Povreda prava na pristup sudu zbog formalističkog odbacivanja tužbe

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je odbacivanje tužbe za isplatu razlike penzije, samo zato što nije sadržala tačan novčani iznos, preterano formalističko tumačenje zakona i predstavlja povredu prava na pristup sudu i pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj C. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba C. M . i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27908/13 od 26. juna 2013. godine i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 9257/13 od 21. avgusta 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 9257/13 od 21. avgusta 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27908/13 od 26. juna 2013. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, dok se zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. C. M . iz Beograda izjavila je , 25. septembra 2013. godine, preko punomoćnika M . V, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27908/13 od 26. juna 2013. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 9257/13 od 21. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da su sudovi odbacili njenu tužbu kao neurednu, jer u zahtevu nije bio naveden tačan novčani iznos potraživanja. Podnositeljka smatra da je takva odluka sudova suprotna odredbama Zakona o parničnom postupku i da njena tužba nije mogla biti odbačena, jer sadrži sve potrebne elemente propisane Zakonom. U prilog svojim tvrdnjama navodi da je njen punomoćnik podneo više desetina identičnih tužbi i da nijedna nije bila odbačena. Predložila je da Sud usvoji njenu ustavnu žalbu i da joj dosudi naknadu materijalne štete koju je pretrpela u predmetnom parničnom postupku, kao i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 6. juna 2013. godine, preko punomoćnika advokata, tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) kojom je tražila da sud obaveže tuženog Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, da joj na ime manje isplaćenih iznosa penzije u periodu od 1. januara 2008. godine, pa ubuduće, isplati razliku koja je pripadala njenom suprugu S. M. do 1. juna 2011. godine, a od 1. juna 2011. godine pa ubuduće, pripadajući iznos razlike porodične penzije, sa zakonskom zateznom kamatom na te mesečne iznose počev od dvadesetog u mesecu za prethodni mesec, pa do konačne isplate, kao i da joj tuženi naknadi troškove parničnog postupka. U petitumu tužbe je još „napomenuto“ da će tužilja tačan iznos svog potraživanja precizirati odmah nakon prijema nalaza i mišljenja veštaka, dok će u momentu zaključenja glavne rasprave opredeliti visinu parničnih troškova. Kao vrednost predmeta spora označen je iznos od 100.000 dinara.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda P. 27908/13 od 26. juna 2013. godine odbačena je tužba kao neuredna, uz obrazloženje da kako u tužbi nije označen tačan novčani iznos koji tužilja potražuje od tuženog, to tužba ne sadrži određen zahtev u pogledu glavne stvari zbog čega se po istoj ne može postupati. Dalje je navedeno da, kako je tužba podneta preko punomoćnika koji je advokat, sud je odbacio tužbu na osnovu odredaba člana 98. stav 3, člana 101. stav 5. i člana 192. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Postupajući po žalbi tužilje, Viši sud u Beogradu (u daljem tekstu: Viši sud) je doneo osporeno rešenje Gž. 9257/13 od 21. avgusta 2013. godine, kojim je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje Osnovnog suda P. 27908/13 od 26. juna 2013. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, pored ostalog je navedeno: da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbacio tužbu; da je odredbom člana 101. Zakona o parničnom postupku predviđeno da će sud odbaciti podnesak koji je u ime stranke podneo punomoćnik, a koji je nerazumljiv ili nepotpun (ne sadrži sve što je potrebno da bi se po istom postupalo), pa su stoga neosnovani navodi žalbe da nije bilo mesta donošenju pobijanog rešenja. Takođe je navedeno da su bez uticaja na drugačije odlučivanje navodi žalbe u kojima je tužilja istakla da bi zahtev svakako bio preciziran do zaključenja glavne rasprave, ili momentom davanja nalaza veštaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu, pored ostalih, ukazuje ustavnom žalbom, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US i 74/13 - Odluka US) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da p odnesci moraju da budu razumljivi, da sadrže sve ono što je potrebno da bi po njima moglo da se postupi, a naročito označenje suda, ime i prezime, poslovno ime privrednog društva ili drugog subjekta, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 98. stav 3.); da ako je podnesak, koji je u ime stranke podneo punomoćnik, odnosno javni pravobranilac ili javni tužilac nerazumljiv ili nepotpun, sud će ga odbaciti (član 101. stav 5.); da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 98) (član 192. stav 1.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje.

Iz navedenog, kao i iz navoda ustavne žalbe, proizlazi da se kao suštinsko nameće pitanje da li je, u konkretnom slučaju, tužba mogla biti odbačena zbog toga što zahtev ne sadrži tačno označeni novčani iznos koji podnositeljka ustavne žalbe potražuje od tuženog, posebno imajući u vidu da je u tužbi navedeno da će tačan iznos potraživanja biti preciziran odmah nakon prijema nalaza i mišljenja veštaka.

Analizirajući osporena rešenja, Ustavni sud polazi najpre od sadržine odredbe člana 98. stav 3. ZPP, koja propisuje obavezne elemente podnesaka, kao i odredbe člana 192. stav 1. istog Zakona koja propisuje dodatne obavezne elemente koje tužba mora da sadrži. Imajući u vidu obavezne elemente tužbe, Ustavni sud nalazi da predmetna tužba sadrži zahtev koji, iako ne sadrži „tačan novčani iznos“, ipak je određen u pogledu glavne stvari. Dakle, iako u tužbi nisu navedeni „tačni iznosi“, kako to zahtevaju redovni sudovi, Ustavni sud napominje da zbog specifičnosti predmeta spora, podnositeljka u trenutku podnošenja tužbe nije imala saznanje o visini iznosa utuženog potraživanja u vidu manje isplaćenih iznosa penzija. Navedeni iznos je mogao biti utvrđen tek nakon izvođenja određenih dokaza - veštačenja, kao što je i navedeno u tužbi. Dakle, u situaciji kada visina tužbenog zahteva u trenutku podnošenja tužbe nije poznata tužiocu, Ustavni sud smatra da odbacivanje tužbe kao neuredne samo iz tog razloga, nema utemeljenja u sadržini navedenih odredaba ZPP. Nametati obavezu tužiocu da u tužbi opredeli tačan iznos zahteva, iako mu on u tom trenutku nije poznat, po mišljenju Ustavnog suda, predstavlja preterano formalističko tumačenje navedenih odredaba ZPP. U praksi Evropskog suda za ljudska prava izražen je stav da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim) proceduralne zahteve predviđene zakonima (videti presudu Eşim protiv Turske, broj 59601/09 od 17. septembra 2013. godine). Ovakav preterani formalizam parničnih sudova ima za posledicu povredu prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i to prava na pristup sudu.

U vezi sa pravom na pristup sudu, Ustavni sud podseća da je u presudi Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 21. februara 1975. godine (broj aplikacije 4451/70, stav 35.), Evropski sud za ljudska prava istakao da bi bilo nezamislivo da član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda detaljno opiše procesne garantije koje stoje na raspolaganju stranaka u postupku, a da prvo ne zaštiti ono što stvarno omogućava korist od tih garantija, to jest pristup sudu. Pravičnost, javnost i ekspeditivnost nemaju nikakvu vrednost ako samog sudskog postupka uopšte nema.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a u tački 2. izreke poništio rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 9257/13 od 21. avgusta 2013. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27908/13 od 26. juna 2013. godine.

7. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete, koju je opredelila u označenom iznosu na ime advokatskih i drugih troškova postupka, preuranjen, jer će se u ponovnom žalbenom postupku pred drugostepenim sudom odlučivati o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, zbog čega je Sud takav zahtev odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.