Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja suda, uključujući duge periode neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás),, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. G . iz Šapca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. G . i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 22452/18 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. G . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. G . iz Šapca je, 28. juna 2022. godine, preko punomoćnika V. H , advokata iz Šapca, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije, u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 22452/18 , kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 22452/18 od 11. maja 2022. godine, rešenja Žalbene komisije Vlade broj 112-01-575/2018-01 od 16. novembra 2018. godine i rešenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede – Uprava za agrarna plaćanja broj 112-00-10/2018-07 od 5. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je upravni spor trajao sedam godina i tri meseca, iako je sud odlučivao bez rasprave , zbog čega je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku . Podnositeljka je postavila zahtev za naknadu nematerijalne štete. Takođe je ukazala da osporena presuda nije obrazložena.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede – Uprava za agrarna plaćanja broj 112-00-10/2018-07 od 5. oktobra 2018. godine, pored ostalog, određeno je da se podnositeljka ustavne žalbe trajno premešta na drugo radno mesto počev od 8. oktobra 2018. godine.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana osporeni rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 112-01-575/2018-01 od 16. novembra 2018. godine.

Podnositeljka je 14. decembra 2018. godine podnela tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 22452/18 od 11. maja 2022. godine. U obrazloženju osporene presude je , nakon citiranja odredaba Zakona o državnim službenicima, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni organ doneo odluku o premeštaju zbog potreba posla, a imajući u vidu dosadašnje rezultate rada podnositeljke u odnosu na planirane ciljeve i da je donosilac rešenja bio ovlašćen za takvo odlučivanje; da je podnositeljka premeštena na radno mesto u odgovarajućem zvanju – zvanje koje je imala pre premeštaja; da je sud ocenio da nisu osnovani navodi tužbe da je u postupku donošenja rešenja došlo do povrede pravila postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 2. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi .

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka 14. decembra 2018. godine podnela tužbu protiv konačnog upravnog akta, a da je Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu o tužbi odlučio osporenom presudom U. 22452/18 od 11. maja 2022. godine, odnosno nakon tri godine i pet meseci.

Ustavni sud ocenjuje da je samo trajanje konkretnog upravnog spora prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja nadležnog suda u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka pred tim sudom.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka imala legitiman interes da se o njenoj tužbi odluči u razumnom roku, imajući u vidu da je tužbom pobijana zakonitost konačnog upravnog akta kojim je podnositeljka trajno premeštena na drugo radno mesto. Podnositeljka nije, niti je mogla doprineti trajanju predmetnog upravnog spora.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud o tužbi, bez održavanja usmene rasprave, odlučio tek nakon tri godine i pet meseci.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom upravnom sporu povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i usvojio ustavnu žalbu, odlučivši kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog upravnog spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja Upravnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavnu žalbu izjavila i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 22452/18 od 11. maja 2022. godine i nižestepenih akata , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnositeljke od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnositeljka u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja sve navode koje je isticala u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnositeljke kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Vezano za navode podnositeljke da presuda Upravnog suda nije obrazložena, Ustavni sud najpre konstatuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni.

Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da sadrži dovoljno obrazloženje zašto se odbija tužba podnositeljke kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge zbog kojih je tako odlučeno. Upravni sud je odlučio o tužbi podnositeljke na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, te je ocenio da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ ocenio žalbene navode, a da u tužbi nisu iznete činjenice i dokazi koji bi bili od uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti drugostepenog rešenja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u preostalom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti