Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku smetanja poseda

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja poseda koji je trajao preko 13 godina. Podnositeljkama je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neažurnosti sudova u hitnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. O. i M. P. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. O . i M . P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1 9706/13 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 460/01) povređeno pravo podnositeljkama ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. O. i M. P . iz Beograda podnele su Ustavnom sudu, 3. oktobra 201 4. godine, preko punomoćnika P. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 10259/13 od 5. juna 2014. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parnič nom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 19706/13 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 460/01).

Podnositeljke smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je jednostavan spor, koji su vodile zbog smetanja državine, trajao više od 13 godina. Ističu da je za trajanje spora, za koji je propisano hitno rešavanje, odlučujuće bilo postupanje sudova koji su tek nakon osam godina doneli prvostepeno rešenje, a koje je posle skoro pet godina ukinuto, te je tek u ponovnom postupku spor pravosnažno okončan. Podnositeljke ukazuju da osporeno rešenje nije obrazloženo, a da je ovaj postupak pokazao "kako je moguće da se očigledne neistine uzmu kao odlučne činjenice i da se istima da prioritet u odnosu na materijalne dokaze i činjenice utvrđene u upravnom postupku". Ponavljajući navode iz žalbe protiv prvostepenog rešenja, podnositeljke osporavaju utvrđeno činjenično stanje, ističu da u ponovnom postupku nisu raspravljena sva sporna pitanja na koje je ukazao drugostepeni sud u ukidajućem rešenju, te da troškovi postupka nisu pravilno obračunati zbog pogrešno primenjene tarife. Podnositeljke ističu da im je, zaključkom suda iz osporenog rešenja da je njihova tužba delom neblagovremena, povređeno pravo na pravično suđenje. Takođe, smatraju da im je dugogodišnjim suđenjem onemogućeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su im povređena označena ustavna prava, poništi osporeno rešenje i naloži Višem sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi tužilja protiv rešenja Prvog osnovn og sud a u Beogradu P. 19706/13 od 4. juna 2013. godine, kao i da im utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 19706/13 Prvog osnovn og sud a u Beogradu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljke ustavne žalbe, kao tužilje, zajedno sa tužiocem M. M. iz Beograda, podnele su 26. januara 2001. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužen og M. D. iz Beograda, zbog smetanja poseda, sa predlogom za izdavanje privremene mere. U tužbi je navedeno da ih tuženi ometa u mirnom korišćenju dvorišta bespravnom gradnjom uz njihov postojeći objekat u ul. Z. broj 109 u Beogradu. Uz tužbu su dostavljeni kao dokazi vlasnički list nepokretnosti ( u kome tužioci nisu bili upisani kao vlasnici) i kopija plana. Povodom tužbe je formiran predmet P. 460/01.

Do donošenja rešenja od 2. februara 2009. godine, bilo je zakazano 38 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 15 nije održano. Na održanim ročištima saslušani su tužilac i tužilje, te tuženi u svojstvu parnične stranke i tri svedoka, izvršeno suočenje tužioca i tužilja sa tuženim, obavljena su dva veštačenja putem veštaka građevinske struke i veštaka geodezijske struke (s tim što je nakon prvog veštačenja promenjena ličnost veštaka i obavljeno drugo veštačenje , a zatim isto povereno komisiji veštaka iz Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Beograd). Dalje su, tokom dokaznog postupka, više puta saslušavani veštaci i izvršeno usaglašavanje nalaza veštaka građevinske struke i geodezijske struke , više puta obavljen uviđaj na licu mesta uz sudelovanje veštaka, izvršen uvid u spise parničnog predmeta iz 1981 . godine, te pročitani razni pismeni dokazi. Razlozi za neodržavanje ročišta bili su : to što je jednom tužilac tražio izuzeće sudije, a jednom punom oćnik tužilja dostavio podnesak neposredno pred ročište, četiri puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, po jednom je izostala uredna dostava poziva za tužioca i tuženog, a preostala ročišta nisu držana jer su se spisi nalazili kod veštaka geodezij ske struke, jer su veštaci izostajali sa ročišta ili su neposredno na njemu predavali svoje nalaze ili dopun e. Sud je više puta kažanjavao veštaka zbog neopravdanih izostanaka sa ročišta. U toku ovog dela postupka, Opštinski sud je više puta nalagao tužiocima, pa i podnositeljkama ustavne žalbe, da dostave dokaze uz tužbu, urede tužbu, odnosno dopune je i isprave (rešenje Opštinskog suda P. 460/01 od 6. jula 2005. godine) tako što će označiti na kojim katastarskim parcelama se nalazi kuća na kojoj je izvođenjem građevinskih radova - dogradnjom od strane tuženog učinjeno smetanje poseda i kako je konkretno učinjeno smetanje, te kakvu zabranu radova predlažu.

Rešenjem Opštinskog suda P. 460/01 od 2. februara 2009. godine odbijen je prigovor tuženog da je stvar pravnosnažno presuđena donošenjem rešenja u predmetu Četvrtog opštinsko g sud a u Beogradu P. 1070/81 od 30. oktobra 1981. godine, te je, između ostalog, usvojen tužbeni zahtev tužilja da ih je tuženi smetao u državini dvorišta na taj način što je uz postojeći uknjižen objekat u vlasništvu tužilaca u ul. Z. broj 109 u Beogradu otpočeo sa izgradnjom sobe i predsoblja, dok je delimično odbačena tužba tužilja, kao neblagovremena, u delu u kojem su tražile da se utvrdi da ih je tuženi smetao u državini istog dv orišta na taj način što je uz postojeći uknjiženi objekat u vlasništvu tužilaca izveo građevinske radove, za koje su tužilje saznale dana 19. januara 2001. godine, tako što je izveo betonske temelje i izveo betonsku terasu površine od 17m2 (bliže opisano i u izreci), te da se tuženom naloži da izvrši povraćaj u pređašnje stanje i u roku od 24 sata ukloni opisane bespravno podignute ob jekte uz postojeći objekat u vlasništvu tužilaca i omogući tužiocima nesmetano korišćenje dvorišta. Punomoćnik tužilja je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu 25. maja 2009. godine, a punomoćnik tuženog 9. juna 2009. godine, koju je Opštinski sud odbacio rešenjem P. 460/01 od 18. juna 2009. godine. Protiv rešenja o odbacivanju žalbe punomoćnik tuženog je 9. jula 2009. godine izjavio žalbu, a žalbe su dostavljene na odgovor punomoćnicima protivnih stranaka u julu i septembru iste godine. Uz dopis Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34401/10 od 3. marta 2010. godine (tokom 2010. godine je uspostavljena nova mreža sudova) , spis i predmeta su dostavljeni Višem sudu u Beogradu radi odluke o žalbama.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 12872/10 od 30. januara 2013. godine je ukinuto ožalbeno rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 460/01 od 2. februara 2009. godine, u stavu osam i devet izreke (u kom delu su tuži lje i izjavile žalbu) i predmet vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak, a odbijen a je žalba tuženog i potvrđeno rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 460/01 od 18. juna 2009. godine. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da prvostepeni sud nije tačno utvrdio kada je zidana betonska terasa, a kada soba i predsoblje, te kada su tužilje, koje ne žive na toj adresi, saznale za smetanje državine, odnosno kada je počeo da teče subjektivni rok, a pri činjenici da je tužba svakako podneta u objektivnom roku od godinu dana. Prvi osnovni sud u Beogradu je spise predmeta iz Višeg suda u Beogradu primio 5. marta 2013. godine.

Nakon tri zakazana ročišta za glavnu raspravu, od kojih su održana dva, zaključena je glavna rasprava 4. juna 2013. godine. Na održanim ročištima su saslušane tužilje i tuženi u svojstvu parničnih stran aka i jedan svedok na okolnost vremena izvođenja radova na betonskoj terasi. Jedno ročište nije održano jer je punomoćnik tužilja tražio rok za dostavljanje dokumentacije vezane za inspekcijski nadzor, a koja se nalazila kod (u međuvremenu preminulog) tužioca, iz koje bi se mogle utvrditi činjenice vezane za izgradnju terase.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19703/13 od 4. juna 2013. godine odbijen je prigovor tuženog da taj sud nije nadležan za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari, te delimično odbačena tužba tužilja u delu u kojem su tražile da se utvrdi da ih je tuženi smetao u državini dvorišta na taj način što je uz postojeći uknjiženi objekat u vlasništvu tužilja izveo građevinske radove, za koje su tužilje saznale dana 19. januara 2001. godine, tako što je izveo betonske temelje i betonsku terasu površine od 17m2 (bliže opisano u izreci), te da se tuženom naloži da izvrši povraćaj u pređašnje stanje i u roku od 24 sata ukloni opisane bespravno podignute objekte uz postojeći objekat u ul. Z. broj 109 u Beogradu, koji je u vlasništvu tužilja, i omogući im nesmetano korišćenje dvorišta, te da zabrani tuženom da na ovakav ili sličan način vrši smetanje poseda tužilja na kat astarskoj parceli 2643 , KO Novi Beograd 1. Takođe, tuženi je obavezan da tužiljama naknadi troškove postupka u iznosu od 97.650,00 dinara. Protiv navedenog rešenja punomoćnik tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, izjavio je 24. juna 2013. godine žalbu. Ova žalba punomoćnika tužilja je sadržinski gotovo identična sa ustavnom žalbom, u delu koji se odnosi na pravično suđenje i utvrđivanje trenutka saznanja tužilja o gradnji terase i vremena izgradnje terase, te u vezi da kontradiktornim iskazima svedoka, kao i samog tuženog. Takođe, žalbom je pobijana i odluka suda povodom troškova postupka, a zbog pogrešene primene Advokatske tarife.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 10259/13 od 5. juna 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, te potvrđen o ožalbeno prvostepeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19703/13 od 4. juna 2013. godine u drugom i trećem stavu izreke. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da Viši sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužba tužilja delimično nebl agovremena, na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, dajući pritom za svoju odluku dovoljne i jasne razloge. Drugostepeni sud, dalje, navodi da su cenjeni i žalbeni navodi tužilja da je "nejasna i protivrečna" odluka prvostepenog suda, s obzirom na to da su svedoci menjali iskaze, te da je sam tuženi naveo da je započeo izgradnju terase u oktobru 2000. godine, ali je našao da su isti neosnovani. Naime, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud na osnovu iskaza brojnih svedoka koje je saslušao, iskaza tuženog, suočenja tužilja i tuženog pravilno utvrdio da su, ipak, tužilje dolazile u leto 2000. godine, te da je u tom periodu terasa građena (odnosno u julu i avgustu), što su potvrdili i svedoci koji su gradili terasu, zbog čega je praviln o nalaženje prvostepenog suda da tužba podneta u januaru 2001. godine nije podneta u subjektivnom zakonskom roku od 30 dana. Takođe, cenjeni su navodi i u pogledu troškova parničnog postupka, te je zaključeno da je pravilno primenjena tarifa koja je važila u vreme prvobitnog presuđenja, a pogotovu kada se ima u vidu da tužiljama nisu priznati troškovi za održavanje dva ročišta u 2013. godini, odnosno nakon ukidanja prvobitne odluke od strane Višeg suda u Beogradu, s obzirom na to da u tom delu tužilje nisu uspele u sporu. Punomoćniku tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, navedeno rešenje je uručeno 3. septembra 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenj ivao do okončanja parnice, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.); da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, da je isključeno pretresanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete, kao i da će odluku o zahtevu sud doneti u roku do 90 dana (član 448.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da državinu stvari ima i lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kome je po osnovu plodouživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog posla dalo stvar u neposrednu državinu ( posredna državina) (član 70. stav 2.); da svaki držalac stvari i prava (član 70.) ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine (smetanje državine) (član 75.); da se sudska zaštita od uznemiravanja, odnosno oduzimanja državine može tražiti u roku od 30 dana od dana saznanja za smetanje i učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana od nastalog smetanja (spor zbog smetanja državine) (član 77.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 26. januara 2001. godine podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a okončan 3. septembra 2014. godine, uručenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 10259/13 od 5. juna 2014. godine podnositeljkama ustavne žalbe.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o 13 godina i sedam meseci.

Imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja predmeta po tužbi zbog smetanja državine, i to u načelno roku od 90 dana, saglasno odredbi člana 448. Zakona o parničnom postupku, navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak svakako nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriteri juma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom bio činjenično složen, pre svega zbog obimnog dokaznog postupka koje je uključilo dve vrste veštačenja, sa superveštačenjem preko komisije veštaka Republičkog geodetskog zavoda.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su one svakako imale legitim an interes da se ovaj spor, inače hitan po svojoj prirodi, okonča u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnositeljki ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da s u one u izvesnoj meri doprinele dužini trajanja postupka. Naime, iako tuži lje u ovom parničnom postupku, nisu se ponašale u svemu u skladu sa svojom procesnom ulogom , najpre, jer je tužba koju su podnele bila neuredna i nije sadržavala sve potrebne dokaze, a zatim što je sud njihovom punomoćniku, čak četiri godine nakon podnošenja tužbe, ponovo nalagao da se tužba uredi - ispravi i dopuni, a kasnije i da dostavi dokazne predloge radi razrešenja spornih pitanja, upozoravajući da će doneti odluku u skladu sa procesnim pravilima iz člana 223. ZPP. Pritom, jednom je njihov punomoćnik dostavio podnesak neposredno pred ročište, a jednom je tražio da se ročište ne drži i njemu ostavi rok za dostavljanje dokumentacije kojom bi potkrepio svoje navode.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena ipak su dali nadležni sudovi obe instance. Bez obzira na hitnost u rešavanju ovih sporova, Četvrti opštinski sud u Beogradu je prvo prvostepeno rešenje doneo tek nakon osam godina od podnošenja tužbe, a ovo rešenje je u delu ukinuto nakon žalbenog postupka koji je trajao skoro četiri godine. Naime, iako su radnje prvostepenog suda povodom uručivanja rešenja, odbacivanja žalbe tuženog na rešenje i dostave na odgovor žalbi stranaka trajale godinu dana, Viši sud u Beogradu, nadležan za instancionu kontrolu posle reorganizacije pravosuđa u 2010. godini, odlučivao je nakon skoro tri godine od dostavljanja spisa o žalbama tužilja i tuženog. Ponovni postupak, nakon delimičnog ukidanja prvostepenog rešenja u obe instance, trajao je ukupno godinu dana, od čega prvostepeni postupak samo tri meseca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 19706/13 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 460/01). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljkama ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpe le podnosi teljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i vrstu spora, ali i složenost parničnog postupka i opisani doprinos podnositeljki . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi teljke ustavne žalbe pretrpe le prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova obe instance .

7. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnositeljki, došlo donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 10259/13 od 5. juna 2014. godine, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom dela konkretnog parničnog postupka, nisu navedeni argumentovani razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnositeljki ustavne žalbe , već su ponovljeni navodi iz žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja.

Ustavni sud ukazuje da, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su Prvi osnovni sud u Beogradu i Viši sud u Beogradu na ustavnopravno prihvatljiv način primenili odredbe materijalnog i procesnog prava i dovoljno jasno obrazložili zašto je u konkretnoj pravnoj situaciji tužba podnositeljki podignuta povodom smetanja posredne državine izgradnjom betonske terase bila neblagovremena, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Nasuprot navodima ustavne žalbe o nepoštovanju procesnih pravila, prvostepeni sud je kod donošenja osporenog rešenja raspravio sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u prethodnom rešenju, a drugostepeni sud je u osporenoj odluci na razumljiv i ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio primenu odred aba materijalnog prava koje se odnose na subjektivni rok za podizanje tužbe povodom smetanja državine.

Ocenjujući istaknutu povredu prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ovih odredaba, Ustavni sud ocenjuje da podnosi teljkama, koje tvrde "da im nije pružena adekvatna državinska zaštita trinaestogodišnjim trajnjem postupka", nije ni moglo biti povređeno označeno ustavno pravo. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, istaknuta povreda prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. U predmetnoj situaciji, Ustavni sud je ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnositeljkama ustavne žalbe u parnici koju su vodil e povređeno pravo na pravično suđenje, pa su time bez osnova i njihove tvrdnje o učinjenoj povredi prava na imovinu .

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku smetanja poseda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti