud, uprkos ponovljenom nepostupanju tuženog organa (resornog ministarstva) u skladu sa pravnim shvatanjima izraženim u ranije donetim presudama, propustio da posebno obrazloži zbog čega smatra da ne može sam da reši upravnu stvar.

Po oceni Ustavnog suda, broj drugostepenih rešenja donetih u osporenom postupku (sedam, odnosno četiri u postupku odlučivanja o zahtevima iz 2003. i 2006. godine), kao i devet presuda u upravnom sporu, kojima je u suštini odlučivano u istoj upravnoj stvari, ukazuje na nedelotvorno postupanje i nadležnog ministarstva i sudova, iako su ti akti doneti u rokovima koji se mogu oceniti razumnim. Takođe, prema stanovištu Evropsk og sud a za ljudska prava (videti, na primer, presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine, broj predstavke 70763/01, i presudu Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, broj predstavke 17271/04), činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dugom trajanju osporenog postupka. Takođe, podnosilac je počev od tužbe podnete 9. decembra 2004. godine, u svakoj narednoj tužbi isticao zahtev da sud u upravnom sporu meritorno odluči o njegovom zahtevu podnetom opštinskom upravnom organu – u tzv. punoj jurisdikciji.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu da je postupak odlučivanja o pravu na dečiji dodatak po svojoj prirodi hitan, te da neprimereno dugo trajanje tog postupka dovodi u pitanje ostvarivanje svrhe priznavanja navedenog prava, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodi pred Opštinskom upravom Požega u predmetu broj 183-72/02, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje, a posebno okolnost da dugo trajanje osporenog postupka utiče na smanjenje značaja prava o kome se odlučuje za porodicu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrp eo zbog ne delotvornog postupanja nadležnih upravnih organa i sudova . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti