Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o određivanju i produženju pritvora. Utvrđeno je da su odluke donete u skladu sa zakonom, sa relevantnim razlozima, i da nije povređena pretpostavka nevinosti niti pravo na ograničeno trajanje pritvora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan , u postupku po ustavnoj žalbi M. V . iz Lazarevca kod Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. V . izjavljena protiv rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 283/15 od 10. oktobra 2015. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu Kpp. 283/15 – Kv. 3317/15 od 22. oktobra 2015. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kr. 32/16 od 24. marta 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 579/16 od 6. aprila 2016. godine, dok se u odnosu na „radnje prvostepenog suda koje su vezane za dostavljanje žalbe drugostepenom sudu i redosled odlučivanja po žalbama u drugostepenom sudu“ ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . iz Lazarevca kod Beograda podneo je Ustavnom sudu, 20. novembra 2015. godine, preko punomoćnika Z. D . N, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 283/15 od 10. oktobra 2015. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Kpp. 283/15 – Kv. 3317/15 od 22. oktobra 2015. godine, zbog povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 31. st. 1. i 2, člana 33. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, koja je zavedena pod brojem Už-7575/2015. Podnosilac je istakao i povredu prava iz člana 5. st. 2. i 3. i člana 6. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudski h prava i osnovnih sloboda, čije postojanje povred e Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

M. V . je, 6. maja 2016. godine, preko istog punomoćnika, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kr. 32/16 od 24. marta 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 579/16 od 6. aprila 2016. godine, kao i protiv „radnji prvostepenog suda koje su vezane za dostavljanje žalbe drugostepenom sudu i redosled odlučivanja po žalbama u drugostepenom sudu“, zbog povrede prava iz člana 27. st. 1. i 2, člana 31. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 33. stav 1, člana 34. stav 3. i člana 36. stav 2. Ustava, koja je zavedena pod brojem Už-3713/2016.

Ustavni sud je, imajući u vidu da je u oba predmeta ustavne žalbe izjavio isti podnosilac koji osporava rešenja o određivanju i produženju pritvora koja su doneta u istom krivičnom postupku, spojio spise predmeta Už- 7575/2015 sa spisima predmeta Už-3713/2016, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno:

- da je pritvor prema podnosiocu određen bez zakonskog osnova i bez poštovanja osnovnih principa krivičnog prava;

- da su u prvostepenom i drugostepenom rešenju o određivanju pritvora izneti „zaključci“ i tvrdnje kojima se na najgrublji način vređa pretpostavka nevinosti u krivičnom postupku;

- da prilikom donošenja rešenja o određivanju pritvora nije postojala osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe učinilac krivičnog dela, te da je pritvor prema njemu određen bez valjanog pravnog osnova;

- da sud nije dao pravno relevantne, opravdane i dovoljne razloge na osnovu kojih je našao da će podnosilac ustavne žalbe u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo;

- da je tužilac već u momentu donošenja naredbe o sprovođenju istrage po zakonu mogao (i morao) da poseduje snimke tajnog nadzora komunikacije i da ih već prilikom saslušanja predoči podnosiocu ustavne žalbe, te da je, kako se snimci tajnog nadzora komunikacije ni do danas ne nalaze u spisu, povređeno i pravo podnosica na ograničeno trajanje pritvora, jer organ postupka ne postupa sa dovoljnom ažurnošću;

- da snimci tajnog nadzora komunikacije nisu pribavljeni ni do danas, a da se rešenja o određivanju pritvora temelje upravo na „sižeu“ ov ih nepostojećih razgovora.

Podnosilac u ustavnoj žalbi dalje navodi:

- da je 29. februara 2016. godine B. fakultet U . u Beogradu dostavio DNK nalaz i da je tog dana prestao da postoji jedini „važan“ razlog za produženje pritvora u fazi istrage;

- da je Viši sud u Beogradu spise i žalbu od 7. marta 2016. godine dostavio Apelacionom sudu u Beogradu tek 22. marta 2016. godine, čime je ova žalba, iako uvažena od strane drugostepenog suda, praktično obesmišljena;

- da je 9. marta 2016. godine Više javno tužilaštvo u Beogradu protiv podnosioca podiglo optužnicu Kto. 69/16;

- da osporeno drugostepeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 579/16 od 6. aprila 2016. godine takođe sadrži povredu pretpostavke nevinosti, odnosno povredu prava iz člana 34. stav 3. Ustava;

- da sud u osporenom rešenju nije dao pravno relevantne, opravdane i dovoljne razloge na osnovu kojih je našao da će podnosilac ustavne žalbe u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, „naloži otklanjanje utvrđenih povreda“, „dosudi traženu naknadu“ i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe i još dvojici okrivljenih je n aredbom o sprovođenju istrage Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kti. 359/15 od 10. oktobra 2015. godine stavljeno na teret postojanje osnova sumnje da su izvršili krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.

Nakon što je saslušan u smislu odredbe člana 212. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, prema okrivljenom je 10. oktobra 2015. godine određen pritvor osporenim rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 283/15 u trajanju od 30 dana, koji se računao od 9. oktobra 2015. godine, kada je lišen slobode, a na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pred ovim sudom u toku istraga protiv okrivljenih M. V . (podnosioca ustavne žalbe) , M.Đ. i M.S, zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ u vezi sa članom 33. KZ, a sve po naredbi o sprovođenju istrage VJT u Beogradu Kti. 359/15 od 10. oktobra 2015. godine; da je zbog svega gore navedenog sudija za prethodni postupak doneo odluku kao u izreci rešenja na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, nalazeći da iz gore navedene činjenice odnosno sumnje da su se isti u dužem vremenskom periodu bavili nabavkom i distribucijom heroina proizlazi bojazan da bi puštanjem na slobodu u kratkom vremenskom periodu ponovili izvršenje krivičnog dela.

Branilac okrivljenog je protiv navedenog rešenja o određivanju pritvora izjavio žalbu koja je odbijena kao neosnovana osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 283/15 – Kv. 3317/15 od 22. oktobra 2015. godine.

U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno:

- da je, po nalaženju krivičnog veća, pravilno postupio sudija za prethodni postupak kada je prema okrivljenom M. V . i okrivljenima M.Đ. i M.S. odredio pritvor po zakonskom osnov u iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, imajući u vidu činjenicu da su dana 8. oktobra 2015. godine u Lazarevcu, neovlašćeno radi prodaje prodavali, kupovali i držali supstance koje su proglašene za opojnu drogu i to opojnu drogu heroin ukupne količine 42,1 gram, na taj nači n što je prvookrivljeni M . V . neutv rđenog dana i vremena od N.N. lica kupio predmetnu opojnu drogu radi prodaje drugookrivljenom M.Đ, pa su se dana 8. oktobra 2015. godine u vremenskom periodu od 11:00 časova do 21:22 časova, više puta međusobno pozivali i dogovarali radi predaje droge, tako što je prvookrivljeni M. V . telefonom pozvao drugookrivljenog M.Đ, a drugookrivljeni M.Đ. trećeokrivljenog M.S, i više puta komunicirali šifrovanim rečima , koristeći umesto „droga“ šifrovanu reč „ključ“, a sve u vezi primopredaje droge, nakon čega je, nakon što je prvookrivljeni M. V . prodao i predao predmetnu opojnu drogu …, pa imajući u vidu vrstu, količinu, kao i mesto pronalaska predmetne opojne droge, činjenicu da je kod okrivljenih pronađena i jedna digitalna vagica sive boje, jedan mikser bele boje i jedan kuhinjski nož sa drvenom drškom braon boje sa metalnim sečivom na kojima je prisustvo opojne droge heroin, kao i to da su okrivljeni osnovano sumnjivi da su inkriminisane radnje krivičnog dela koje im je stavljeno na teret preduzimali u cilju sticanja materijalne koristi, pri čemu je veće imalo u vidu u odnosu na okrivljenog M. V, da se radi o licu bez redovnih mesečnih izvora prihoda, … a opšte poznata činjenica je da se prodajom opojne droge, posebno opojne droge heroin, stiče velika materijalna dobit, te sve napred navedene okolnosti, u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će okrivljeni, svaki ponaosob, ukoliko budu pušteni na slobodu, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, zbog čega se njihovo dalje zadržavanje u pritvoru po ovom zakonskom osnovu, pokazuje kao nužno i neophodno za dalje vođenje krivičnog postupka;

- da je prilikom donošenja svoje odluke, krivično veće cenilo i navode žalbe branioca okrivljenog M. V, u delu da je pritvor prestrogo određena mera i da se ista svrha mogla postići blažom merom – merom zabrane napuštanja stana iz člana 208. ZKP, pa je našao da isti nisu osnovani, s obzirom da je stepen opasnosti da će okrivljeni M . V, u kratkom vremenskom periodu, ponoviti krivično delo, po oceni veća, takvog inteziteta da se može jedino sprečiti merom pritvora, a ne nekom drugom, blažom merom.

Apelacioni sud u Beogradu je 25. februara 2016. godine doneo rešenje Kr. 18/16 kojim je prema okrivljenom, ovde podnosiocu, produžio pritvor za još mesec dana, a najduže do 3. aprila 2016. godine. Pritvor je produžen iz razloga propisanih odredbom 211. stav 1. tačka 3) ZKP.

Uvažavanjem žalbe branioca okrivljenog, navedeno rešenje je ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 491/16 od 23. marta 2016. godine i predmet je upućen prvostepenom veću na ponovno odlučivanje.

Nakon ukidanja rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kr. 18/16 od 25. februara 2016. godine, pritvor je prema okrivljenom produžen osporenim rešenjima Apelacionog suda u Beogradu Kr. 32/16 od 24. marta 2016. godine i Kž2. 579/16 od 6. aprila 2016. godine za mesec dana, a najduže do 3. aprila 2016. godine .

U obrazloženjima ovih rešenja je, pored ostalog, navedeno:

- da i dalje stoje razlozi za produženje pritvora prema okrivljenima M. V, M.Đ. i M.S, iz razloga predviđenih odre dbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, s obzirom da iz spisa predmeta proizlazi postojanje osnovane sumnje da su ovi okrivljeni izvršili krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. u vezi sa članom 33. KZ, odnosno, da su osnovano sumnjivi da su neovlašćeno prodavali, kupovali i držali supstance proglašene za opojnu drogu, i to heroin, u ukupnoj količini od 42,01 gram, te da su preduzimali niz radnji u tom cilju…, te uz postojanje osnovane sumnje da su krivično delo, za koje su osnovano sumnjivi, izvršili u cilju sticanja materijalne koristi, i prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, predstavlja osobite okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će okrivljeni, i to svaki ponaosob, ukoliko bi bio pušten na slobodu, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, zbog čega se njihovo dalje zadržavanje u pritvoru, po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, pokazuje kao nužna i neophodna mera;

- da je žalbom branioca okrivljenog M. V . takođe ukazano da je dana 29. februara 2016. godine dostavljen nalaz i mišljenje B . fakulteta U . u Beogradu, zbog čega od tada više nije postojao važan razlog u smislu odredbe člana 215. stav 2. ZKP za produženje prit vora u istrazi, ali da su, i pored tačnih navoda iz izjavljne žalbe u pogledu dana dostavljanja sudu navedenog nalaza i mišljenja, izneti žalbeni navodi ocenjeni kao neosnovani, jer u trenutku donošenja prethodnog prvostepenog rešenja o produženju pritvora prema okrivljenom Vukićeviću u istrazi od 25. februara 2016. godine, sudu nesporno nije dostavljen navedeni nalaz i mišljenje B . fakulteta U . u Beogradu, zbog čega su u tom trenutku postojali važni razlozi koji su opravdavali produženje pritvora prema okrivljenima u istrazi, u smislu odredbe člana 215. stav 3. ZKP.

U međuvremenu, 9. marta 2016. godine, protiv okrivljenog i još dva lica Više javno tužilaštvo u Beogradu podiglo je optužnicu Kto. 69/16 kojom im je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga u saizvršilaštvu iz člana 246. stav 1. u vezi sa stavom 33. KZ.

Viši sud u Beogradu je, nakon što je podignuta optužnica, rešenjem K. 115/16 – Kv. 759/16 od 10. marta 2016. godine prema okrivljenom produžio pritvor koji je po tom rešenju mogao trajati najduže 30 dana.

Navedeno rešenje o produženju pritvora ukinuto je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 534/16 od 28. marta 2016. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Postupajući po primedbama Apelacionog suda u Beogradu, krivično veće Višeg suda u Beogradu je 1. aprila 2016. godine donelo rešenje K. 115/16 – Kv. 1017/16 kojim je prema okrivljenom produžen pritvor koji po ovom rešenju može trajati najduže 30 dana.

Apelacioni sud u Beogradu je 18. aprila 2016. godine doneo rešenje Kž2. 645/16 kojim je preinačio prvostepeno rešenje Višeg suda u Beogradu K. 115/16 – Kv. 1017/16 od 1. aprila 2016. godine i prema podnosiocu je meru pritvora zamenio blažom merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, a u obrazloženju ovog rešenja je naveo:

- da po nalaženju suda razlozi koje je dao prvostepeni sud nisu dovoljni i opravdani razlozi za dalje zadržavanje okrivljenih u pritvoru, kao nužnoj i neophodnoj meri u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zbog čega mu je ovaj sud, uvažavanjem žalbe branioca okrivljenog, pritvor ukinuo i zamenio merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora;

- da se radi o činjenicama i okolnostima koje su bile predmet ocene i osnov za određivanje pritvora prema okrivljenom, a nakon toga i za produženje pritvora tokom postupka, pri čemu se radi o činjenicama i okolnostima koje su izgubile na značaju i težini i ti razlzozi koje prvostepeni sud uzima prilikom produženja pritvora prema okrivljenom, nemaju značaj i snagu koju su imali na početku vođenja predmetnog krivičnog postupka i ne mogu biti osnov za dalju primenu najteže mere obezbeđenja prisustva okrivljenog, a ovo posebno kada se ima u vidu dužina vremena koju je okrivljeni prove o u pritvoru, kao i okolnost da je reč o neosuđivan om licu;

- da nema nijedne indicije koje proizlaze iz konkretnog ponašanja okrivljenog, a koje bi ukazivale na to da se isključivo pritvorom može obezbediti njegovo prisustvo u daljem toku krivičnog postupka, kao i da razlozi koje prvostepeni sud uzima za produženj e pritvora prema okrivljenom, iako su bili opravdani u vreme pokretanja istrage, nemaju značaj i snagu koju su imali na početku vođenja ovog krivičnog postupka, te s obzirom na sve navedeno, ovaj sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se mera pritvora zameni blažom merom.

4. Odredbama člana 27. Ustava propisano je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru (stav 2.).

Odredbama člana 31. Ustava utvrđeno je: da se trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a da ga viši sud može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, te da se, ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni pušta na slobodu (stav 1.); da se posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava određeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 33. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.).

Odredbom članan 34. stav 3. Ustava utvrđeno je da se svako smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava propisano je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) (u d aljem tekstu: ZKP) propisano je da se svako smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 3. stav 1.).

Odredbom člana 10. stav 1. ZKP ut vrđuje se da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom.

Član 210. st. 1. do 3. ZKP propisuje da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen.

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako, pored ostalog, osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično deli ili dovršiti pokušano krivično delo ili učinii krivično delo kojim preti.

Odredbama člana 214. ZKP je propisano: da se pritvor u istrazi može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem sudije za prethodni postupak ili veća (član 21. stav 4.) (stav 1.); da se rešenje o produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da protiv rešenja o pritvoru stranke i branilac mogu izjaviti žalbu veću (član 21. stav 4.), da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).

Članom 215. ZKP utvrđeno je: da se na osnovu rešenja sudije za prethodni postupak okrivljeni može zadržati u pritvoru najviše tri meseca od dana lišenja slobode, da je sudija za prethodni postupka dužan da i bez predloga stranaka i branioca, po isteku svakih 30 dana ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora (stav 1.); da veće neposredno višeg suda (član 21. stav 4.) može, na obrazloženi predlog javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor za još tri meseca, i da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.); da će se okrivljeni pustiti na slobodu ako se do isteka roka iz st. 1. i 2. ovog člana ne podigne optužnica (stav 3.).

Član 216. ZKP propisuje: da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krvične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenja o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a da javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbije predlog za određivanje pritvora, kao i da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću, a da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

5. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavnu žalbu izjavio protiv „radnji prvostepenog suda koje su vezane za dostavljanje žalbe drugostepenom sudu “ i protiv „radnji koje su vezane za redosled odlučivanja po žalbama u drugostepenom sudu“, usled toga što je „Viši sud u Beogradu, umesto da bez odlaganja omogući da se odluči o žalbi branioca okrivljenog, Apelacionom sudu u Beogradu spise i žalbu od 7. marta 2016. godine dostavio tek 22. marta 2016. godine, čime je ova žalba praktično obesmišljena“ , na koji način je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe osporava radnje Višeg suda u Beogradu od 22. marta 2016. godine, a da je ustavna žalba podneta 6. maja 2016. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu izreke .

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac izjavio žalbu i protiv „radnji koje su vezane za redosled odlučivanja po žalbama u drugostepenom sudu“, međutim, kako podnosilac nije dalje obrazložio eventualnu povredu nastalu radnjama Apelacionog suda u Beogradu, to Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu u ovom delu.

6. Ustavni sud konstatuje da se suština navoda ustavne žalbe sastoji u sledećem :

1) da je rešenjima kojima je prema podnosiocu određen i produžen pritvor povređena pretpostavka nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava;

2) da je pritvor prema podnosiocu neosnovano određen i produžen, kao i da je predugo trajao, suprotno odredbama člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je rešenjima kojima je prema podnosiocu određen i produžen pritvor povređena pretpostavka nevinosti, Ustavni sud konstatuje da će ove navode ceniti u okviru istaknute povrede prava iz člana 34. stav 3. Ustava kojom je utvrđeno da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Članom 3. stav 1. ZKP propisano je da se svako smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, dok je članom 211. stav 1. tačka 3) ZKP propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako, pored ostalog, osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.

Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu osporen ih rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 283/15 od 10. oktobra 2015. godine i Višeg suda u Beogradu Kpp. 283/15 – Kv. 3317/15 od 22. oktobra 2015. godine, ocenio da njima nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca da se smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Prilikom donošenja ove ocene, Ustavni sud je imao u vidu da je Viši sud u Beogradu u osporenim rešenj ima Kpp. 283/15 od 10. oktobra 2015. godine i Kpp. 283/15 – Kv. 3317/15 od 22. oktobra 2015. godine, obrazlažući svoju odluku da se prema podnosiocu odredi pritvor, pored ostalog, naveo „da je pred ovim sudom u toku istraga protiv okrivljenih M . V . (podnosioca ustavne žalbe) , M.Đ. i M.S, zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ u vezi sa članom 33. KZ, a sve po naredbi o sprovođenju istrage VJT u Beogradu Kti. 359/15 od 10. oktobra 2015. godine“, „da je zbog svega gore navedenog sudija za prethodni postupak doneo odluku kao u uzreci rešenja na osnovu odr edbe člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, nalazeći da iz gore navedene činjenice odnosno sumnje da su se isti u dužem vremenskom periodu bavili nabavkom i distribucijom heroina, proizlazi bojazan da bi puštanjem na slobodu u kratkom vremenskom periodu ponovili izvršenje krivičnog dela“ , „da je, po nalaženju krivičnog veća, pravilno postupio sudija za prethodni postupak kada je prema okrivljenom M. V . i okrivljenima M.Đ. i M.S. odredio pritvor po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, imajući u vidu činjenicu da su dana 8. oktobra 2015. godine u Lazarevcu, neovlašćeno radi prodaje prodavali, kupovali i držali supstance koje su proglašene za opojnu drogu i to opojnu drogu heroin ukupne količine 42,1 gram, na taj nači n što je prvookrivljeni M . V . neutvrđenog dana i vremena od N.N. lica kupio predmetnu opojnu drogu radi prodaje drugookrivljenom M.Đ…“ , kao i da „sve napred navedene okolnosti, u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će okrivljeni, svaki ponaosob, ukoliko budu pušteni na slobodu, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, zbog čega se njihovo dalje zadržavanje u pritvoru po ovom zakonskom osnovu, pokazuje kao nužno i neophodno za dalje vođenje krivičnog postupka“.

Ustavni sud je posebno imao u vidu delove obrazloženja osporenih rešenja u kojima je navedeno „da je sudija za prethodni postupak odluku doneo nalazeći da iz gore navedene „činjenice odnosno sumnje“ da se podnosilac u dužem vremenskom periodu bavio nabavkom i distribucijom heroina proizlazi bojazan da bi puštanjem na slobodu u kratkom vremenskom periodu ponovio izvršenje krivičnog dela“, kao i „da je pravilno postupio sudija za prethodni postupak kada je prema podnosiocu ustavne žalbe odredio pritvor po zakonskom osnov u iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, imajući u vidu „činjenicu“ da je dana 8. oktobra 2015. godine u Lazarevcu, neovlašćeno radi prodaje prodavao, kupovao i držao supstance koje su proglašene za opojnu drogu i to opojnu drogu heroin“. Međutim, Ustavni sud je mišljenja da Viši sud u Beogradu prilikom donošenja osporenih rešenja nije zauzeo stav o k rivici podnosioca ustavne žalbe, niti ga je označio kao učinioca krivičnog dela, čime bi povredio pretpostavk u nevinosti, već je, i pored korišćenja neodgovarajuće jezičk e formulacij e u određenim delovima osporenih rešenja, konkretno naveo i detaljno obrazložio razloge za određivanje pritvora prema podnosiocu. Ustavni sud posebno naglašava da je Viši sud u Beogradu u osporenim rešenjima jasno naveo da je pritvor prema podnosiocu određen po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, odnosno da je pritvor određen protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, na koji način nije prekoračio granic e osnovane sumnje u okviru kojih se odlučivanje o postojanju zakonskih razloga za određivanje pritvo ra može kretati.

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe 34. stav 3. Ustava i citiranih odredaba Zakonika o krivičnom postupku u odnosu na osporena rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kr. 32/16 od 24. marta 2016. godine i Kž2. 579/16 od 6. aprila 2016. godine, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima podnosiocu nije povređeno pravo na pretpostavku nevinosti. Naime, navodi iz osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 579/16 od 6. aprila 2016. godine da „i dalje stoje razlozi za produženje pritvora prema okrivljenom M. V, M.Đ. i M.S, iz razloga predviđenih odre dbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, s obzirom da iz spisa predmeta proizlazi postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga…, i prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, predstavlja osobite okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će okrivljeni ukoliko bi bio pušten na slobodu, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, zbog čega se njegovo dalje zadržavanje u pritvoru, po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, pokazuje kao nužna i neophodna mera“, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju povredu pretpostavke nevinosti.

Ustavni sud dalje konstatuje da se suština navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 27. stav 1, člana 31. st . 1 i 2. i člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporena rešenja zasniva na tvrdnjama da je pritvor prema podnosiocu neosnovano određen i produž en, te da je predugo trajao.

Ustavni sud konstatuje da će osnovanost ovih navoda ceniti u okviru istaknu te povrede prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo odlukom suda ukoliko su kumulativno ispunjena da uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Upravo na taj način, navođenjem razloga za određivanje pritvora, nadležni sud obrazlaže zašto je pritvor neophodan radi vođenja krivičnog postipka.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je naredbom za sprovođenje istrage podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret postojanje osnova sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. u vezi sa članom 33. KZ. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima određen i produžen na osnovu odred be člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, odnosno zbog osobitih okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.

Nakon uvida u osporena rešenja o određivanju i produženju pritvora, Ustavni sud je ocenio da su ona zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi da se prema podnosiocu ustavne žalbe odredi i produži pritvor po označen om zakonskom osnovu, odnosno zbog osobitih okolnosti koje ukazuju će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo. Činjenica da je podnosilac ustavne žalbe „nezaposleno lice bez stalnih izvora prihoda“, „što ukazuje na pojačan stepen osnovane sumnje da je delo vršio u cilju sticanja materijalne koristi“, pored svih okolnosti koje su iznete u osporenim rešenjima, po oceni Ustavnog suda, predstavlja relevantne i dovoljne razloge za određivanje i produženje pritvora po navedenom zakonskom osnovu radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Imajući u vidu sve do sada izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca da je pritvor prema njemu neosnovano određen i produžen.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe nalazi o u pritvoru šest meseci i devet dana (računajući od 9. oktobra 2015. godine kada je lišen slobode , do 18. aprila 2016. godine kada je pritvor prema njemu ukinut ). Ustavni sud napominje da je istraga vođena protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica, da je optužnica protiv njih podignuta 9. marta 2016. godine , odnosno nakon 5 meseci od trenutka lišenja slobode, a da je 18. aprila 2016. godine prema podnosiocu ukinut pritvor i određena je blaža mera - zabran a napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora. Stoga je Ustavni sud ocenio da je krivič ni postupak u dotadašnjem toku vođen sa potrebnom ažurnošću.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja o određivanju i produženju pritvora doneta iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i da su u njima navedeni relevantni i dovoljni razlozi zbog kojih je nadležni sud smatrao da je mera pritvora bila neophodna radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Stoga je Ustavni sud našao da osporenim rešenjima nisu povređena zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. sta v 1. i člana 31. stav 1. Ustava.

Konačno, u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 2. i člana 33. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja utemeljenih ustavnopravnih razloga i pružanja dokaza na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

7. Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u ovom delu i odlučio kao u prvom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti