Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja poseda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 20 godina. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, Sud je ocenio da je primarna odgovornost na nedelotvornom postupanju sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slava Krstevskog iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Slava Krstevskog i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10921/11 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4929/93) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slave Krstevski iz Beograda podneo je, 3. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika Miodraga Stevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10921/11, kao i protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10921/11 od 17. oktobra 2013. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 723/14 od 12. juna 2014. godine, zbog povrede prava na naknadu štete i na mirno uživanje imovine, zajemčenih članom 35. stav 2. i članom 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da sama činjenica da je sudu bila potrebna 21 godina da odluči o tužbenom zahtevu po tužbi za smetanje poseda, govori u prilog osnovanosti njegove tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava. Nadalje, podnosilac je naveo da su parnični sudovi nezakonito i nepravilno postupali jer su dve decenije utvrđivali šta je dograđivano i da li je dograđivano uz dozvolu nadležnog organa iako to nije bilo od značaja za odluku u konkretnom sporu, kao i da je od značaja za njihovu odluku trebalo da bude činjenica da je on suvlasnik i korisnik kuće, te da je tuženi izvodio određene radove na vodovodnoj i kanalizacionoj mreži i to u vreme izvođenja bez dozvole za to. Podnosilac smatra da je odgovornost parničnih sudova „još više potencirana“ zauzimanjem njemu nepoznatog pravog stava da zaštitu zbog smetanja poseda može da traži samo držalac stvari, ali ne i njegovi naslednici, ističući da ukoliko je ovakav stav „ispravan“ to onda nije bilo razloga da se toliko dugo vodi postupak posle smrti tužioca. Prema navodima ustavne žalbe, napred navedeno ukazuje da je tužiocima naneta šteta, a time i ugroženo njihovo pravo na naknadu štete zajemčeno članom 35. stav 2. Ustava, a da iz svega jasno proizlazi i da je tužiocu i njegovim pravnim sledbenicima ugroženo pravo na mirno uživanje svojine i drugih prava stečenih na osnovu zakona, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu Ustavom zajemčenih prava i poništi osporena rešenja. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematrijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49397/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Otac podnosioca ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 2. septembra 1993. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog L.K, kojom je tražio da sud utvrdi da je tuženi otkopao vodovodne i kanalizacione cevi koje služe zajedničkoj porodičnoj stambenoj zgradi i na istom mestu izgradio betonske temelje, dana 6. avgusta 1993. godine, te da je na taj način tužioca smetao u zadnjem mirnom posedu i korišćenju porodične stambene zgrade, stana u parteru i prilaza na kojem je zgrada podignuta. Takođe, traženo je da sud obaveže tuženog da ukloni nove vodovodne i kanalizacione priključke sa već postojećih, poruši betonske temelje i ukloni sav materijal s parcele, te sve vrati u pređašnje stanje. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 4929/93. Uz tužbu podnet je i predlog za određivanje privremene mere. Predložena mera određena je rešenjem od 22. oktobra 1993. godine , protiv kojeg je tuženi izjavio žalbu 8. novembra 1993. godine. Po ovoj žalbi nije postupao ni prvostepeni ni drugostepeni sud.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4929/93 od 21. juna 1996. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti tužioca. Istim rešenjem određeno je da će se postupak nastaviti kada ga naslednici ili staralac zaostavštine preuzmu ili kada ih sud pozove da to učine, na predlog druge parnične stranke.

Na predlog tuženog, koji je podneskom obavestio parnični sud da su naslednici sada pokojnog tužioca njegova supruga Verka Krstevski i njegova dva sina Momčilo Krstevski i Slave Krstevski, ovde podnosilac ustavne žalbe , Drugi opštinski sud u Beogradu je 2. marta 2001. godine doneo rešenje da se nastavlja predmetni parnični postupak.

Prvo ročište u ovoj fazi postupka zakazano je za 5. februar 2002. godine, ali ono nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročište zakazano za 9. decembar 2002. godine nisu došli tužioci iako su bili uredno pozvani, te je Drugi opštinski sud u Beogradu doneo rešenje o mirovanju postupka. Tužioci su 19. marta 2003. godine podneli predlog za nastavak postupka, pa je parnični sud zakazao ročište za 7. jul 2003. godine, na koje uredno pozvani tužioci nisu došli, usled čega je Drugi opštinski sud u Beogradu , istog dana , doneo rešenje P. 4929/93 da se tužba smatra povučenom. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 20. aprila 2004. godine ukinuto je označeno prvostepeno rešenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 3935/04, a prvo ročište u ovoj fazi postupka održano je 9. novembra 2004. godine. Tužioci nisu došli na naredno ročište, pa je Drugi opštinski sud u Beogradu 15. marta 2005. godine doneo rešenje P. 3935/04 da se tužba smatra povučenom, a 16. maja 2005. godine dopunsko rešenje kojim je odlučeno o troškovima predmetnog parničnog postupka. Dopunsko rešenje ispravljeno je rešenjem od 19. jula 2005. godine u pogledu imena tuženog, koje je ispravljeno rešenjem od 28. septembra 2005. godine, takođe u pogledu imena tuženog.

Tužioci su 18. jula 2005. godine podneli predlog za vraćanje u pređašnje stanje, kao i žalbu protiv rešenja P. 3935/04 od 16. maja 2005. godine (kojim je odlučeno o troškovima postupka).

U postupku po izjavljenoj žalbi, Okružni sud u Beogradu je 16. marta 2006. godine doneo rešenje kojim je vratio spise prvostepenom sudu na dopunu postupka, kako bi se pribavilo punomoćje određenog advokata za zastupanje tuženog i radi odluke o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Po dobijanju spisa predmeta, Drugi opštinski sud u Beogradu je zakazao tri ročišta, od kojih jedno nije održano, doneo rešenje o ispravci rešenja tog suda od 15. marta i 16. maja 2005. godine, u pogledu imena jednog od tužilaca, nakon čega je ponovo dostavio spise predmeta drugostepenom sudu. Okružni sud u Beogradu je 28. juna 2007. godine doneo rešenje da se vraćaju spisi prvostepenom sudu na dopunu postupka, kako bi taj sud odlučio o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje.

U nastavku prvostepenog postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu je, nakon četiri zakazana ročišta, od kojih jedno nije održano, dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo ranije doneta rešenja, nakon čega je predmet dobio broj P. 2851/08. U daljem toku postupka, do donošenja rešenja kojim je odbačena tužba tužilaca, zakazano je šest ročišta, od kojih su tri održana. Parnični sud je naložio, pod pretnjom propuštanja, jednom od tužilaca da dostavi adresu drugog tužioca jer poziv tom tužiocu nije mogao da bude uručen na adresu dostavljenu sudu, usled čega tri ročišta nisu održana. Pošto tužilac nije postupio po nalogu suda, Drugi opštinski sud u Beogradu je ocenio da tužba tužilaca nije uredna, te ju je, rešenjem P. 2851/08 od 16. septembra 2009. godine, odbacio. Viši sud u Beogradu, postupajući po žalbi tužilaca, doneo je rešenje Gž. 7062/10 od 19. januara 2012. godine, kojim je ukinuo rešenje o odbacivanju tužbe, dok je isti sud, rešenjem Gž. 9400/11 od 24. oktobra 2012. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu tuženog izjavljenu protiv rešenja kojim je 1993. godine određena predložena privremena mera.

Nakon vraćanja spisa predmeta prvostepenom sudu, postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, kao nadležnim sudom nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, pod poslovni m brojem P. 10921/11. Do donošenja rešenja kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu, u ovoj fazi postupka zakazana su četiri ročišta, od kojih jedno nije održano. Na održanim ročištima izveden je dokaz saslušanjem tuženog i dva tužioca.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 17. oktobra 2013. godine doneo osporeno rešenje P. 10921/11, kojim je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ocenjujući da renoviranjem postojeće prostorije koja se nalazi uz deo zgrade koji tuženi koristi i na delu placa koji tužioci ne koriste, tuženi nije mogao da izvrši smetanje državine tužioca.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 723/14 od 12. juna 2014. godine odbijena je žalba tužilaca, te je potvrđeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10921/11 od 17. oktobra 2013. godine, uz obrazloženje da tužioci nisu aktivo legitimisani za vođenje predmetne parnice, budući da su tužbom tražili da se utvrdi da je treće lice, njihov pravni prethodnik, a ne oni, smetano u mirnoj državini. Ovo stoga, kako je navedeno u obrazloženju, jer, u skladu sa odredbom člana 75. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pravo na zaštitu u slučaju smetanja državine ima držalac stvari ili prava.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 2. septembra 1993. godine, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu od 12. juna 2014. godine, trajao 20 godina i devet meseci, s tim što je taj postupak bio u prekidu četiri godine i devet meseci. Nadalje je konstatovano da je osporeni postupak u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, od donošenja rešenja od 2. marta 2001. godine kojim je, na predlog protivne stranke, nastavljen prekinuti postupak, trajao 13 godina i tri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Polazeći, međutim, od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Šesnaestogodišnje trajanje postupka, koliko je predmetni parnični postupak trajao neračunajući period njegovog prekida, koji je pri tome hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio posebno složen.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosi lac imao interes da se taj postupak efikasno okonča, ali i da je on svojim ponašanjem doprinel o da postupak duže traje. Naime, usled njegovog nedolaska (zajedno sa ostalim tužiocima) na više ročišta, postupak je jednom bio u mirovanju, a dva puta su doneta rešenja da se tužba smatra povučenom. Dodatni postupci koji su se vodili povodom žalbi izjavljenih protiv ovakvih rešenja, odnosno po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, uticali su da predmetni parnični postupak duže traje.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, opisani doprinos podnosioca kao parnične stranke ne može da bude opravdanje da postupak samo u odnosu na njega traje više od 13 godina. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da odgovornost za dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku neophodne da se taj postupak sprovede brzo i efikasno, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Kako podnosilac u ustavnoj žalbi nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenog prava u predmetnom parničnom postupku, krećući se u granicama zahteva, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda prava dovoljan vid pravičnog zadovoljenja podnosioca.

5. U pogledu istaknute povrede prava na naknadu štete zajemčenog članom 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu da pojedinačnim aktima koji su ospor eni ustavnom žalbom nije odlučivano o pitanju eventualnog prava podnosioca na naknadu štete zbog nepravilnog rada državnog organa, ocenio da se osporena rešenja ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenog prava, bez navođenja jasnih i konkretnih razloga kojima se argumentuje takva tvrdnja, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navod podnosioca da „iz svega jasno proizlazi“ da je tužiocu povređeno pravo iz člana 58. stav 1. Ustava, ne može smatrati ustavnopravnim razlogom kojim se potkrepljuje tvrdnja o povredi ustavnog prava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na naknadu štete i na mirno uživanje svojine, zajemčenih članom 32. stav 2. i članom 58. stav 1. Ustava , jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja poseda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti