Odluka Ustavnog suda o nepriznavanju strane sudske odluke zbog javnog poretka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu hrvatskog brodogradilišta, potvrđujući da je odluka o nepriznavanju hrvatske presude ispravna. Postupak u Hrvatskoj nastavljen je nakon otvaranja stečaja nad srpskom firmom, što je u suprotnosti sa javnim poretkom Srbije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-757/2008
25.06.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi D.D. "3. maj brodogradilište" iz Rijeke, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. juna 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D.D. "3. maj brodogradilište" iz Rijeke, izjavljena protiv rešenja Višeg trgovinskog suda Pvž. 391/08 od 5. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D.D. „3. maj brodogradilište“ iz Rijeke, Republika Hrvatska, preko zakonskog zastupnika Tomislava Prpića, podnelo je Ustavnom sudu 3. jula 2008. godine dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu, protiv rešenja Višeg trgovinskog suda Pvž. 391/08 od 5. maja 2008. godine, zbog povrede prava iz čl. 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da je u osporenom rešenju Viši trgovinski sud pogrešno primenio odredbu člana 91. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, da u konkretnom slučaju Viši trgovinski sud nije u postupanju bio nezavistan i nepristrasan, te o pravima podnosioca nije pravično odlučio, kao i da je podnosilac stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na drugu stranku u postupku. Naime, podnosilac ističe da je odluka čije se priznanje u Republici Srbiji traži, uručena punomoćniku preduzeća "Interexport" (tužioca u postupku koji se vodio u Republici Hrvatskoj), koji je na istu izjavio žalbu 16. maja 2002. godine, a koja žalba je odbijena odlukom Višeg trgovačkog suda Republike Hrvatske 9. septembra 2003. godine. Dalje, navodi da je stečajni postupak nad preduzećem za međunarodnu trgovinu "Interexport" u Republici Srbiji pokrenut 30. septembra 2002. godine, nakon što je doneta odluka prvostepenog suda i nakon što je punomoćnik navedenog preduzeća izjavio žalbu na istu. Podnosilac smatra da je preduzeće Interexport postupilo prevarno i o činjenici da je pokrenut stečajni postupak nije obavestilo sud u Republici Hrvatskoj, koji nije bio niti je mogao biti svestan te okolnosti, a koja bi i prema hrvatskom pravu dovela do prekida postupka. Takođe, navodi da je stečajni upravnik preduzeća "Interexport" u stečaju, nakon saznanja za pravosnažnu presudu, mogao da traži ponavljanje postupka u smislu hrvatskog zakona o parničnom postupku. Iz svega iznetog, podnosilac ustavne žalbe smatra da procesna povreda na koju ukazuje Viši trgovinski sud, a koja je učinjena pred hrvatskim sudom, nije takvog intenziteta da bi se mogla smatrati povredom koja se protivi javnom poretku Republike Srbije. Podnosilac smatra da je zahtev svakog pravnog poretka utemeljenog na načelu vladavine prava da sudovi poznaju propise koje primenjuju u konkretnim slučajevima i da donose zakonite odluke, a što je Viši trgovinski sud u konkretnom slučaju propustio da uradi, jer je pogrešno primenio odredbu člana 91. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima, čime je povredio zakon na štetu podnosioca. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Višeg trgovinskog suda Pvž. 391/08 od 5. maja 2008. godine, Sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Rešenjem Višeg trgovinskog suda Pvž. 391/08 od 5. maja 2008. godine usvojena je žalba protivnika predlagača preduzeća za međunarodnu trgovinu "Interexport" u stečaju, i preinačeno je rešenje Trgovinskog suda u Beogradu R. 1073/07 od 26. marta 2008. godine, na taj način što je odbijen predlog predlagača "3. maj brodogradilište" D.D iz Rijeke, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se prizna strana sudska odluka – presuda Trgovačkog suda u Rijeci X P. 1029/01 – 17 od 24. aprila 2002. godine. U obrazloženju rešenja navodi se: da je predlagač podneo predlog da se prizna strana sudska odluka - presuda Trgovačkog suda u Rijeci X P. 1029/01 – 17 od 24. aprila 2002. godine, koja je pravnosnažna 9. septembra 2003. godine, a izvršna 11. decembra 2003. godine; da je u postupku pred hrvatskim sudom podnosilac ustavne žalbe bio tuženi, a preduzeće za međunarodnu trgovinu "Interexport" tužilac; da je pomenutom presudom stranog suda odbijen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka; da je u tom postupku tužioca zastupao advokat Duško Popović, koji je navedenu presudu primio 8. maja 2002. godine i na koju je izjavio žalbu 16. maja 2002. godine; da je odlučujući o pomenutoj žalbi Visoki trgovački sud Republike Hrvatske istu odbio i potvrdio presudu prvostepenog suda 9. septembra 2003. godine; da je nad preduzećem za međunarodnu trgovinu "Interexport" otvoren stečajni postupak rešenjem St. 4327/97 od 30. septembra 2002. godine; da je nad preduzećem za međunarodnu trgovinu "Interexport" stečajni postupak otvoren nakon ulaganja žalbe na prvostepenu odluku stranog suda, a pre donošenja drugostepene odluke, što znači da je parnica pred stranim sudom vođena i nakon otvaranja stečajnog postuka nad tužiocem u stranom sudskom postupku; da ni tužilac ni tuženi u stranom sudskom postupku nisu obavestili strani sud o otvaranju stečajnog postupka nad tužiocem. Iz svega navedenog Viši trgovinski sud je u osporenom rešenju zaključio da se strana sudska odluka ne može priznati, jer je u suprotnosti sa odredbom člana 91. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, te da institut javnog poretka treba šire tumačiti i da ne treba priznavati strane sudske odluke čiji je način donošenja u očitoj suprotnosti sa principima našeg prava, pa i opšteprihvaćenim međunarodnim načelima. Takođe, u osporenom rešenju se zaključuje da je postupak pred stranim sudom u kojem je donesena odluka čije se priznanje traži, vođen u suprotnosti sa našim Zakonom o stečajnom postupku (u pogledu odredaba koje se odnose na posledice pokretanja stečajnog postupka) i Zakonom o parničnom postupku (u delu koji se odnosi na prekid postupka).
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog identiteta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).
Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja ("Službeni list SFRJ", br. 43/82 i 72/82 i "Službeni list SRJ", broj 46/96) propisano je: da se ne primenjuje pravo strane države ako bi njegovo dejstvo bilo suprotno Ustavom SRJ utvrđenim osnovama društvenog uređenja (član 4.); da se strana sudska odluka neće primeniti ako je u suprotnosti sa Ustavom SRJ utvrđenim osnovama društvenog uređenja (član 91.).
Zakonom o stečajnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 84/04 i 85/05) propisano je: da danom pokretanja stečajnog postupka prestaju prava direktora, zastupnika i punomoćnika, kao i organa upravljanja i nadzornih organa stečajnog dužnika i ta prava prelaze na stečajnog upravnika (član 60. stav 1.); da se uz firmu stečajnog dužnika, pri potpisivanju, dodaje oznaka "u stečaju", sa naznačenjem novog računa prko kojeg se vrši poslovanje stečajnog dužnika (član 64.); da parnice o imovini koja ulazi u stečajnu masu, koje su postojale na dan pokretanja stečajnog postupka, preuzima stečajni upravnik u ime i za račun stečajnog dužnika (član 72.); da se od dana pokretanja stečajnog postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja u cilju namirenja potraživanja, osim iavršenja koja se odnose na troškove stečajnog postupka (član 73. stav 1.); da se postupci iz stava 1. ovog člana koji su u toku prekidaju (član 73. stav 2.).
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je: da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 5)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1. do 5. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u smislu navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Višeg trgovinskog suda Pvž. 391/08 od 5. maja 2008. godine nisu povređena Ustavom zajamčena prava podnosioca ustavne žalbe kaja su u njoj naznačena.
Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe bilo obezbeđeno pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava.
Osporeno rešenje doneto je od strane suda ustanovljenog zakonom, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti i u propisanom sastavu, kao i da je celokupan postupak sproveden pravilno i zakonito. Podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku pred prvostepenim sudom i preduzimanje zakonom dopuštenih radnji. Po oceni Ustavnog suda, osporeno rešenje drugostepenog suda se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu nespornih dokaza. Suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni merodavnog prava i pogrešno izvedenom zaključku drugostepenog suda iz utvrđenog činjeničnog stanja. Naime, podnosilac smatra da je Viši trgovinski sud u osporenom rešenju nepravilno primenio odredbu člana 91. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, te da, po njegovoj oceni, nije došlo do tako grupe povrede procesnog prava koja bi se protivila javnom poretku Republike Srbije, imajući u vidu da je preduzeće za međunarodnu trgovinu "Interexport", po mišljenju podnosioca, postupilo prevarno i nije obavestilo strani sud o pokretanju stečejnog postupka. Međutim, i sam podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da bi i hrvatski sud u konkretnom slučaju prekinuo postupak da je znao za činjenicu otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem. S obzirom na navedeno, i činjenicu da je pitanje prekida postupka kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije uređeno imprativnim normama domaćeg prava, te da je u konkretnom slučaju postupak pred Visokim trgovačkim sudom Republike Hrvatske vođen i okončan nakon otvaranja stečaja nad tužiocem, Ustavni sud zaključuje da je Viši trgovinski sud u osporenom rešenju naveo ustavnopravno prihvatljive razloge kada je odlučio da ne prizna stranu sudsku odluku. Pitanje da li je preduzeće za međunarodnu trgovinu "Interexport" postupilo prevarno, nije bilo predmet odlučivanja u osporenom postupku, već samo pitanje da li se može priznati strana sudska odluka ako je postupak iz kojeg je ona proizašla vođen u suprotnosti sa domaćim propisima, odnosno Zakonom o stečajnom postupku i Zakonom o parničnom postupku. Ceneći navode podnosioca da sud prilikom donošenja rešenja nije bio nepristrasan, Ustavni sud iz sadržine ustavne žalbe kao i dokumentacije priložene uz nju, nije našao nijedan dokaz konkretne pristrasnosti nekog od sudija koji je učestvovao u donošenju osporenog rešenja. Takođe, tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je u osporenom postupku stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na drugu stranu, izraz je njegove subjektivne ocene, zato što je sud u osporenom rešenju na utvrđeno činjenično stanje, koje podnosilac ne osporava, primenio odgovarajuće norme materijalnog prava. Iz svega navedenog tvrdnja podnosioca da je Viši trgovinski sud u osporenom rešenju pogrešno protumačio institut javnog poretka, ne predstavlja prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje, niti povredi prava na jednaku zaštitu prava.
6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe, o povredi zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud zaključuje da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu zabrane diskriminacije, niti je u bilo kom delu ustavne žalbe istakao po kom osnovu je učinjena prema njemu diskriminacija u postupku u kojem je doneto osporeno rešenje, pa nisu postojale procesne pretpostavke da Ustavni sud odlučuje o zahtevu da se utvrdi povreda navedenih prava.
Sud se nije upuštao u ocenu navoda podnosioca da je Viši trgovinski sud prilikom donošenja osporenog rešenja povredio načelo vladavine prava, zato što u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud saglasno odredbama Ustava i Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik Republike Srbije", broj 109/07), samo utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da Viši trgovinski sud nije povredio prava podnosioca ustavne žalbe, zagarantovana odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, kada je osporenim rešenjem odlučio da ne prizna stranu sudsku odluku – presudu Trgovačkog suda u Rijeci X P. 1029/01 – 17 od 24. aprila 2002. godine. Ustavna žalba je stoga odbijena kao neosnovana, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o nepriznavanju strane sudske odluke zbog javnog poretka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti