Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u vezi sa zastarelošću potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje i imovinu, zaključivši da su redovni sudovi pravilno primenili propise o zastarelosti. Sporazum o pitanjima sukcesije ne derogira domaće propise o zastarelosti potraživanja, već upućuje na njihovu primenu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7565/2012
19.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Federacije Bosn e i Hercegovin e i „ BNT Holding“ dd, Novi Travnik iz Bosne i Hercegovine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Federacije Bosne i Hercegovin e i „ BNT Holding“ dd Novi Travnik izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 2426/10 od 2. novembra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8552/11 od 29. avgusta 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Federacija Bosne i Hercegovin e i „ BNT Holding“ dd Novi Travnik iz Bosne i Hercegovine su podneli 27. septembra 2012. godine, preko punomoćnika Dina Jusufovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 2426/10 od 2. novembra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8552/11 od 29. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli: da su sudovi odbili tužbeni zahtev podnosilaca sa obrazloženjem da je njihovo potraživanje prema tuženom zastarelo; da, prema shvatanju podnosilaca , Sporazum o pitanj ima sukcesije zaključen između država bivše SFRJ isključuje nastupanje zastarelosti u slučaju postojanja obaveza iz ugovora, čije je ispunjenje bilo sprečeno raspadom SFRJ; da je prvostepeni sud praktično odbio dokazne predloge podnosilaca ustavne žalbe, zbog čega smatraju da im je povređeno pravo na pravično suđenje, jer im je onemogućeno pravo na dokazivanje; da su sudovi početak roka zastarelosti izveli iz dispozicije stranaka, iako je to protivno odredbama Zakona o obligacionim odnosima i veoma blisko procesno nedozvoljenim raspolaganjima. Pored toga, podnosioci su uz podnesak od 5. aprila 2013. godine dostavili rešenje Visokog trgovačkog suda Republike Hrvatske Pž. 6443/09-3 od 19. decembra 2012. godine i istakli da je pitanje sukcesije tretirano na način suprotan dosadašnjoj praksi sudova u Republici Srbiji, te da se pravni stav zauzet u dostavljenom rešenju mora uzeti u obzir prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi. P odnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u dokaze priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 2426/10 od 2. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se obaveže tuženi Javno preduzeće Jugoimport – SDPR iz Beograda da im isplati iznos od 30.250,00 američkih dolara , na ime glavnog duga, sa domicilnom kamatom zemlje porekla valute počev od 1. januara 1991. do 3. novembra 1995. godine, sa kamatom od 6% godišnje počev od 4. novembra 1995. do 2. marta 2001. godine, i domicilnom kamatom zemlje porekla valute počev od 3. marta 2001. godine do isplate.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8552/11 od 29. avgusta 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 2426/10 od 2. novembra 2011. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da su tužioci sa pravnim prethodnikom tuženog zaključili ugovor broj 4574/BNT od 1. februara 1990. godine, kojim su se sporazumeli da pravni prethodnik tuženog u svoje ime i za račun proizvođača ugovori sa Ministarstvom odbrane Šri Lanke kao kupcem, isporuku sredstava HBO; da je ugovorom tačno precizirana količina i cena robe, da je predviđeno da će se plaćanje ugovorene robe vršiti putem neopozivog dokumentovanog akreditiva otvorenog od strane kupca preko Narodne banke Jugoslavije, Vojn og servisa u Beogradu , i da će pravni prethodnik tuženog dinarsku protivvrednost ostvarenog i prispelog deviznog priliva doznačiti u korist računa proizvođača kod njegove Osnovne banke, u roku od dva radna dana od dana prispeća na njegov račun; da je roba koja je bila predmet navedenog u govora izvezena od strane tuženog Ministarstvu odbrane Sri Lanke i da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac Federacija Bosne i Hercegovine aktivno legitimisana u odnosu na predmetno potraživanje na osnovu člana 20. Zakona o početnom bilansu stanja preduzeća od 8. aprila 1998. godine. Drugostepeni sud je istakao da je prvostepeni sud, imajući u vidu istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno našao da je potraživanje tužilaca zastarelo, jer se radi o potraživanju pravnih lica iz ugovora o prometu roba i usluga za koji Zakon o obligacionim odnosima propisuje rok zastarelosti od tri godine, a da je tužilac mogao da zahteva ispunjenje od 1. februara 1990. godine. Pored toga, drugostepeni sud posebno navodi da je u toku postupka bilo neophodno utvrditi činjenicu da je ino-partner preneo novčana sredstva na tuženog, ali da sud tu činjenicu nije mogao utvrditi ni na osnovu sprovedenog veštačenja, jer se veštak nije ni mogao izjasniti da li je na račun tuženog prispelo 30.250,00 USD, s obzirom na to da poslovna banka ne poseduje dokumentaciju zbog proteka vremena. Naime, Narodna banka Srbije je navela da je za naplatu potraživanja vojne opreme po osnovu izvoza do 31. decembra 1996. godine bio nadležan Vojni servis, odnosno „JU Garant banka“, čiji je pravni sledbenik „Srpska banka“ AD Beograd, koja je takođe u svom dopisu istakla da predmetnu dokumentaciju ne poseduje zbog proteka roka u okviru kojeg je banka dužna da čuva predmetnu dokumentaciju. Pored toga, tužioci na kojima je bio teret dokazivanja, u konkretnom slučaju , u toku postupka nisu dostavili dokaz o danu dospeća. Drugostepeni sud je našao da su neosnovani navodi tužilaca da se rok zastarelosti predmetnog potraživanja može računati od 3. juna 2004. godine kao momenta kada je domicilna država tužilaca kao država potpisnica potpisala Sporazum o pitanjima sukcesije. Po nalaženju suda, od momenta dospeća 1. januara 1991. godine pa do početka zastoja zastarelosti 6. aprila 1992. godine (kada je proglašeno ratno stanje u BiH), prošlo je godinu i tri meseca, a od momenta prestanka zastoja 21. novembra 1995. godine (kada je potpisan Dejtonski sporazum), rok zastare počinje da teče ponovo, s tim što se vreme pre zastoja uračunava u novi rok. Kako je tužba u predmetnom sporu podneta tek 2. juna 2007. godine, to je , po mišljenju drugostepenog suda, jasno da je rok iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima protekao, pa je zbog toga i potraživanje tužilaca neosnovano, što je prvostepeni sud pravilno utvrdio. O dlučujući o eventualnom tužbenom zahtevu u smislu člana 191. st av 2. Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud smatra da je pravilno prvostepeni sud odbio eventualni tužbeni zahtev, te je za ovakvu odluku naveo i odgovarajuće razloge. Takođe, drugostepeni sud nalazi da je neosnovano pozivanje tužilaca na Sporazum o pitanjima sukcesije, jer nijedna odredb a Sporazuma ne reguliše pitanje zastarevanja potraživanja, niti se odredbe Sporazuma mogu tumačiti kao fikcija postojanja uzr oka zastoja zastarelosti bez stupanja na snagu Sporazuma, a iz odredaba o obaveznosti postojanja preuzetih obaveza iz ugovora, kao i odredbe o pristupu sudovima proizlazi da su potpisnici Sporazuma pod nemogućnošću pristupa sudovima podrazumevali postojanje objektivnih razlog a sprečenosti poverioca da ostvari svoje potraživanje zbog nesavladivih prepreka.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom ne može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Sporazum o pitanjima sukcesije (u daljem tekstu: Sporazum) potpisale su 29. juna 2001. godine, u Beču, Bosna i Hercegovina, Republika Hrvatska, Republika Makedonija, Republika Slovenija i Savezna Republika Jugoslavija, pet suverenih ravnopravnih država sukcesora bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SFRJ). Odredbom člana 8. Sporazuma je propisano da će svaka Država sukcesor na bazi reciprociteta, a u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, preduzimati neophodne mere da obezbedi sprovođenje odredbi ovog sporazuma kako bi bile prihvaćene i delotvorne u njenim sudovima, većima i telima, kao i da druge Države sukcesori i njihovi državljani imaju pristupa tim sudovima, većima i telima radi obezbeđenja primene ovog sporazuma. Odredbom člana 9. je propisano da će se Sporazum sprovoditi u dobroj meri prema Povelji Ujedinjenih nacija od strane Država sukcesora i u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Prilogom G Sporazuma je propisano: da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine , uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, bi ti poštovani bez ikakve diskriminacije, kao i da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (član 2. stav 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i dr ugih država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (član 7.); da navedene odredbe ovog priloga nemaju uticaja na bilo kakve garancije u pogledu odsustva diskriminacije u vezi sa privatnom svojinom i stečenim pravima koji postoje u domaćem zakonodavstvu Država sukcesora (član 8.).

Ustavni sud konstatuje da je institut ugovornog prava - pacta sunt servanta, u međunarodnim ugovornim odnosima, uređen odredbom člana 26. Bečke konvencije o ugovornom pravu („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori i sporazumi“, broj 30/72), kojom je propisano da svaki ugovor na snazi vezuje članice i one treba da ga dobronamerno izvršavaju (član 26.). Pored toga, odredbom člana 28. Bečke konvencije o ugovornom pravu je propisano da osim ako drukčija namera ne proizilazi iz ugovora ili nije na drugi način utvrđena, odredbe ugovora ne vezuju jednu članicu u pogledu akta ili činjenice koji su prethodili datumu stupanja na snagu ovog ugovora u odnosu na tu članicu ili situaciju koja je prestala da postoji tog datuma.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine (član 374. stav 1.); da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.); da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, kao i da ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09 ), bilo je propisano: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, kao i da sud može odlučiti da se dokazuju i priznate činjenice ako smatra da stranka njihovim priznanjem ide za tim da raspolaže zahtevom kojim ne može raspolagati (član 3. stav 3 .) (član 222. stav 1.); da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nisu povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja, u parničnom postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog materijalnog prava , za koju su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Naime, sudovi su osporene presude zasnovali na činjenici da je potraživanje podnosilaca ustavne žalbe prema tuženom zastarelo na osnovu odredbe člana 374. stav 1. Z akona o obligacionim odnosima. Sudovi su, pri tome, imali u vidu i sadržinu odredbe člana 383. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je uređen institut zastoja zastarelosti potraživanja , koji je, u konkretnom slučaju, postojao za vreme ratnog stanja u Bosni i Hercegovini, u periodu od 6. aprila 1992. do 21. novembra 1995. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da iz člana 8. Sporazuma proizilazi obaveza svake Države sukcesora da na bazi reciprociteta, a u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, preduzme neophodne mere radi obezbeđenja sprovođenja odredaba tog sporazuma. Iz navedene odredbe Sporazuma jasno proizlazi volja Država sukcesora da se primena Sporazuma obezbedi uz poštovanje unutrašnjeg zakonodavstva, a što je, u konkretnom slučaju, podnosiocima ustavne žalbe i obezbeđeno u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donet u Odluku Ustavnog suda Už-2374/2009 od 10. maja 2012. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs) .

Takođe, sudovi su obrazložili i to da nijednom drugom odredbom Sporazuma nije regulisano pitanje zastarelosti potraživanja, niti se odredbe navedenog Sporazuma mogu tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja do stupanja na snagu Sporazuma. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom podseća da odredba člana 2. stav 2. Priloga G Sporazuma propisuje samo obavezu država sukcesora da ugovore zaključene između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine, uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, poštuju bez ikakve diskriminacije, uz obavezu da se obezbedi izvršenje na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora. Međutim, ova odredba Sporazuma se ne može tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja, niti kao fikcija priznanja duga, jer takvo tumačenje nema utemeljenje u sadržini navedene odredbe. Štaviše, odredba člana 8. Sporazuma upućuje na primenu unutrašnjeg zakonodavstva, u konkretnom slučaju na odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima je na celovit način uređen institut zastarelosti. Pored toga, postupanje redovnih sudova je bilo u skladu sa navedenim odredbama Bečke konvencije o ugovornom pravu , kojima je utvrđena obaveza dobronamernog izvršavanja ugovora.

Konačno, sudovi su izneli jasne razloge zbog čega nema mesta primeni odredaba Zakona o parničnom postupku koje se odnose na nedozvoljena raspolaganja, kao i zbog čega smatraju da je konkretno potraživanje tuženog dospelo za naplatu 1. januara 1991. godine, ali da je zbog zastoja zastarevanja zastarelost potraživanja počela teći 21. novembra 1995. godine. Ovakav stav sudova je, sa stanovišta zaštite navedenih Ustavom zajemčenih prava, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na postupanje prvostepenog suda koji je odbio dokazne predloge podnosilaca ustavne žalbe i time im povredio „pravo na dokazivanje“, Ustavni sud, pre svega, napominje da iz principa procesne ravnopravnosti parničnih stranaka proizilazi i njihovo pravo na predlaganje dokaza i izvođenje predloženih dokaza, iako samo to pravo nije izričito garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Navedeno pravo nije apsolutno, a zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, u konkretnom slučaju, postupajući redovni sudovi arbitrerno i proizvoljno primenili procesna pravila. Ustavni sud nalazi da ni ovi navodi ustavne žalbe nisu osnovani. Naime, saglasno odredbi člana 221. stav 2. Zakona o parničnom postupku, nadležni sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica, dok iz odredbe člana 305. stav 1. Z akona o parničnom postupku proizilazi da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će glavnu raspravu zaključiti. Dakle, zaključenje glavne rasprave ne znači da prethodno moraju biti raspravljeni svi navodi i izvedeni svi dokazi koje su stranke predložile. Ovo stoga što sud zaključuje glavnu raspravu i pristupa donošenju presude čim se sredstvo odbrane koje je uzeo u razmatranje pokaže osnovanim. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je našao da je materijalno-pravni prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tuženog osnovan, te stoga nije ni bilo potrebe da se izvode drugi dokazi. Iz svega navedenog proizlazi da procesna pravila nisu na arbitraran i proizvoljan način primenjena na štetu podnosilaca.

Budući da su osporene presude dovoljno jasno obrazložene i da su primenjene odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalno -pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na istim navodima kojima su obrazložili i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na sve navedeno u ovoj tački obrazloženja, kao i zbog činjenice da je osporena presuda doneta u zakonito sprovedenom sudskom postupku, u kome je podnosiocima ustavne žalbe bilo omogućeno pravično suđenje, Ustavni sud smatra da im nije povređeno ni pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Pored napred navedenog, Ustavni sud ističe da su podnosioci ukazali da iz sadržine dostavljenog rešenja Visokog trgovačkog suda Republike Hrvatske Pž. 6443/09-3 od 19. decembra 2012. godine proizlazi da Sporazum o pitanjima sukcesije derogira odredbe domaćeg prava o zastarelosti i rokovima zastarelosti, što je suprotno dosadašnjoj praksi sudova u Republici Srbiji. Međutim, Ustavni sud posebno napominje da se iz napred navedenog rešenja ne može izvesti zaključak da je Sporazum o pitanjima sukcesije tumačen na način kako to čine podnosioci ustavne žalbe, tj. u smislu da Sporazum uspostavlja fikciju zastoja, prekida toka zastarevanja ili priznanja duga, već je prvostepena presuda ukinuta zbog ignorisanja argumentacije tužilaca u pogledu primene Sporazuma o pitanjima sukcesije. Stoga, Ustavni sud ukazuje da Republika Srbija ni po osnovu reciprociteta nema obavezu da na opisani način tumači zaključeni Sporazum.

Sledom svega rečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u vezi sa zastarelošću potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti