Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu većeg broja podnosilaca i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku pred MUP-om. Postupak za isplatu dodataka na platu trajao je predugo, pa je svakom podnosiocu dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M, J . L, A . P, P . A, B . D, M. P , Z. Ć, D . B, V . V, Z . Đ, D . S, V . Lj, Ž . N, T . P, A. F, D . M, D . P, K . Č, B . V, Z . B, B . S, N . M, N . L, S . K, N . J, L . S, I . A, I . V, G . G, B . K, D . S, A . Č, M . V, K . P, Ž . B, M . H . i D . B , svih Pančeva, B. D, P . D, M . B . i M . S , svih iz Banatskog Novog Sela, D. M, S . S, Ž . Đ, R . S . i S . I, svih iz Kovina, U. S . iz Bavaništa, Z . T, Lj . K, S. T . i D . M, svih iz Omoljice, N. D, N . M . i Z . A, svih iz Starčeva, P . D, N . C . i D . S, svih i z Kačareva, S. M, St . M . i A . I , obojice iz Glogonja, I. B, D. J, N. F , V. P . i Z . J , svih iz Jabuke, N . J, M . Ć, Ž . B, M . T, Ž . A . i S . J, svih iz Alibunara, R. N . iz Dolova, S . K, P . S, D . R, D . S, N . P, B . B, S . T, N . Đ, J. V, Z . T, Ž . T, M . T, N . D, T . K, P . M, J . Š, B . J, I . T, Z . M, R . K, M . V, J . B, M . R . i M . J, svih iz Vršca, D . Đ . i D . V, ob ojice iz Velikog Središta, S . P, M . M, B . K, D . J, M. A, D . T, A . S, R . M, A . P . i S . A, svih iz Bele Crkve, Ž . J, N . M, I . J, D . V, M . I, M . N, Z . J, D . J . i S . P, svih iz Plandišta, M . V . iz Banatskog Sokolca, M. J . iz Skorenovca, J. M . iz Seleuša, B. R . i P . P , obojice iz Banatskog Karlovca i P . A . iz Vlajkovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M, J . L, A . P, P . A, B . D, M . P, Z . Ć, D . B, V . V, Z . Đ, D . S, V . Lj, Ž . N, T . P, A . F, D . M, D . P, K . Č, B . V, Z . B, B . S, N . M, N . L, S . K, N . J, L . S, I . A, I . V, G . G, B . K, D . S, A . Č, M . V, K . P, Ž . B, M . H , D . B, B . D, P . D, M . B , M . S, D . M, S . S, Ž . Đ, R . S , S . I, U . S , Z. T, Lj . K, S . T , D . M, N . D, N . M , Z. A, P . D, N . C , D . S, S . M, St . M , A . I, I . B, D . J, N . F, V . P , Z . J, N . J, M . Ć, Ž . B, M . T, Ž . A , S . J, R . N, S . K, P . S, D . R, D . S, N . P, B . B, S . T, N . Đ, J . V, Z . T, Ž . T, M . T, N . D, T . K, P . M, J . Š, B . J, I . T, Z . M, R . K, M . V, J . B, M . R , M . J, D . Đ , D . V, S . P, M . M, B . K, D . J, M . A, D . T, A . S, R . M, A . P , S . A, Ž . J, N . M, I . J, D . V, M . I, M . N, Z . J, D . J , S . P, M . V, M . J, J . M, B . R , P . P, i P . A . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse u predmetu broj 120-487/09, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M . iz Pančeva i ostali podnosioci navedeni u uvodu i tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 6. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika J. M ., advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 15. juna 2018. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse u predmetu broj 120-487/09.

U ustavnoj žalbi je navedeno da postupak po zahtevu podnosilaca od 9. januara 2009. godine još nije okončan i da traje sedam godina i devet meseci. Istaknuto je da je prvostepeni organ za to vreme doneo samo jedno rešenje i da odbija da postupi po nalozima drugostepenog organa da hitno donese rešenje u ponovnom postupku, da drugostepeni organ nije sam rešio upravnu stvar u postupku po žalbi, niti je to učinio sud u sporu pune jurisdikcije.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 1 .000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate .

Podnosioci su podneskom od 15. juna 2018. godine obavestili Ustavni sud o daljem toku postupka koji se vodi po njihovom zahtevu, opredeljujući, s tim u vezi, zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse broj 120-487/09 , kao i u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 9. januara 2009. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Sektor za zaštitu i spasavanje podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, za poslednje tri godine do podnošenja zahteva, kao i za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade za ishranu u toku rada za period od 1. januara 2006. godine.

Ministarstvo unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je 19. februara 2009. godine donelo rešenje broj 120-487/09 kojim je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan. Podnosioci su protiv ovog rešenja izjavili žalbu, koja je rešenjem Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-73/2009-01 od 27. marta 2009. godine odbijena kao neosnovana. Protiv navedenog konačnog rešenja, podnosioci su podneli tužbu Vrhovnom sudu Srbije, o kojoj je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio Upravni sud – Odeljenje u Nišu presudom U. 8955/10 (2009) od 8. oktobra 2010. godine, tako što je istu odbio.

Podnosilac V. M . je 16 . novembra 2010. godine protiv označene presude izjavio ustavnu žalbu, koja je Odlukom Ustavnog suda Už-4828/2010 od 18. jula 2012. godine usvojena, te je utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Us tava Republike Srbije. Istom odlukom je naloženo Upravnom sudu da u roku od 60 od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-73/2009-01 od 27. marta 2009. godine. Navedena odluka Ustavnog suda dostavljena je 31. jula 2012. godine Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud - Odeljenje u Novom Sadu je, na sednici održanoj 4. aprila 2013. godine, doneo presudu U. 10029/12, kojom je ponovio postupak završen pravnosnažnom presudom tog suda od 8. oktobra 2010. godine, ukinuo navedenu presudu, uvažio tužbu podnosilaca i poništio drugostepeno rešenje od 27. marta 2009. godine. Upravni sud je ocenio da su neosnovani navodi tužbe o pravu podnosilaca na isplatu regresa za godišnji odmor i naknade troškova ishrane.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-317/2013-01 od 27. juna 2013. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje od 19. februara 2009. godine u delu kojim je odbijen zahtev za isplatu dodatka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, te je predmet u tom delu vratio prvostepenom organu na ponovni postupak. Kako dispozitivom drugostepenog rešenja nije poništeno prvostepeno rešenje od 19. februara 2009. godine u delu u kome je odbijen zahtev za isplatu naknade na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu, to je navedeno rešenje u tom delu postalo pravnosnažno, te u nastavku postupka o pomenutom zahtevu više nije rešavano.

Imajući u vidu da prvostepeni organ nije doneo novo rešenje u zakonom propisanom roku, podnosioci ustavne žalbe su 31. decembra 2015. godine izjavili žalbu „zbog ćutanja administracije“, povodom koje je drugostepeni organ doneo rešenje od 2. februara 2016. godine, kojim je naložio prvostepenom organu da u roku od 15 dana sprovede postupak i donese odgovarajuće rešenje. Međutim, navedeno drugostepeno rešenje nije dostavljeno podnosiocima ustavne žalbe, te su oni 27. maja 2016. godine podneli urgenciju drugostepenom organu, a potom 17. juna 2016. godine nadležnom sudu tužbu zbog „ćutanja uprave“. Nakon što je drugostepeno rešenje od 2. februara 2016. godine dostavljeno 12. avgusta 2016. godine punomoćniku podnosilaca, Upravni sud je rešenjem U. 9092/16 od 13. septembra 2016. godine naložio punomoćniku podnosilaca da dostavi pisanu izjavu o tome da li su podnosioci zadovoljni naknadno donetim rešenjem ili tužbu proširuju i na novi akt. Punomoćnik podnosilaca je podneskom od 27. septembra 2016. godine obavestio Upravni sud da je zadovoljan donetim rešenjem drugostepenog organa.

S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po nalogu iz navedenog drugostepenog rešenja, podnosioci su 22. septembra 2016. godine ponovo izjavili žalbu „zbog ćutanja administracije". Kako drugostepeni organ nije rešio o navedenoj žalbi, podnosioci su 1. novembra 2016. i 14. februara 2017. godine podneli urgencije prvostepenom organu za drugostepeni organ. Podnosioci su 31. marta 2017. godine podneli tužbu zbog dvostrukog „ćutanja uprave“, koju je Upravni sud odbacio rešenjem U. 4843/17 od 17. avgusta 2017. godine, zbog toga što podnosioci nisu dostavili dokaz o predaji naknadnog zahteva za donošenje rešenja po žalbi direktno drugostepenom organu, već su to učinili preko prvostepenog organa, što je suprotno članu 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

Prvostepeni organ je odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca rešenjem broj 3389/18 od 8. februara 2018. godine, koje je poništeno rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-738/2018-01 od 10. aprila 2018. godine.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.); da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku (član 208. stav 2.), drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, da ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, da ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da ako drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, da će izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiti da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar, da je takvo rešenje konačno (stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbom člana 19. stav 1. Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Kako se svim navodima ustavne žalbe obrazlaže isključivo povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je navode i razloge ustavne žalbe razmatrao sa stanovišta tog elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud, najpre, ukazuje da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 16. novembra 2010. godine povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-4828/2010 od 18. jula 2012. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, meritorno cenio samo period od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-4828/2010 od 18. jula 2012. godine Upravnom sudu, odnosno od 31. jula 2012. godine. Saglasno svojoj dosadašnjoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da period merodavan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku traje šest godina i tri meseca.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je drugostepenim rešenjem od 27. juna 2013. godine predmet u delu koji se odnosi na zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, rad na dane državnog i verskog praznika i rad noću vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak, a da je zahtev za isplatu naknade na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu pravnosnažno odbijen prvostepenim rešenjem od 19. februara 2009. godine, te o njemu u nastavku postupka nije više rešavano.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda. U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, jer se radi o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ustavni sud je najpre našao da je Upravni sud ponovio postupak po tužbi i doneo presudu nakon osam meseci od dostavljanja navedene odluke Ustavnog suda, iako je to bio dužan da učini u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke. Ustavni sud je potom našao da postupak čije se trajanje ceni ovom ustavnom žalbom obelež io dug period neaktivnosti prvostepenog organa, koji trajao od kada je predmet vraćen na ponovni postupak drugostepenim rešenjem od 27. juna 2013. godine do donošenja prvostepenog rešenja od 8. februara 2018. godine . Imajući to u vidu, kao i da je specifičnost upravnog postupka u tome da može umnogome da zavisi od aktivnosti stranke, Ustavni sud je nadalje zajedno analizirao preostala dva kriterijuma za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da su se zakonski uslovi za podnošenje žalbe zbog nedonošenja prvostepenog rešenja stekli još u septembru 2013. godine, ali da su je podnosioci izjavili tek 31. decembra 2015. godine. Pri tome, drugostepeni organ po toj žalbi nije postupao u skladu sa odredbama člana 236. Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, drugostepeni organ je dostavio prvostepenom organu navedenu žalbu sa nalogom da ga u ostavljenom roku obavesti o ishodu postupka. Kako prvostepeni organ nije postupio po tim nalogu, odnosno nije naveo bilo kakve razloge zbog kojih je prekoračio rok za donošenje i dostavljanje rešenja, moralo se smatrati da to propuštanje prvostepenog organa nije bilo opravdano. U takvoj situaciji, nadležnost za rešavanje o zahtevu je prelazila na drugostepeni organ, koji je bio dužan da pribavi spise i reši upravnu stvar, s tim što bi sprovođenje postupka, ukoliko se predmet ne može rešiti na osnovu spisa, iz razloga ekonomičnosti mogao poveriti prvostepenom organu, ali bi i u tom slučaju sam rešavao upravnu stvar. Umesto toga, drugostepeni organ je doneo rešenje od 2. februara 2016. godine, kojim je samo naložio prvostepenom organu da u određenom roku odluči o zahtevu podnosilaca. Međutim, podnosioci nisu pokrenuli upravni spor protiv rešenja o žalbi „zbog ćutanja administracije“, izjašnjavajući se pred Upravnim sudom da su zadovoljni takvim rešenjem, čime su propustili da pred tim sudom spreče uskraćivanje propisane pravne zaštite protiv „ćutanja uprave“. U nastavku postupka, prvostepeni organ nije doneo rešenje ni u naknadno određenom roku, te su podnosioci 22 . septembra 2016. godine ponovo podneli žalbu „zbog ćutanja administracije“, s tim što drugostepeni organ ovaj put o toj žalbi nije odlučio. Iako su podnosioci pokrenuli upravni spor zbog dvostrukog „ćutanja uprave“, njihova tužba je odbačena jer nisu ispunili Zakonom propisane procesne uslove za podnošenje tužbe.

Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (videti presudu Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije , 11681/85, stav 35, od 7. jula 1989. godine), kao i da ukoliko podnosilac ne koristi pravna sredstva koja mu omogućavaju da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (videti odluku Štajcar protiv Hrvatske , broj 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da navedeni propusti podnosilaca ustavne žalbe ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za nepostupanje upravnih organa u konkretnom postupku u kome se izvršava Odluka Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse u predmetu broj 120-487/09, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i utvrđena kašnjenja i propuštanja podnosilaca da zbog neaktivnosti prvostepenog organa od sredine 2013. do februara 2018. godine koriste pravna sredstva protiv „ćutanja uprave“ na način propisan zakonom , životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja upravnih organa (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka pokrenutog povodom zahteva podnosilaca od 9. januara 2009. godine, koji je pravnosnažno okončan još 8. oktobra 2010. godine, donošenjem presude Upravnog sud – Odeljenje u Nišu presudom U. 8955/10 (2009), Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te ju je u tom delu odbacio , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti