Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 16 godina. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, neefikasnost suda je bila presudna. Naložena je hitna odluka, a satisfakcija je objavljivanje odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milutina Lukića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milutina Lukića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1217/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje kao nedozvoljena.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Milutin Lukić iz Beograda je 18. maja 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 3. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1217/08.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da predmetni parnični postupak traje preko 16 godina i da “u tom periodu Drugi opštinski sud njegov zahtev proglašava neosnovanim, a Okružni sud takve presude ukida i ponovo vraća opštinskom sudu na odlučivanje“, te smatra da je povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. On napominje da je u ovom predmetu pristrasno postupala sudija O.A. i da u prilog njegovim tvrdnjama govori činjenica da je prvostepeni sud na ročištu za glavnu raspravu u maju 2005. godine doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom, a da podnosilac nije bio pozvan da pristupi na ročište. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete “u visini od 100.000,00 dinara za svaku godinu sporovanja“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, a odredbom člana 82. stav 2. Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1217/08, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 10. novembra 1994. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, radi naknade troškova sahrane pok. oca tužioca. Predmet je zaveden pod brojem P. 751/94.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 30. marta 1995. godine doneo rešenje P. 751/94, kojim se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odlučio da se predmet dostavi Drugom opštinskom sudu u Beogradu na postupanje, imajući u vidu sedište tuženog.

Nakon što je prvostepeno rešenje postalo pravnosnažno 18. maja 1995. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je dostavio spise predmeta Drugom opštinskom sudu u Beogradu, radi postupanja. Predmet je zaveden u pod brojem P. 3134/95.

Budući da parnične stranke nisu pristupile na ročište za glavnu raspravu od 21. septembra 1995. godine, prvostepeni sud je doneo rešenje o mirovanju postupka. Tužilac je 8. januara 1996. godine predložio da se nastavi ovaj parnični postupak. Predmet je dobio novi broj P. 3161/96.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 25. septembra 1997. godine doneo rešenje P. 3161/96, kojim se tužba smatra povučenom, sa obrazloženjem da su se u ovom predmetu opet ispunili uslovi za mirovanje postupka.

Tužilac je 5. novembra 1997. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja, ističući da je blagovremeno obavestio sud o sprečenosti da pristupi na ročište zakazano za 25. septembar 1997. godine.

Prvostepeni sud je 25. novembra 1997. godine naložio tužiocu da u roku od osam dana dostavi pismeni dokaz koji bi potvrdio njegove navode.

S obzirom na to da tužilac nije postupio po navedenom nalogu, prvostepeni sud je još šest puta ponovio nalog (u tom periodu tužilac nije pristupio na dva ročišta za glavnu raspravu na kojima je trebalo odlučiti po njegovom predlogu za povraćaj u pređašnje stanje), da bi tužilac tek na ročištu za glavnu raspravu od 8. jula 2002. godine istakao da nema validan pismeni dokaz kojim bi potvrdio da je blagovremeno obavestio prvostepeni sud o opravdanoj sprečenosti da pristupi na ročište na kome je doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3161/96 od 8. jula 2002. godine odbio predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13259/02 od 5. marta 2003. godine ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3161/96 od 8. jula 2002. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da će prvostepeni sud u ponovnom postupku oceniti da li su ispunjeni uslovi da se dozvoli povraćaj u pređašnje stanje, odnosno da će izvođenjem odgovarajućih dokaza proveriti da li je tužilac bio objektivno sprečen da pristupi na sporno ročište. Drugostepeni sud je 7. aprila 2003. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta.

Prvostepeni sud je rešenjem P. 3161/96 od 14. maja 2004. godine odbio predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6749/04 od 29. oktobra 2004. godine ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3161/96 od 14. maja 2004. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto da u spisima predmeta postoji podnesak od 12. septembra 1997. godine, bez prijemnog pečata suda, sa obaveštenjem tužioca da ne može prisustvovati ročištu za glavnu raspravu od 25. septembra 1997. godine i da je u ponovnom postupku potrebno utvrditi da li su postojale objektivne okolnosti koje bi po svojoj prirodi bile zakonski razlog za povraćaj u pređašnje stanje. Drugostepeni sud je 17. decembra 2004. godine vratio predmet prvostepenom sudu.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 13. septembra 2005. godine doneo rešenje P. 3161/96, kojim je usvojio predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje.

Tužilac je podneskom od 2. februara 2006. godine (predmet je u međuvremenu zaveden pod brojem P. 8858/05) preinačio tužbu, tako što je istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol.

Prvostepeni sud je 31. maja 2006. godine doneo rešenje P. 8858/05, kojim se tužba smatra povučenom, ističući da je tužilac neopravdano izostao sa ročišta za glavnu raspravu zakazanog istog dana i da mu je poziv za ročište uredno uručen.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 16. avgusta 2006. godine doneo rešenje Gž. 11039/06, kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da žalba tužioca sadrži predlog za povraćaj u pređašnje stanje, jer su izneti razlozi zbog čega je on propustio ročište za glavnu raspravu od 31. maja 2006. godine i da je, u tom smislu, prvostepeni sud bio dužan da posebnim rešenjem odluči o navedenom predlogu. Drugostepeni sud je 13. oktobra 2006. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu.

Prvostepeni sud je rešenjem P. 8858/05 od 15. januara 2007. godine odbio predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje.

Odlučujući o žalbama tužioca, Okružni sud u Beogradu je 14. marta 2007. godine doneo rešenje Gž. 2720/07, kojim je: u stavu I izreke odbio žalbu tužioca i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8858/05 od 15. januara 2007. godine; u stavu II izreke ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8858/05 od 31. maja 2006. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto: da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je rešenjem od 15. januara 2007. godine odlučio da ne dozvoli povraćaj u pređašnje stanje, s obzirom na to da drugostepeni sud smatra da navedeni razlog ne predstavlja opravdan razlog za propuštanje ročišta; da je prvostepeni sud, prilikom donošenja rešenja od 31. maja 2006. godine, učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da iz priložene dostavnice proizlazi da tužilac nije primio poziv za ročište za glavnu raspravu zakazano za 31. maj 2006. godine i da je reč o neurednoj dostavi. Drugostepeni sud je 20. aprila 2007. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P. 2813/07. Drugi opštinski sud u Beogradu je 3. septembra 2007. godine doneo presudu P. 2813/07, kojom je: u stavu I izreke odbio tužbene zahteve tužioca kojim je tražio da prvostepeni sud obaveže tuženog da na ime revalorizovanog iznosa troškova sahrane pok. oca tužioca i na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog duševnog bola (usled zloupotrebe službenog položaja odgovornog lica zaposlenog kod tuženog) isplati odgovarajuće novčane iznose; u stavu II izreke odbio zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je, imajući u vidu da se ovaj postupak prolongirao po predlogu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, sud poučio tužioca kao neuku stranku da je potrebno da se zbog proteka vremena sprovede dopuna veštačenja; da je prvostepeni sud na ročištu za glavnu raspravu od 3. septembra 2007. godine ponovo poučio tužioca da je potrebno da se sprovede dopunsko veštačenje, na šta je on odgovorio da ne želi da predloži dopunsko veštačenje niti da plati predujam troškova i da je lično napravio obračun valorizacije; da prvostepeni sud, s obzirom na to da je predmet tužbenog zahteva novčani iznos koji je trebalo platiti u periodu visoke inflacije, nije imao stručno znanje kako bi o ovom zahtevu mogao da odluči bez pomoći stručnog lica, tj. veštaka odgovarajuće struke; da je članom 223. Zakona o parničnom postupku propisano da će sud, ukoliko na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiti primenom pravila o teretu dokazivanja i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava; da je polazeći od navedenog, a imajući u vidu da tužilac nije pružio dovoljno dokaza za svoje tvrdnje u pogledu visine postavljenog tužbenog zahteva, prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Prvostepeni sud je 15. oktobra 2007. godine doneo rešenje P. 2813/07, kojim je ispravio prvostepenu presudu, jer je pogrešno označio ime tužioca.

Odlučujući o žalbama tužioca, Okružni sud u Beogradu je 30. januara 2008. godine doneo rešenje Gž. 16559/07, kojim je: u stavu I izreke odbio žalbu tužioca i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2813/07 od 15. oktobra 2007. godine; u stavu II izreke ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2813/07 i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je prvostepeni sud počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, jer je presudu doneo sudija pojedinac, što je suprotno odredbi člana 37. stav 1. Zakona, kojom je propisano da sudija pojedinac sudi sporove u kojima vrednost predmeta spora ne prelazi 3.000.000 dinara; da je činjenično stanje nepotpuno i nepravilno utvrđeno, pa se ne može ispitati da li je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da je, saglasno odredbi člana 5. Pravilnika o društvenom standardu korisnika penzije, koji je važio u vreme spornog odnosa tužilac imao pravo na naknadu troškova sahrane pok. oca i da se tuženi ne može osloboditi ove obaveze pozivajući se na inflaciju i obezvređivanje dinara, jer bi to bilo suprotno odredbama čl. 13, 16. i 46. Zakona o obligacionim odnosima; da u spisima predmeta postoje nalaz i mišljenje sudskog veštaka Milana Manojlovića, iz koga proizlazi da je tužiocu na dan smrti oca po traženom osnovu pripadao iznos od 759.029 tadašnjih dinara, koji nije mogao biti isplaćen zbog denominacije dinara, ali da je veštak predložio način revalorizacije koji prvostepeni sud nije razmotrio; da se, polazeći od navedenog, ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da tužilac nije dokazao osnovanost tužbenog zahteva, te da je potrebno razjasniti da li je tužbeni zahtev delimično osnovan s obzirom na iznose koje je dao sudski veštak; da prvostepeni sud nije dao razloge kada je odbio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P. 1217/08. Drugi opštinski sud u Beogradu je 20. marta 2009. godine doneo presudu, kojom je: u stavu I izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da na ime revalorizovanog iznosa troškova sahrane pok. oca tužioca isplati iznos od 335,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 1996. godine; u stavu II izreke odbio tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da mu tuženi naknadi revalorizovani iznos troškova sahrane pok. oca preko dosuđenog iznosa (za razliku od 3.368.072,04 dinara) i tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da mu tuženi na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova isplati iznos od 900.000,00 dinara; u stavu III izreke obavezao tuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je istaknuto: da je na osnovu sprovedenog dokaznog postupka prvostepeni sud utvrdio da tužilac ima pravo na naknadu troškova sahrane pok. oca i da je sudski veštak utvrdio da revalorizovani iznos naknade na dan 31. decembra 1996. godine iznosi 335,60 dinara, te da je, stoga, tužbeni zahtev delimično osnovan; da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete usled postupka koji dugo traje, jer podnosilac nema pravo na ovaj vid materijalne štete, niti je ona predviđena odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepena presuda je 30. aprila 2009. godine otpravljena iz suda.

Parnične stranke su 18. i 21. maja 2009. godine podnele žalbe protiv prvostepene presude.

4. Odredbom člana 21. stav 3. Ustava je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je za suđenje u sporovima protiv pravnih lica, opšte mesno nadležan sud na čijem se području nalazi njihovo sedište (član 48. stav 2.); da će sud, ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, dozvoliti toj stranci na njen predlog da naknadno izvrši tu radnju (povraćaj u pređašnje stanje) ako oceni da postoje opravdani razlozi za propuštanje i da se, kad se dozvoli povraćaj u pređašnje stanje, parnica vraća u ono stanje u kome se nalazila pre propuštanja i ukidaju se sve odluke koje je sud zbog propuštanja doneo (član 117.); da se neće dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje, pored ostalog, i ako je propušteno ročište određeno povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje (član 119.); da mirovanje postupka, pored ostalog, nastupa ako obe stranke izostanu sa ročišta za glavnu raspravu i da će se, ako se u istom postupku ispune uslovi za mirovanje, smatrati da je tužba povučena (član 216. st. 1. i 4.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.); da će se, pored ostalih, odredbe čl. 337. shodno primenjivati i na rešenja (član 347.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da se, ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba smatra povučenom (član 296. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će se, pored ostalih, odredbe čl. 341. shodno primenjivati i na rešenja (član 354.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 10. novembra 1994. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da ovaj postupak još uvek nije okončan, imajući u vidu da Apelacioni sud u Beogradu još nije odlučio o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv prvostepene presude P. 1217/08 od 20. marta 2009. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje 16 godina i dva meseca i da se sada nalazi u fazi drugostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, prvostepeni sud je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li je preminuo otac tuženog, da li je pokojnik bio korisnik penzije, te da li je tužilac snosio troškove njegove sahrane. U tom smislu, Drugi opštinski sud u Beogradu je tokom glavne rasprave pročitao određene pismene isprave (izvod iz matične knjige umrlih, priznanice, ček od penzije pokojnika itd.) i izveo dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke na okolnost revalorizovanog iznosa naknade troškova sahrane (s obzirom na inflatorne okolnosti koje su, u vreme nastanka obaveze tuženog, obezvredile realnu vrednost dinara). S obzirom na to da je prvostepeni sud doneo dva puta rešenje kojim se tužba smatra povučenom i da ih je podnosilac ustavne žalbe oba puta pobijao žalbom, Ustavni sud je zaključio da je u ovoj pravnoj stvari valjalo ispitati da li je podnosilac svojim ponašanjem doprineo dugom trajanju postupka. Pored toga, treba napomenuti i da je podnosilac ustavne žalbe podneskom od 2. februara 2006. godine istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova, što je iziskivalo i dokazivanje nekih drugih relevantnih činjenica. Međutim, imajući u vidu predmet tužbenih zahteva, vrstu i broj dokaza izvedenih na glavnoj raspravi, Ustavni sud nalazi da za sprovođenje dokaznog postupka i donošenje prve prvostepene presude u ovom predmetu nije bilo neophodno nepunih 13 godina.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on u znatnoj meri doprineo dužem trajanju ovog obligacionopravnog spora. Najpre, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, koji nije bio mesno nadležan za rešavanje ove parnice, imajući u vidu da je sedište tuženog bilo na teritoriji koju pokriva Drugi opštinski sud u Beogradu. Navedeno pogrešno postupanje podnosioca ustavne žalbe je imalo za pravnu posledicu donošenje rešenja P. 751/94 od 30. marta 1995. godine, te su spisi predmeta dostavljeni stvarno i mesno nadležnom sudu nakon sedam meseci od dana podnošenja tužbe. Analizirajući dalje propuste podnosioca ustavne žalbe koji su se odrazili na dužinu trajanja ovog spora, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem prvostepenog suda P. 3134/95 od 21. septembra 1995. godine utvrđeno mirovanje postupka u ovoj pravnoj stvari, jer obe parnične stranke nisu pristupile na ročište i da je, nakon nastavka postupka, prvostepeni sud doneo rešenje P. 3161/96 od 25. septembra 1997. godine, kojim se smatra da je tužba povučena, budući da su se opet stvorili uslovi za mirovanje postupka (parnične stranke nisu pristupile na ročište za glavnu raspravu zakazano za 25. septembar 1997. godine, iako su uredno pozvane). S tim u vezi, valja napomenuti da je podnosilac ustavne žalbe istakao da je podneskom od 12. septembra 1997. godine blagovremeno obavestio sud o sprečenosti da pristupi na ročište za glavnu raspravu zakazano za 25. septembar 1997. godine, te da je prvostepeni sud, imajući u vidu da navedeno obaveštenje nije imalo prijemni pečat suda, sedam puta tražio bezuspešno od podnosioca da dostavi validni pismeni dokaz koji bi potvrdio njegove tvrdnje. Kontinuirano nepostupanje podnosioca ustavne žalbe po nalozima Drugog opštinskog suda u Beogradu i njegova zloupotreba procesnih ovlašćenja je, po oceni Ustavnog suda, imalo za posledicu da se ovaj predmet nepotrebno prolongira do 8. jula 2002. godine - kada je prvostepeni sud doneo rešenje kojim je odbio predlog podnosioca za povraćaj u pređašnje stanje. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe propustio dva ročišta koja su određena povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje, Ustavni sud ističe da je parnični sud mogao da iskoristi procesno ovlašćenje iz člana 119. ranije važećeg ZPP, odnosno da parnični sud, i pored zloupotrebe procesnih ovlašćenja podnosioca, nije oslobođen od odgovornosti da pravilno primeni procesno i materijalno pravo kako bi se postupak okončao u razumnom roku (stav Evropskog suda za ljudska prava po kome “u slučaju kada domaći sud nije koristio sva sredstva koja mu nacionalno pravo pruža u cilju disciplinovanja učesnika postupka, među koje spada i podnosilac predstavke, odgovornost za to biće na strani tužene države“, predmet Sokolov vs. Russia, presuda od 22. septembra 2005. godine). Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe prvenstveno snosi odgovornost za duže trajanje ovog parničnog postupka u vremenskom intervalu od podnošenja tužbe do trenutka kada je prvostepeni sud prvi put odbio njegov predlog za povraćaj u pređašnje stanje, tj. u periodu od sedam godina i devet meseci.

Ispitujući ponašanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je zaključio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu (počevši od 8. jula 2002. godine, kada je prvi put odbio predlog podnosioca ustavne žalbe za povraćaj u pređašnje stanje) presudno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud nalazi da odgovornost prvostepenog suda za prolongiranje ove parnice leži u činjenici da su dva prvostepena rešenja, kojima je odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe za povraćaj u pređašnje stanje, bila ukinuta, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta Drugom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje pogrešnog pravnog stanovišta i nepostupanje prvostepenog suda po nalozima drugostepenog suda, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju razloge koji su uticali da se ovaj postupak nepotrebno produži za tri godine i dva meseca, kada je Drugi opštinski sud u Beogradu usvojio predlog podnosioca ustavne žalbe za povraćaj u pređašnje stanje. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine). O mnogobrojnim propustima Drugog opštinskog suda u Beogradu govori i činjenica da je prvostepeni sud doneo rešenje P. 8858/05 od 31. maja 2006. godine, kojim se tužba smatra povučenom, a da nisu postojale pretpostavke iz člana 296. stav 2. ZPP za nastupanje navedene pravne fikcije. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta konstatovao četiri perioda neaktivnosti i nerazumnog kašnjenja prvostepenog suda u kojima nije preduzeo nijednu procesnu radnju kako bi se ovaj spor okončao u najkraćem mogućem roku. Prvi period neaktivnosti trajao je šest meseci, od 7. aprila 2003. godine kada je Okružni sud u Beogradu vratio Drugom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta na ponovni postupak, do 3. oktobra 2003. godine kada je prvostepeni sud održao prvo ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku. Drugi period neaktivnosti trajao je devet meseci, od 17. decembra 2004. godine kada je Okružni sud u Beogradu vratio Drugom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta na ponovni postupak, do 13. septembra 2005. godine kada je prvostepeni sud doneo rešenje P. 3161/96 kojim je usvojio predlog podnosioca ustavne žalbe za povraćaj u pređašnje stanje. Treći period neaktivnosti jeste period od četiri i po meseca, od 20. aprila 2007. godine kada je drugostepeni sud vratio prvostepenom sudu spise predmeta na ponovni postupak, do 3. septembra 2007. godine kada je Drugi opštinski sud u Beogradu održao prvo ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku. Četvrti period neaktivnosti trajao je sedam meseci, od 20. februara 2008. godine kada je Okružni sud u Beogradu vratio Drugom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta na ponovni postupak, do 15. septembra 2008. godine kada je prvostepeni sud održao prvo ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku. Imajući u vidu činjenice koje je trebalo utvrditi u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da primena načela koncentracije procesne građe i procesne ekonomije od strane prvostepenog suda, u konkretnom slučaju, ne bi dovela do povrede procesnih prava stranaka, niti bi išla na štetu pravilnosti odluke. Pored toga, Drugi opštinski sud u Beogradu je prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presude P. 1217/08 koja je doneta 20. marta 2009. godine, a koja je otpravljena parničnim strankama 30. aprila 2009. godine, imajući u vidu odredbu člana 341. stav 1. ZPP. Polazeći od odredaba člana 337. stav 1. i člana 347. ranije važećeg ZPP koje se odnose na rok za pismenu izradu rešenja, Ustavni sud je našao da je i Okružni sud u Beogradu u određenoj meri doprineo dužem trajanju ove parnice, jer je drugostepeno rešenje Gž. 6749/04 od 29. oktobra 2004. godine dostavio prvostepenom sudu 17. decembra 2004. godine. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud i u daljem toku ovog parničnog postupka (u međuvremenu je počeo da se primenjuje ZPP) postupao suprotno odredbama člana 341. stav 1. i člana 354. ZPP, jer je rešenje Gž. 11039/06 od 16. avgusta 2006. godine dostavio Drugom opštinskom sudu u Beogradu 13. oktobra 2006. godine.

S obzirom na sve navedeno, te činjenicu da je jedna prvostepena presuda u ovoj pravnoj stvari ukinuta i da spor još nije okončan, a imajući u vidu da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem se podnosilac poziva na povredu načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnosilac izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijarnog karaktera ovog pravnog sredstva.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da drugostepeni sud u ovom predmetu još nije odlučio o žalbama parničnih stranaka, Ustavni sud je utvrdio da nisu iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava i načela zajemčenih Ustavom, kao nužan procesan uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Apelacionom sudu u Beogradu, kao sada stvarno i mesno nadležnom sudu za postupanje po žalbama parničnih stranaka, da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

Imajući u vidu navedene propuste podnosioca ustavne žalbe (kontinuirano propuštanje ročišta za glavnu raspravu, nepostupanje po nalozima prvostepenog suda, njegova odgovornost za dugo trajanje postupka povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje), Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice nastale povredom prava podnosioca na suđenje u razumnom roku ne mogu otkloniti utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, pa je stoga, odlučio u tački 3. izreke da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede navedenog prava u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem ove Odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti