Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade za povredu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Iznos od 400 evra, dosuđen na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, nije adekvatan, te je utvrđeno pravo na naknadu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7568/2012
19.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Stojkovića iz Boljara, opština Vlasotince, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Dejana Stojkovića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 16029/10 od 6. juna 201 2. godine povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na prav ično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Stojković iz Boljara, opština Vlasotince, je 2 8. septembra 201 2. godine, preko punomoćnika Sonje Mišković i Vladimira Miškovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 16029/10 od 6. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčen og članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog član om 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom odbijen tužbeni zahtev podnosioca kao učesnika rata za vreme bombardovanja NATO avijacije u periodu od 24. marta 1999. do 12. juna 1999. godine, kao zastareo; da je, imajući u vidu praksu Ustavnog suda, ovakav stav Apelacionog suda u Beogradu suprotan Ustavu Republike Srbije, Zakonu o obligacionim odnosima i vladajućoj sudskoj praksi, a ujedno i nepravičan, pošto je stavio u neravnopravan položaj oštećene koji su već ostvarili predmetno pravo i oštećene čiji je postupak još u toku; da je prema nalazu veštaka neuropsihijatra, psihička bolest podnosioca dobila svoj konačni oblik 4. decembra 2007. godine, kada je tužilac saznao za obim i visinu pretrpljene štete, iz čega proizlazi da njegovo potraživanje nije zastarelo; da je sud paušalno zaključio da je oboljenje kod podnosioca poprimilo svoje osnovne elemente neposredno po prestanku bombardovanja, te da se taj momenat imao uzeti kao momenat nastupanja štetne posledice i početak objektivnog roka zastarelosti, a da navodno kasnije promene u toku bolesti nemaju značaja kod ocene istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povrede navedenih prava. Takođe, podnosilac je dostavio presude sudova u drugim sličnim predmetima kao dokaz o različitom postupanju sudova.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 59754/10 od 29. septembra 20 10. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo odbrane , da tužiocu , na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah i na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, isplati opredeljene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv označene prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je 6. juna 2012. godine doneo osporenu presudu Gž. 16029/10, kojom je žalbu odbio i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, navedeno je: da je tužilac tužbu podneo 4. maja 2009. godine; da je dva puta učestvovao na ratištu, i to u Bosni u redovnom sastavu JNA počev od 13. decembra 1991. godine do 17. maja 1992. godine i na Kosovu i Metohiji za vreme NATO bombardovanja, počev od 24. marta 1999. do 12. juna 1999. godine; da je prve probleme osetio po dolasku sa ratišta u Bosni, a lekaru se nije obraćao do 2007. godine; da kod tužioca postoji ukupno umanjenje životne aktivnosti od 15%, i to tako što je boravak na ratištu u Bosni izazvao umanjenje životne aktivnosti od 8%, a na Kosovu i Metohiji 7%, sve u vezi sa iskustvom sa ratišta koje je u uzročno-posledičnoj vezi sa nastankom oboljenja; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je zastarelo potraživanje naknade nematerijalne štete tužioca za pretrpljeni strah i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti po osnovu učešća na ratištu u Bosni i na Kosovu i Metohiji, kao i da tokom postupka nije dokazao da je došlo do prekida ili zastoja zastarevanja; da je njegovo potraživanje za naknadu nematerijalne štete nastale kao posledica učešća u ratu u Bosni zastarelo jer je protekao rok od 15 godina iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, koji se ima primeniti, računajući od 17. maja 1992. godine, kod činjenice da je tužba podneta 4. maja 2009. godine, a sve s obzirom na to da je šteta nastala kao posledica izvršenja krivičnog dela oružane pobune iz člana 124 KZ SRJ, te da za zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom nije od uticaja momenat saznanja za konačan oblik štete, jer je reč o roku zastarelosti, čijim protekom oštećeni apsolutno gubi pravo na potraživanje štete; da je prvostepeni sud pravilno ocenio i istaknuti prigovor zastarelosti u odnosu na potraživanje naknade štete nastale kao posledica boravka na ratištu na Kosovu i Metohiji, te pravilno našao da je i u tom slučaju protekao rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je protekao objektivni rok od pet godina, računajući od 12. juna 1999. godine do kada je tužilac učestvovao u ratu na Kosovu i Metohiji, a kod činjenice da je tužba podneta 4. maja 2009. godine; da je sud našao da su neosnovanii žalbeni navodi tužioca da je za svoju bolest saznao tek 4. decembra 2007. godine, kada se i obratio lekaru, s obzirom na to da je nesumnjivo utvrđeno (iz ocene nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra, te iskaza samog tužioca) da je tužilac stekao saznanje o svojoj bolesti tri – četiri godine po povratku sa ratišta u Bosni, a što je držao u tajnosti, lečio se samoinicijativno, misleći da će bolest proći, zbog čega se lekaru javio tek 2007. godine, a da u prilog tome govori i činjenica da je kod tužioca već prilikom boravka na ratištu u Bosni došlo do umanjenja životne aktivnosti od 8%, koje se prilikom boravka na ratištu na Kosovu i Metohiji pogoršalo za još 7%, što je kod tužioca dovelo do ukupnog umanjenja životne aktivnosti od 15%.

Presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6913/11 od 21. decembra 2011. godine, Gž. 6375/11 od 4. aprila 2012. godine i Gž. 2548/12 od 24. maja 2012. godine, na koje se podnosilac poziva ukazujući na različito postupanje suda poslednje instance, odbijene su žalbe tužene Republike Srbije izjavljene protiv prvostepenih presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6071/11 od 1. jula 2011. godine, P. 9044/10 od 24. juna 2011. godine i P. 7267/11 od 24. novembra 2011. godine. Navedenim prvostepenim presudama su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca i tužena Republika Srbija je obavezana da im isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti nastale nakon što su tužioci učestvovali u ratnim dejstvima na Kosovu i Metohiji tokom NATO bombardovanja 1999. godine . U obrazloženju ovih presuda navedeno je, između ostalog, da se saznanje za štetu ne vezuje samo za dan njenog prouzrokovanja, već i za saznanje o njenom obimu i visini, a to je onda kada je oštećenje zdravlja tužioca i njegove opšte životne sposobnosti zbog navedenog oboljenja postalo konačno. Isto obrazloženje navedeno je i u presudi Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4040/12 od 21. juna 2012. godine, na koju se podnosilac takođe poziva ukazujući na različito postupanje suda poslednje instance, a kojom je preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90025/10 od 26. januara 2012. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90025/10 od 8. februara 2012. godine, ali samo u delu koji se tiče visine naknade, tj. potvrđena je u delu kojim je tužena Republika Srbija obavezana da tužiocu naknadi nastalu nematerijalnu štetu.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi i navedene razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava i povredu prava na pravnu sigurnost, tj. različito postupanje sudova i odlučivanje drugostepenog suda, kao najviše instance u konkretnom slučaju, povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući najpre istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i postavljenog zahteva, ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan osporenom presudom, u suštini, ustavnom žalbom osporava način na koji je Apelacioni sud u Beogradu primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima, samo formalno se pozivajući na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava.

Ustavni sud ukazuje da je u svojim ranijim odlukama povodom ustavnih žalbi kojima je isticana pogrešna primena materijalnog prava u odlukama parničnih sudova donetim u sličnoj pravnoj stvari kao u konkretnom slučaju, takođe konstatovao da u tim ustavnim žalbama nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani pogrešnom ili arbitrernom primenom zakona (videti , pored drugih, Odluku Už-4933/2011 od 7. novembra 2012. godine ).

6. S druge strane, ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji done o različite presude u odnosu na osporenu presudu istog suda. Sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa redovnih sudova u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima " Santos Pinto protiv Portugalije", od 20. maja 2008. godine i "Beian protiv Rumunije", od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom istog drugostepenog suda, a pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Vinčić i drugi protiv Srbije“, koju je Evropski sud doneo, uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

Ovakav stav Ustavni sud je već izrazio, pored ostalih, i u Odluci Už-1749/2009 od 4. aprila 2012. godine i Odluci Už-4933/2011 od 7. novembra 2012. godine.

Takođe, Ustavni sud ističe da nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je različitim postupanjem nadležnih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao izre ci.

Ustavni sud smatra da je samo donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravnu sigurnost iz člana 32. stav 1. Ustava, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosi ocu ustavne žalbe.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade za povredu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti