Odluka Ustavnog suda o primeni Sporazuma o sukcesiji na zastarelost potraživanja u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu Federacije BiH i privrednog društva iz Sarajeva, podnetu protiv presuda kojima je njihov tužbeni zahtev odbijen zbog zastarelosti. Navodi podnosilaca da Sporazum o pitanjima sukcesije bivše SFRJ predstavlja osnov za zastoj zastarevanja ocenjeni su kao neosnovani.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7564/2012
05.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Federacije Bosna i Hercegovina i „UNIS PROMEX“ d.o.o. iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Federacije Bosna i Hercegovina i „UNIS PROMEX“ d.o.o. izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 364/10 od 26. novembra 2010. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1 173/11 od 26. januara 201 2. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 84/12 od 24. maja 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Federacija Bosna i Hercegovina i „UNIS PROMEX“ d.o.o. iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, podneli su, 2 7. septembra 2012. godine, preko punomoćnika Dina Jusufovića , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su postupajući sudovi usled pogrešne ocene odgovarajućeg izvoda iz registra zaključili da „UNIS PROMEX“ d.o.o. nije pravni sledbeniik RO „UNIS PROMEX“; da su sudovi odbili tužbeni zahtev podnosilaca uz obrazloženje da je njihovo potraživanje prema tuženom zastarelo; da prema shvatanju podnosilaca, Sporazum o pitanju sukcesije zaključen između država bivše SFRJ isključuje nastupanje zastarelosti u slučaju postojanja obaveza iz ugovora, čije je ispunjenje bilo sprečeno raspadom SFRJ; da su dokazni predlozi podnosilaca odbijeni, čime je podnosiocima onemogućeno pravo na pravično suđenje u suštinskom smislu; da su sudovi početak roka zastarelosti izveli iz dispozicije stranaka, iako je to protivno odredbama Zakona o obligacionim odnosima i veoma blisko procesno nedozvoljenim raspolaganjima. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

Podneskom od 5. aprila 2013. godine podnosioci su ukazali da je Visoki trgovački sud Republike Hrvatske u svom rešenju od 19. decembra 2012. godine „pitanje sukcesije tretirao na suprotan način od dosadašnje prakse sudova u Republici Srbiji“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 364/10 od 26. novembra 20 10. godine je: u stavu prvom izreke odbijen tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog Javnog preduzeća Jugoimport – SDPR iz Beograda, da tužiocima isplati iznos od 3.053.005,19 GBP, sa domicilnom kamatom zemlje porekla valute na navedeni iznos počev od 1 5. maja 199 5. godine, pa do 3. novembra 199 5. godine, 6% kamate počev od 4. novembra 199 5. godine, pa do 2. marta 2001. godine i domicilnom kamatom zemlje porekla valute od 3. marta 2001. godine do isplate, a u stavu drugom izreke tužioci su obavezani da solidarno naknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da tužioci u toku postupka nisu dokazali pravno sledbeništvo za tužioca drugog reda „UNIS PROMEX“ d.o.o. Naime iz izvoda Općinskog suda u Sarajevu - Odjela registra privrednih društava RF- 1709/07 od 30. avgusta 2007. godine se nije mogao utvrditi kontinuitet subjektiviteta tužioca drugog reda „UNIS PROMEX“ d.o.o, a druge dokaze vezane za pravno sledbeništo tužilac drugog reda nije dostavio.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1173/11 od 26. januara 201 2. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 364/10 od 26. novembra 20 10. godine.

Postupajući po reviziji tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Prev. 84/12 od 24. maja 2012. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1173/11 od 26. januara 2012. godine, kao i zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su ugovori koji su predmet ovoga spora – ugovori o izvoznom komisionu; da je tuženi u svoje ime a za račun pravnog prethodnika drugotužioca izvezao i predao inostranom kupcu na Kubi robu specijalne namene (municiju), po ugovoru E 3100 bez datuma, da je ukupna vrednost isporučene robe iznosila 4.227.645 funti sterlinga; da je ugovoreno avansno plaćanje 10% vrednosti, a preostalih 90% vrednosti ugovora je trebalo da se otplati putem kredita; da je nesporno da je prema otplatnom planu poslednja rata dospevala za naplatu 15. maja 1995. godine, a od navedenog datuma tužioci za period docnje potražuju zateznu kamatu na utuženi iznos; da je po stavu nižestepenih sudova, potraživanje dospelo na naplatu 15. maja 1995. godine, ali je zbog ratnog stanja na teritoriji Bosne i Hercegovine došlo do zastoja zastarevanja; da je rok zastarelosti počeo da teče (po okončanju ratnog stanja), 22. novembra 1995. godine i isti je istekao 22. novembra 1998. godine; da je u trenutku podnošenja tužbe , 1. juna 2007. godine , potraživanje bilo zastarelo; da su tužioci kao datum dolaska tuženog u docnju označili 1. maj 1994. godine, a tuženi navedeni datum nije sporio; da je po dospelosti poslednje rate za isplatu , ukoliko je iznos plaćen, komisionar bio dužan da, u smislu člana 780. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, prenese uplatu komitentu, a u smislu stava 3. istog člana, je bio dužan preneti na komitenta potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećem, sa kojim je obavljao posao u svoje ime i za račun komitenta; da ako tuženi kao komisionar nije ispunio svoje ugovorne obaveze, komitent je na, osnovu člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, znači komitent je imao pravo zahtevati isplatu svega onoga što je primljeno po osnovu posla izvršenog za njegov račun ili tražiti prenos potraživanja i ostalih prava stečenih prema trećem licu; da je poslednja rata trebalo da bude plaćena u maju mesecu 1995. godine, ali da zbog nesavladivih prepreka (ratno stanje na teritoriji BiH), tužioci nisu bili u motućnosti da sudskim putem ostvare svoje potraživanje , a tu mogućnost su stekli nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, od kog je datuma (22. novembra 1995. godine), rok zastarelosti počeo teći; da je trogodišnji rok zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima istekao 22. novembra 1998. godine, i tada je nastupila zastarelost tužiočevog potraživanja, prestalo je pravo da se zahteva ispunjenje obaveze, pa je tužbeni zahtev tužilaca po tužbi koja je podneta 1. juna 2007. godine, pravilno odbijen kao neosnovan; da je neosnovano pozivanje revidenta na Sporazum o pitanjima sukcesije, tj. da je istim konstituisana fikcija postojanja uzroka zastoja zastarevanja sve vreme od datuma koji je uzet kao dan raspada SFRJ 31. decembra 1990. godine do dana stupanja na snagu Sporazuma o pitanjima sukcesije 3. juna 2004. godine; da odredbom člana 2. stav 2. Sporazuma koji reguliše obaveznost poštovanja preuzetih obaveza iz ugovora zaključenih nakon 31. decembra 1990. godine, odredbom člana 7. priloga g) o pristupu sudovima i odredbom člana 8. Sporazuma koji konstituiše obavezu svake države sukcesora da u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom preduzima neophodne mere radi primene sporazuma, niti bilo kojom drugom odredbom Sporazuma, nije regulisano pitanje zastarevanja potraživanja, niti je istim konstituisana fikcija postojanja uzroka zastoja zastarevanja do stupanja na snagu Sporazuma; da je za poverioce sa teritorije Bosne i Hercegovine ratno stanje predstavljalo nesavladivu prepreku dok je trajalo, a taj uzrok zastoja je prestao potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma, te da stoga stupanje na snagu navedenog Sporazuma nije od uticaja na drugačije odlučivanje po podnetom prigovoru zastarelosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prva stečenih na osnovu zakona ( član 58. stav 1.).

Sporazum o pitanjima sukcesije (u daljem tekstu: Sporazum) potpisale su 29. juna 2001. godine u Beču, Bosna i Hercegovina, Republika Hrvatska, Republika Makedonija, Republika Slovenija i Savezna Republika Jugoslavija, pet suverenih ravnopravnih država sukcesora bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SFRJ). Odredbom člana 8. Sporazuma je propisano da će svaka Država sukcesor na bazi reciprociteta, a u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, preduzimati neophodne mere da obezbedi sprovođenje odredbi ovog Sporazuma kako bi bile prihvaćene i delotvorne u njenim sudovima, većima i telima, kao i da druge države sukcesori i njihovi državljani imaju pristupa tim sudovima, većima i telima radi obezbeđenja primene ovog sporazuma. Odredbom člana 9. je propisano da će se Sporazum sprovoditi u dobroj meri prema Povelji Ujedinjenih nacija od strane država sukcesora i u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Prilogom G Sporazuma je propisano: da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine, uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije, kao i da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (član 2. stav 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te države i drugih država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (član 7.); da navedene odredbe ovog priloga nemaju uticaja na bilo kakve garancije u pogledu odsustva diskriminacije u vezi sa privatnom svojinom i stečenim pravima koji postoje u domaćem zakonodavstvu država sukcesora (član 8.).

Ustavni sud konstatuje da je institut ugovornog prava - pacta sunt servanta, u međunarodnim ugovornim odnosima, uređen odredbom člana 26. Bečke konvencije o ugovornom pravu („ Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori i sporazumi'', broj 30/72), kojom je propisano da svaki ugovor na snazi vezuje članice i one treba da ga dobronamerno izvršavaju (član 26.). Pore d toga, odredbom člana 28. ove bečke konvencije je propisano da osim ako drukčija namera ne proizilazi iz ugovora ili nije na drugi način utvrđena, odredbe ugovora ne vezuju jednu članicu u pogledu akta ili činjenice koji su prethodili datumu stupanja na snagu ovog ugovora u odnosu na tu članicu ili situaciju koja je prestala da postoji tog datuma.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine (član 374. stav 1.); da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.); da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, kao i da ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, kao i da sud može odlučiti da se dokazuju i priznate činjenice ako smatra da stranka njihovim priznanjem ide za tim da raspolaže zahtevom kojim ne mož e raspolagati (član 3. stav 3, član 222. stav 1.); da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nisu povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja u parničnom postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog materijalnog prava, za koje su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Naime, sudovi su osporene presude zasnovali na činjenici da je potraživanje podnosilaca ustavne žalbe prema tuženom zastarelo na osnovu odredbe člana 374. stav 1. ZOO. Sudovi su, pri tome, imali u vidu i sadržinu odredbe člana 383. ZOO, kojom je uređen institut zastoja zastarelosti, koji je, u konkretnom slučaju, postojao u periodu od 6. aprila 1992. do 21. novembra 1995. godine za vreme ratnog stanja u Bosni i Hercegovini. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da iz člana 8. Sporazuma proizilazi obaveza svake Države sukcesora da na bazi reciprociteta, a u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, preduzme neophodne mere radi obezbeđenja sprovođenja odredaba tog sporazuma. Iz navedene odredbe Sporazuma jasno proizilazi volja država sukcesora da se primena Sporazuma obezbedi uz poštovanje unutrašnjeg zakonodavstva, a što je, u konkretnom slučaju, podnosiocima ustavne žalbe i obezbeđeno u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom.

Takođe, sudovi su obrazložili i to da nijednom drugom odredbom Sporazuma nije regulisano pitanje zastarelosti potraživanja, niti se odredbe navedenog Sporazuma mogu tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja do stupanja na snagu Sporazuma. Ustavni sud još jednom podseća da odredba člana 2. stav 2. Priloga G Sporazuma propisuje samo obavezu država sukcesora da ugovore zaključene između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine, uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, poštuju bez ikakve diskriminacije, uz obavezu da se obezbedi izvršenje na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora. Međutim, ova odredba se ne može tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja, niti kao fikcija priznanja duga, jer takvo tumačenje nema utemeljenje u sadržini navedene odredbe. Štaviše, odredba člana 8. Sporazuma upućuje na primenu unutrašnjeg zakonodavstva, u konkretnom slučaju, na odredbe ZOO kojima je na celovit način uređen institut zastarelosti potraživanja. Pored toga, postupanje redovnih sudova je bilo u skladu sa odredbama navedene Bečke konvencije o ugovornom pravu kojima je utvrđena obaveza dobronamernog izvršavanja ugovora.

Ustavni sud posebno napominje da u ustavnoj žalbi nije pružen dokaz, niti je pak navedeno da je u Bosni i Hercegovini, ili u nekoj drugoj Državi sukcesoru, Sporazum tumačen na način kako to čine podnosioci ustavne žalbe, tj. u smislu da Sporazum uspostavlja fikciju zastoja, prekida toka zastarevanja ili priznanja duga. Stoga, Ustavni sud ukazuje da Republika Srbija ni po osnovu reciprociteta nema obavezu da na opisani način tumači zaključeni Sporazum.

Takođe, sudovi su izneli jasne razloge zbog čega nema mesta primeni odredaba ZPP koje se odnose na nedozvoljena raspolaganja, kao i zbog čega smatraju da je konkretno potraživanje tuženog dospelo za naplatu 21. novembra 1995. godine - kada je okončan rat u Bosni i Hercegovini. Ovakav stav sudova je, sa stanovišta zaštite navedenih Ustavom zajemčenih prava, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Razmatrajući navode ustavne žalbe da su svi dokazni predlozi podnosilaca odbijeni, čime im je onemogućeno pravo na pravično suđenje u suštinskom smislu, Ustavni sud nalazi da ni ovi navodi nisu osnovani. Naime, odredbom člana 305. stav 1. ZPP je propisano da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će glavnu raspravu zaključiti. Dakle, sud može da zaključi glavnu raspravu kako na pripremnom ročištu, tako i na ročištu za glavnu raspravu. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da zaključenje glavne rasprave ne znači da prethodno moraju biti raspravljeni svi navodi i dokazni predlozi stranaka. Ovo stoga što sud zaključuje glavnu raspravu i pristupa donošenju presude čim se sredstvo odbrane , koje je uzeo u razmatranje, pokaže osnovanim. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je našao da je materijalnopravni prigovor zastarelosti potraživanja osnovan, te stoga nije bilo potrebe da se izvode drugi dokazi.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim presudama dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Budući da su osporene presude dovoljno jasno obrazložene, i da su primenjene odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav stav Ustavni sud je već izrazio u svojim ranijim odlukama (videti, npr. Odluku Už-3923/2011 od 8. maja 2013. godine, Odluku Už-2291/2009 od 28. marta 2012. godine i Odluk u Už-1468/2009 od 19. aprila 2012. godine).

Ustavni sud konstatuje da navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na istim tvrdnjama na kojima su obrazložili i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na sve navedeno u ovoj tački obrazloženja, kao i zbog činjenice da su osporene presude donete u zakonito sprovedenom sudskom postupku, u kome je podnosiocima ustavne žalbe bilo omogućeno pravično suđenje, Ustavni sud smatra da im nije povređeno ni pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Sledom svega rečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US).

6. U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da su postupajući sudovi usled pogrešne ocene odgovarajućeg izvoda iz registra zaključili da „UNIS PROMEX“ d.o.o. nije pravni sledbeniik RO „UNIS PROMEX“, Ustavni sud ukazuje da se tim navodi ma osporava valjanost zaključaka o izvedenim dokazima , te da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih prava . (videti Odluku Ustavnog suda Už-2306/2011 od 26. decembra 2013. godine).

7. U vezi sa podneskom podnosilaca ustavne žalbe od 5. aprila 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da rešenjem Visokog trgovačkog suda Republike Hrvatske Pž. 6443/09-3 od 19. decembra 2012. godine ukinuta prvostepena presuda Trgovačkog suda u Osijeku i predmet vraćen na ponovno suđenje. Imajući u vidu da predmetni parnični postupak nije pravnosnažno okončan, to ni navodi o tome „da je pitanje sukcesije tretirano na suprotan način od dosadašnje prakse sudova u Republici Srbiji“, nisu od značaja za ovaj konkretan slučaj.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o primeni Sporazuma o sukcesiji na zastarelost potraživanja u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti