Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina i dosudio naknadu nematerijalne štete. Glavni razlog dugog trajanja postupka je neažurnost redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud , Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić , dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. D. iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. D. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4719/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. D. iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 2. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika Z. D. N, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4719/12 od 11. marta 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2234/14 od 23. jula 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti, a podnosilac se poziva i na član 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac iznosi hronološki tok predmetnog postupka, te ukazuje na okolnosti koje su po njegovom mišljenju dovele do toga da postupak bude pravnosnažno okončan nakon više od deset godina. Povrede ostalih prava vidi u navodno arbitrernoj primeni procesnog i materijalnog prava, odsustvu suštinskih razloga na kojima je zasnovana drugostepena presuda i nerazmatranju njegovih žalbenih navoda. Ovako iznetim razlozima dodaje i tvrdnju o povredi načela pravne sigurnosti i procesne ravnopravnosti zbog činjenice da je svojstvo tužene imala država, dok povredu prava na pravno sredstvo vidi u stavu sudova o tome da je pravnu zaštitu trebao da traži u upravnom postupku. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenim aktima povređena označena prava, da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete koju opredeljuje u visini iznosa koji je bio predmet parničnog spora i da svoju odluku objavi u „Službenom glasniku“.

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4719/12 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Tužilc J. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. juna 2004. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora, zbog manje isplaćene plate.

Rešenjem od 25. juna 2004. godine Prvi opštinski sud se oglasno mesno nenadležnim, a spisi predmeta su, nakon tužiočevog obraćanja pomenutom sudu, dostavljeni na nadležnost Drugom opštinskom sudu u Beogradu.

Tužena je u novembru 2004. godine dostavila odgovor na tužbu, a prvo ročište je zakazano za 9. maj 2005. godine. Na ovom ročištu, na predlog tužiočevog punomoćnika doneto je rešenje o zastajanju sa postupkom do okončanja postupka radi rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije.

U decembru 2005. godine, nakon tužiočeve molbe da se predmet, zbog raspoređivanja dotadašnjeg predsednika sudskog veća u drugo odeljenje, dodeli u rad drugom sudskom veću, predmetna parnica P. 7298/04 je sa još tri, spojena parnici u predmetu P. 8090/03.

Podneskom od 26. septembra 2006. godine tužilac je tražio da se u što kraćem roku zakaže ročište.

Rešenjem od 23. februara 2007. godine ročište je zakazano za 2. juli 2007. godine, a rešenjem od 14. decembra 2007. godine postupak je prekinut radi rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije.

O tužiočevoj žalbi izjavljenoj protiv pomenutog rešenja 28. decembra 2007. godine odlučio je Viši sud u Beogradu rešenjem Gž1. 579/10 od 17. septembra 2010. godine, tako što je rešenje ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak.

U spisima predmeta nema podataka o tome da je bilo koja radnja u postupku preduzeta do 9. decembra 2012. godine, kada je na ročištu doneto rešenje da se o tužiočevom zahtevu odvojeno raspravlja, nakon čega je formiran novi predmet P. 4719/12.

U daljem toku postupka, izveden je dokaz finansijskim veštačenje, a od još ukupno osam zakazanih ročišta, tri nisu održana zbog toga što su se spisi predmeta nalazili kod sudskog veštaka koji nije u ostavljenom roku dostavio nalaz, odnosno izjašnjenje na primedbe tužene.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4719/12 od 11. marta 2014. godine odbijen je tužiočev zahtev za naknadu štete po osnovu razlike u plati, a postupak je pravnosnažno okončan 23. jula 2014. godine osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2234/14 kojom je potvrđena nižestepena odluka.

Osporene presude su zasnovane na stanovištu da je odredba člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije osnov za utvrđivanje celokupnih sredstava u budžetu za plate zaposlenih u Vojsci, a ne osnov za obračun plate koja se utvrđuje i isplaćuje na način propisan članom 71. pomenutog zakona i Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, te da stoga nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene što bi bio osnov odgovornosti za štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu je u prvostepenoj presudi istaknuto da se primena odredaba Zakona o Vojsci kojim su regulisana ukupna sredstva za plate zaposlenih ostvaruje kroz odluke Savezne vlade, ministra odbrane i starešine, a da se zakonitost tih akata može ispitivati u upravnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.) .

Imajući u vidu suštinsku istovetnost člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Konvencije, Ustavni sud eventualno postojanje povrede ceni u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao nepunih deset godina .

Imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome "samo ona kašnjenja za koja je država odgovorna mogu da opravdaju zaključak da je prekoračen razuman rok" (videti presudu Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine), Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, osnovni razlog neprimereno dugog trajanj a predmetnog postupka je ste neažurno i neefikasno postupanje redovnih sudova. Ovakva ocen a proizlazi ne samo iz činjenice da je prvo ročište bilo zakazano šest meseci nakon prijema odgovora na tužbu, već i iz činjenice da je sud dva puta bio neaktivan u dužim vremenskim periodima. Naime, od decembra 2005. godine kada je doneto rešenje o spajanju parnica, do jula 2007. godine kada je, nakon podnosiočeve urgencije iz septembra 2006. godine, zakazano ročište, nije preduzeta nijedna radnja u postupku. Takođe, nema podataka o tome da je bilo koja radnja u postupku preduzeta i u periodu od oktobra 2010. godine do decembra 2012. godine, dok je odlučivanje o žalbi protiv rešenja o prekidu postupka trajalo preko dve i po godine. Pri tome, Ustavni sud ne zanemaruje činjenicu da je na predlog podnosiočevog punomoćnika u maju 2005. godine doneto rešenje o zastajanju sa postupkom, ali smatra da je ova okolnost od zanemarljivog uticaja na sveukupnu dužinu postupka s obzirom na to da je podnosiočev punomoćnik već nakon sedam meseci tražio da se predmet rasporedi u rad drugom sudskom veću u cilju ažurnog postupanja po istom. S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da nema potrebe da se upušta u dalju analizu činilaca koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i koji određuju da li je taj postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem redovnih sudova podnosi ocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 , 18/13 Odluka – US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja postupka, ali je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog nedelotvornog postupanja redovnih sudova.

7. Razmatrajući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje i s tim u vezi posledičnoj povredi prava na rad, koji se svode na tvrdnje o proizvoljnoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud podseća da se povodom odluka donetih po tužbama lica zaposlenih u Vojsci Jugoslavije radi naknade štete zbog navodno manje isplaćene plate, o tome već izjasnio, nalazeći da obrazloženje zauzetog pravnog stava - da odredba člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije nije neposredan izvor prava za isplatu plata zaposlenima u Vojsci , već osnov za utvrđivanje ukupne sume u budžetu koja je potrebna za isplate po određenim parametrima, predstavlja ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje presuda kojima su tužbeni zahtevi, kao i u podnosiočevom slučaju, odbijeni kao neosnovani (videti npr. odluke Ustavnog suda Už-860/2009 od 22. septembra 2011. godine i Už-5629/2013 od 19. novembra 2015. godine, na: www.ustavni.sud.rs).

Što se pak tiče tvrdnji o povredi prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud podseća da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda prava na jednaku zaštitu prava , jeste različito postupanje sudova najviše instance u postupku u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji , dok se pravom na pravno sredstvo, pre svega , garantuje dvostepenost u odlučivanju , na šta se ustavnom žalbom ne ukazuje.

Nalazeći da ne postoje razlozi zbog kojih bi odstupio od ocena iznetih u prethodno pomenutim odlukama, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu u kome se ističu povrede prava u odnosu na osporene presude odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti