Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog oduzetog vozila

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv sudskih presuda kojima je odbijen zahtev za naknadu štete. Sudovi su utvrdili da nije bilo nezakonitog ili nepravilnog postupanja državnih organa prilikom privremenog oduzimanja vozila tokom carinskog prekršajnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodanke Durović iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 22. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodanke Durović i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1772/13, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodanka Durović iz Beograda izjavi la je Ustavnom sudu, 20. novembra 2015. godine, preko punomoćnika Milojice Cvijovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1627/14 od 1. jula 2015. godine , presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7034/13 od 11. decembra 2013. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1772/13 od 18. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , kao i na suđenje u razumnom roku , u parničnom postupku u kojem su osporene presude donete.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pokrenula radni spor još 13. marta 2002. godine, koji je i pored toga što se radi o hitnom postupku, pravnosnažno okončan tek nakon 13 godina i osam meseci. Podnositeljka takođe navodi da svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja ove parnice, te da je poštovala procesnu disciplinu.

Takođe, podnositeljka smatra da je nepravilan stav revizijskog suda da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da u ovom slučaju između „Merks“ D.O.O. i tuženih „ Sintelon“ (Tarkett) i „Jugocentar“ ne postoji pravno sledbeništvo. Dalje, podnositeljka navodi da je „ Sintelon“, kao osnivač firme ćerke - „Mersk“ D.O.O. PJ „Merks Sint“, kao ugovorna strana, sa njom zakučio vansudsko poravnanje čije odredbe nije poštovao, te joj time naneo štetu.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da utvrdi da joj je dužinom trajanja osporenog parničnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , da joj utvrdi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000,00 evra, kao i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise parničnog predmeta Trećeg o snovnog suda u Beogradu P1. 1772/13, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odluči vanje:

Slobodanka Durović iz Beograda , ovde podnositeljka ustavne žalbe, podne la je 13. marta 2002. godine tužbu Četvrtom o pštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog D.O.O. „Merks“ iz Ba čke Palanke – PJ „Merks Sint“ iz Beograda i A.D. „Sintelon“ iz Bačke Palanke, radi poništenja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknadi štete.

Tužilja je podneskom od 28. novembra 2002. godine proširila tužbu i na DTP „Jugocentar“, koji je podnekom od 3. februara 2003. godine obavestio sud da ne pristaje na proširenje tužbe. Nakon toga je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P1. 232/02 od 20. februara 2003. godine kojim nije dozvolio proširenje tužbe. Postupajući po žalbi tužilje od 7. marta 2003. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 1337/04 od 26. maja 2004. godine kojim se uvažava žalba tužilje i ukida prvostepeno rešenje.

Prvo ročište u ovoj parnici je zakazano za 26. januar 2005. godine (kada je i održano). Do donošenja prvostepene presude , parnični sud je zakazao ukupno 15 ročišta, od kojih t ri nije održao (zbog sprečenosti postupajućeg sudije). Tokom postupka sud je sproveo dokaze sasluša njem svedoka, tuži lje u svojstvu parnične stranke i sudskog veštaka, kao i sproveo ekonomsko-finansijsko veš tačenje (nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni sudu 19. novembra 200 9. godine), kao i tražio da se navedeni nalaz dopuni (dopun a nalaza i mišljenja dostavljen i su sudu 30. januara 20 12. godine).

Četvrti opštinski sud u Beogradu je tokom postupka doneo rešenje P1. 232/02 od 30. maja 2006. godine, kojim je odbačena tužba tužilje u ovoj pravnoj stvari protiv tuženog D.O.O. „Merks“ – PJ „Mersk Sint“. Ovo stoga što je tužilja tokom postupka označila sedište tuženog DOO „ Merks“ PJ „Merks Sint“ u Bačkoj Palanci, za kojeg je iz izveštaja Trgovinskog suda u Novom Sadu od 14. februara 2005. godine, kao adresa tuženog označena u Ul. Industrijska zona bb u Bačkoj Palanci, sa koje adrese su tužba i poziv vraćeni uz naznaku „nepoznat“. Polazeći od odredbe člana 79. stav 2. tačka 4) ZPP, iz koje proizlazi da će sud postaviti tuženom privremenog zastupnika, naročito u slučajevima ako mu je prebivalište, odnosno boravište nepoznato, a tuženi nema punomoćnika, koji se može postaviti i pravnom licu pod istim us lovima (član 79. stav 3. istog zakona), sud je dopisom od 18. januara 2006. godine, koji je punomoćnik tužilje primio 25. januara 2006. godine, naložio tužilji da u roku od osam dana na ime postavljanja privremenog zastupnika tuženom DOO „ Merks“ PJ „Merks Sint“ uplati određeni novčani iznos na žiro račun suda. Što tužilja u ostavljenom roku nije učinila, već je 16. juna 2006. godine, sudu podnela dopis koji je naslovila „uređena tužba“ u kojem je, između ostalog, navedela da nije uplatila naznačeni iznos na ime postavljanja privremenog zastupnika tuženom DOO „ Merks“ PJ „Merks Sint“, jer ta firma više ne postoji, te da tužbeni zahtev povodom poništaja nezakonitog rešenja ostaje nepromenjen i odnosi se na TP „Jugocentar“ koji je jedini pravni sledbenik tuženog D.O.O. „Merks Sint“, dok je u povodom naknade štete na ime izgubljene zarade i doprinosa tužilja označila kao solidarne dužnike TP „Jugocentar“ i AD „Sintelon“.

Na ročištu zakazanom za 22. oktobar 2007. godine nije se pojavio niko od uredno pozvanih stranaka, nakon čega je sud doneo rešenje P1. 232/02, kojim se tužba tužilje u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom.

Tužilja je 31. oktobra 2007. godine podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje, sa obrazloženjem da je na ročište zakasnila, jer je mislila da je ono bilo zakazano za 10.30 časova. Ovo stoga što je zbog terapije koju joj je neuropsihijatar prepisao (lekovi za smirenje i lekovi protiv depresije), postala dezorijentisana. Do donošenja rešenja P1. 232/02, kojim dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje, parnični sud je zakazao dva ročišta, koja nije održao (14. maja 2008. godine – jer nije pristupio uredno pozvani tuženi i 18. septembra 2008. godine – zbog sprečenosti postupajućeg sudije), te je rešenje doneo na prvom sledećem održanom ročištu od 2. decembra 2008. godine .

Nakon što je 19. novembra 2009. godine, sudu dostavljen nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke, sud je 18. decembra 2009. godine naložio da se sprovede dopuna tog veštačenja, koji nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 30. januara 2012. godine. U međuvremenu nije bilo nikakve aktivnosti suda. Nakon što je sudu dostavljen dopunski nalaz i mišljenje, tužilja je dopisom od 28. decembra 2012. godine urgirala da se zakaže novo ročište. Sledeće ročište je zakazano i održano 24. aprila 2013. godine.

Prvi o snovni sud u Beogradu je doneo osporenu prvostepenu presudu P1. 1772/13 od 18. juna 2013. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi rešenje kojim joj je otkazan ugovor o radu; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi „Tarkett“ i „Jugocentar“ obavežu da tužilju vrate na rad i rasporede na odgovorajuće poslove; u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi „ Tarkett“ i „Jugocentar“ obavežu da joj naknade štetu na ime izgubljene zarade za period mart 2002. godine – septembar 2008. godine; u stavu četvrtom izreke odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj se za navedeni period uplate doprinosi; u stavu petom izreke utvrdio da je tužba povučena u delu u kojem je tražena isplata štete zbog izgubljene zarade i upata doprnosa za period od 24. novembra 1993. do 1. novembra 1998. godine; u stavu šestom i sedmom izreke tužilja obavezana da tuženima isplati troškove postupka.

Postupajući po izjavljenoj žalb i tužilje od 29. jula 2013. godine , Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu kojom je žalbu odbio kao neosnovan u, te prvostepenu presudu potvrdio u st avovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, šestom i sedmom izreke.

Postupajući po reviziji tužilje od 5. maja 2014. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu revizijsku presudu Rev2. 1627/14 od 1. j ula 2015. godine, kojom je odbio reviziju tužilje kao neosnovanu.

U toku parničnog postupka, utvrđeno je sledeće činjenično stanje: da je tužilja od 1979. godine bila stalno zaposlena u „ Merkatoru“; da se iz tog preduzeća 1989. godine izdvojio u poseban subjekt - DTP „ Jugocentar“ i tužilja je posta la radnik tog novog preduzeća ; da se ugovorom o pripajanju od 24. marta 2000. godine DTP „ Jugocentar“ pripojio „ Sintelonu“ iz Bačke Palanke, tako što je „Sintelon“ preuzeo sve zaposlene „Jugocentra“, svu imovinu, obaveze i potraživanja tog preduzeća; da je 31. marta 2000. godine svim zaposlenima u „Jugocentru“ prestao radni odnos i oni su 1. aprila 2000. godine zasn ovali radni odnos u „ Sintelonu“ ili novoosnovanoj firmi ćerki „Sintelona“; da je odlukom Upravnog odbora „Sintelona“ od 26. juna 2000. godine osnovan D.O.O. „Merks“, Bačka Palanka ; da imovinu te ćerka firme čini celokupna imovina ranije postojećeg DTP „Jugocentar“, kao i novčani ulog osnivača; da novoosnovano preduzeće preuzima i određeni broj zaposlenih, među kojima je i tužilja koja na taj način postaje radnik „Merksa“ iz Bačke Palanke, odnosno poslovne jedinice te firme PJ „Merks Sint“ u Beogradu; da je odlukom Upravnog odbora DOO „Merks“ od 22. februara 2000. godine utvrđeno da su (s obzirom na strukturu kapitala, delatnosti i poslovne mogućnosti, kao i broj zaposlenih u „Merks“ D.O.O, a posebno u PJ „ Merks Sint“ u Beogradu) neophodne organizacione promene u cilju efikasnijeg korišćenja poslovnog prostora kao i preovlađujućeg kapitala, što zahteva smanjenje broja zaposlenih ; da je u cilju organizacionih promena utvrđeno da je potrebno da se broj radnika smanji za najmanje 10% za određene poslove ; da je među tim radnicima je bila i tužilja ; da je rešenjem D.O.O. „Merks“ broj 306 od 26. februara 2002. godine tužilja proglašena zaposlenom za čijim radom je prestala potreba i otkazan joj je ugovor o radu broj 1087 od 10. aprila 2001. godine, zaključno sa 28. februarom 2002. godine ; da je odlučeno da se zaposlenoj isplati otpremnina u iznosu od 28.954,49 dinara; da je Trgovinski sud u Novom Sadu, rešenjem od 6. februara 2002. godine upis ao brisanje upisa spajanjem - preuzimanjem DTP „ Jugocentar“ preduzeću „Sintelon“; da je nakon toga, 29. marta 2002. godine, zaključen ugovor između „ Sintelona“ i većine radnika bivšeg preduzeća „Jugocentar“, kojim im je , pored ostalog , utvrđeno i da će „ Sintelon“ izvršiti vraćanje celokupne imovine DTP „Jugocentar“ čim se za to steknu uslovi i preuzimanje u radni odnos sv ih radnika zaposleni h u firmi ćerki „ Merks“ D.O.O. na dan zaključenja deobnog bilansa; da do zaključenja deobnog bilansa dolazi 31. maja 2002. godine i tada preduzeće „Jugocentar“ preuzima sva sredstva prava i obaveze i zaposlene u firmi „Merks“; da je preduzeće „Merks“ prestalo da postoji pravnosnažnim rešenjem o stečaju od 7. oktobra 2010. godine.

Revizijski sud je našao da su kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužilje odbili kao neosnovan. O vo stoga što je odredbom člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu („Službeni glasnik PC“, br. 70/01 i 73/01), koji se primenjivao u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji, bilo predviđeno da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca , i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla uz obavezu poslodavca da isplati otpremninu u skladu sa članom 117. istog zakona. Iz revizije, kao i iz odluk a nižestepenih sudova, proizilazi da je sporno pitanje ko je tužilji bio poslodavac, odnosno da li su tuženi pravni sledbenici bivšeg poslodavca i da li su otuda na njih prešle obaveze bivšeg poslodavca i u odnosu na tužilju u pogledu njenog radnopravnog statusa. Napred utvrđeno činjenično stanje nesumnjivo potvrđuje da je tužiljin poslodavac u vreme donošenja re šenja o otkazu ugovora o radu bio D.O.O. „Merks“, Bačka Palanka , u čijoj PJ “ Merks Sint“ iz Beograda je tužilja bila zaposlena, a upravo je to društvo i donelo rešenje o otkazu nakon što je utvrđen višak zaposlenih. Revizijsko sud je našao da to što je 6. februara 2002. godine Trgovinski sud u Novom Sadu doneo rešenje o upisu brisanja pripajanja „ Jugocentra“ „Sintelonu“, ne utiče na subjektivitet D.O.O. „Merks“, jer je registracioni sud brisanje upisa spajanja sproveo tek rešenjem od 16. maja 2002. godine od kada to deluje prema trećim licima u skladu sa članom 61. Zakona o postupku za upis u sudski registar („Službeni list SRJ“, broj 80/99).

Što se tiče pitanja pravnog sledbeništva D.O.O. „Merks“ na čemu revizija posebno inistira pozivajući se na pravnu teoriju i ZOO, revizijski sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da u ovom slučaju između DOO „ Merks“ i tuženih ne postoji pravno sledbeništvo. Deobni bilans od 31. maja 2005. godine se ne može primeniti na tužilju osim da je ona u odnosu na poslodavca, koji je postojao do 2010. godine, dokazala nezakonitost otkaza, što nije uradila pored ostalog i zbog toga što je još 30. maja 2006. godine iz formalnih razloga odbačena tužba u odnosu na D.O.O. „Merks“. Vansudsko poravnanje izmeđ u „ Sintelona“ i grupe radnika, među kojima je i tužilja , zaključeno u cilju izvršenja ranije donetih pravnosnažnih sudskih odluka nije dokaz o pravnom sledbeništvu kako to smatra revizija , jer je „ Sintelon“ izvršio obavezu i tužilju vratio na rad u D.O.O. „Merks“ - poslovna jedinica u Beogradu ugovorom o radu od 9. aprila 2001. godine. Dakle, upravo sprovođenje tog poravnanja samo je dokaz više da je tužilja bila zaista radnik pomenutog D.O.O. „Merks“. Osim toga, „Sintelon“, odnosno sada tuženi „Tarkett“ ne može biti sledbenik, jer se „Jugocentar“ pripijio njemu, a ne obrnuto. Uz sve navedeno, činjenica da je došlo do stečaja poslodavca ne ostavlja mogućnost da se tuženi jave kao njegovi pravni sledbenici. Kod nedostatka pravnog sledbeništva između tužiljinog poslodavca D.O.O. „Merks“ i tuženih, a time i pasivne legitimacije, nema osnova da se ispituju ostala pitanja vezana za punovažnost otkaza (isplata otpremnine i dr.).

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 63/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama prip adaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/11), koji je stupio na snagu tokom trajanja parničnog postupka , bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2 .).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14), koji je takođe stupio na snagu tokom trajanja parničnog postupka, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2 .).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 13. marta 200 2. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan 1. jula 201 5. godine, donošenjem osporene revizijske presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1627/14. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je trajao 13 godina i 3 mesec a. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi poništenja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknadi štete. Ustavni sud je dalje utvrdio da je parnični sud u dokaznom postupku sprove o ekonomsko-finansijsko veštačenje i dopunu tog veštačenja , kao i saslušao svedoka, tuži lju u svojstvu parnične stranke i veštaka. Polazeći od toga, ocena je Ustavnog suda da su činjenična i pravna pitanja koja je parnični sud trebalo da reši u predmetnom postupku, bila relativno složena, što samo donekle opravdava činjenicu da je postupak trajao više od 13 godina.

Ustavni sud je ocenio da je navedeni radni spor, koji se vodio radi poništenja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknadi štete, samim tim za podnositeljku bio značajan, shodno čemu je ima la legitiman interes da se postupak okonča u primerenom roku .

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe, svojim ponašanjem, nije doprine la odugovlačenju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud posebno ukazuje da su tokom trajanja parnice ustanovljena dva perioda potpune neaktivnosti suda (od 18. decembra 2009. godine kada je sud naložio da se sporovede dopunsko ekonomsko veštačenje, pa do 30. janu ara 2012. godine kada je nalaz sa mišljenje m veštaka primljen u sudu, kao i od 30. januara 2012. godine do 24. aprila 2013. godine kada je sud na urgenciju tužilje zakazao ročište ), što je svakako činjenica koja je utical a na dužinu trajanja postupka . Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepena presuda doneta tek nakon 11 godina i tri meseca , kao i da je o tužbenom zahtevu pravnosnažno odlučeno tek nakon 13 godina i tri mesec a od dana podnošenja tužbe. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da se , u konkretnom slučaju , radilo o neprihvatljivo dugom periodu sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

Iz svih navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno ukupno trajanje parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka pretrpe la zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Polazeći od toga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog oduzetog vozila

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti