Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao pet godina. Iako je podnositeljka delimično doprinela odugovlačenju, neefikasnost prvostepenog suda bila je presudna. Umesto novčane naknade, određeno je objavljivanje odluke kao vid satisfakcije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-758/2008
29.04.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušice Milojević iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. aprila 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušice Milojević i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu P1. 168/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušica Milojević iz Negotina je 4. jula 2008. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 38/08 od 29. maja 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je 9. juna 2003. Opštinskom sudu u Negotinu podnela tužbu protiv Opštine Negotin – Opštinske uprave Opštine Negotin, da je taj postupak okončan tek nakon pet godina, iako je Zakonom o parničnom postupku propisano da će sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Podnositeljka ustavne žalbe je „istakla odštetni zahtev“ koji se sastoji u razlici zarade koju bi primala da do prestanka funkcije sekretara opštine nije došlo i zarade koju je ostvarivala na novom radnom mestu, kao i „odštetni zahtev“ od dva miliona dinara za pretrpljeni strah i bolove „zbog nerazumnog roka u rešavanju predmetnog spora“.

2. U odgovoru na ustavnu žalbu, koji je Ustavnom sudu dostavljen 31. marta 2009. godine, predsednik Opštinskog suda u Negotinu je opisao tok parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i naveo da je „do propusta i odugovlačenja u trajanju postupka došlo krivicom sudija koji su postupali u predmetu, kao i krivicom stranaka koje nisu bile zainteresovane da se postupak okonča u razumnom roku imajući u vidu da je tužilja postavljena za načelnika opštinske uprave opštine Negotin, jer za sve vreme trajanja postupka ni jedna pisana ili usmena pritužba nije bila na odugovlačenje postupka“.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena ili uskraćena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P1. 168/03 Opštinskog suda u Negotinu pred kojim je vođen prvostepeni postupak, koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Okružnog suda u Negotinu Gž1. 38/08 od 29. maja 2008. godine, kao i u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 9. juna 2003. godine podnela Opštinskom sudu u Negotinu tužbu protiv Opštine Negotin – Opštinske uprave Opštine Negotin radi utvrđivanja nezakonitosti prvostepenog i drugostepenog rešenja tužene, kojima je podnositeljka ustavne žalbe razrešena sa funkcije sekretara opštine. Tužbom je tražena i isplata razlike zarade koju bi podnositeljka primala na radnom mestu sa kojeg je razrešena u odnosu na novo radno mesto na koje je raspoređena.

Prvostepeni sud je 25. juna 2003. godine održao pripremno ročište. Na naredno ročište, zakazano za 17. jul 2003. godine, tužilja je lično pristupila, dok za uredno pozvanu tuženu niko nije pristupio, te je Opštinski sud doneo rešenje kojim se ''rasprava odlaže na N.N. a nova će biti naknadno pismenim putem zakazana'', čemu se tužilja nije protivila. Ročište za glavnu raspravu održano je 18. novembra 2003. godine, pred novim, trećim po redu predsednikom veća. Na ročištu održanom 18. decembra 2003. godine izveden je dokaz saslušanja svedoka i zakazano je sledeće za 28. januar 2004. godine radi saslušanja tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, u svojstvu stranke, što joj je neposredno saopšteno. Kako na to ročište niko nije pristupio, rasprava je odložena. Sledeće ročište, zakazano za 11. maj 2004. godine, nije održano, iako je istom pristupila tužilja lično sa punomoćnikom, dok za uredno pozvanu tuženu niko nije pristupio. I ovom prilikom tužilja je upozorena da će na narednom ročištu, zakazanom za 17. jun 2004. godine, biti saslušana u svojstvu stranke, ali ona i pored toga nije pristupila na ovo ročište. Nije održano ni ročište zakazano za 31. avgust 2004. godine, iako je pristupio punomoćnik tužilje, dok za uredno pozvanu tuženu niko nije pristupio. Na ročište zakazano za 8. decembar 2004. godine od strane petog po redu predsednika veća (četvrti nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu), niko od uredno pozvanih stranaka i njihovih punomoćnika nije pristupio. Rasprava je odložena usled ''sprečenosti predsednika veća''.

Dve godine kasnije, šesti po redu predsednik veća zakazao je sledeću raspravu za 18. januar 2007. godine, ali je i ona odložena, jer je pre početka rasprave pozlilo jednom od sudija porotnika. U navedenom periodu od dve godine tužilja nije uputila sudu nijedan podnesak kojim bi zahtevala zakazivanje glavne rasprave. Odložena je i rasprava zakazana za 22. februar 2007. godine, zbog sprečenosti punomoćnika stranaka da prisustvuju raspravi. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 19. aprila 2007. godine, tužilja je precizirala tužbeni zahtev tako što je tražila poništaj rešenja o njenom razrešenju sa mesta sekretara opštine, dok je u delu kojim je traženo da se ista vrati na navedeno radno mesto tužba povučena, s obzirom na to da je tužilja u međuvremenu postavljena na mesto načelnika opštinske uprave.

Glavna rasprava u ovoj parnici zaključena je na ročištu održanom 8. maja 2007. godine. Presuda P1. 168/03 od 8. maja 2007. godine strankama je ekspedovana 12. marta 2008. godine. Prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev u celini, a tužilja je obavezana da tuženoj naknadi parnične troškove. Osporenom presudom Okružnog suda u Negotinu Gž1. 38/08 od 29. maja 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, dok je ista preinačena u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, tako što je odbijen zahtev tužene da joj tužilja na ime parničnih troškova isplati određeni iznos.

5. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da mirovanje postupkanastupa ako se obe stranke pre zaključenja glavne rasprave o tome sporazumeju, ili kad obe stranke izostanu sa pripremnog ročišta ili ročišta za glavnu raspravu, odnosno kad prisutne stranke na ročištu neće da raspravljaju, kao i kad jedna stranka koja je uredno pozvana izostane, a druga predloži mirovanje, ili kad na ročište dođe samo tužilac, pa ne predloži donošenje presude zbog izostanka, da mirovanje postupka neće nastupiti ako obe stranke izostanu sa ročišta za izvođenje dokaza pred predsednikom veća ili zamoljenim sudijom, već će se u tom slučaju, ako su stranke uredno pozvane, ročište održati, a ako se u istom postupku ponovo ispune uslovi za mirovanje, smatraće se da je tužba povučena (član 216. st. 1, 3. i 4.); da postupak miruje dok jedna stranka ne predloži da se postupak nastavi, a ovakav predlog se ne može staviti pre nego što proteknu tri meseca od dana kad je nastupilo mirovanje postupka (član 217. st. 2. i 3.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako sa ročišta za glavnu raspravu izostane tužilac ili ako na to ročište ne dođe tuženi, a uredno su pozvani, rasprava će se održati sa prisutnom strankom, a ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom (član 296.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

6. Ispitujući povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se ustavnom žalbom ne dovode u pitanje elementi pravičnosti koji se odnose na nezavisnost, nepristrasnost i ustanovljenost zakonom sudova, kao ni pravičnost i javnost raspravljanja, već je predmet osporavanja dužina trajanja postupka, odnosno suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava. Međutim, s obzirom na to da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da ocena suđenja u razumnom roku mora obuhvatiti celokupan period trajanja postupka, od podnošenja tužbe sudu 9. juna 2003. godine, pa do dostavljanja drugostepene sudske odluke 5. juna 2008. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je taj postupak pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu P1. 168/03 trajao četiri godine i devet meseci, a pred Okružnim sudom u Negotinu u predmetu Gž1. 38/08 dva meseca.

Navedeno trajanje prvostepenog postupka samo po sebi bi moglo da ukaže da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja i interesa podnosioca ustavne žalbe, kao i ponašanja nadležnih organa koji su vodili postupak, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Razmatrajući pitanje uticaja složenosti spora na dužinu trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je imao u vidu da parnica za poništaj rešenja o raspoređivanju i isplatu razlike zarade, u pogledu pravnih pitanja koja treba razmotriti i dokaza koje treba izvesti, ne spada u složenu vrstu parničnog spora.

Petogodišnje trajanje predmetnog postupka do njegovog pravosnažnog okončanja, po oceni Ustavnog suda, vezuje se, pre svega, za nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Nedelotvornost postupanja Opštinskog suda u Negotinu ogleda se, prvenstveno, u zakazivanju ročišta za glavnu raspravu i u razmaku od dve godine, u odlaganju ročišta i onda kada su postojale zakonske pretpostavke za njihovo održavanje, kao i u tome što je od zaključenja glavne rasprave do ekspedovanja pismenog otpravka prvostepene presude prošlo više od deset meseci. Takođe, prvostepeni sud nije koristio zakonska ovlašćenja za donošenje rešenja o mirovanju postupka u slučajevima kada obe uredno pozvane stranke izostanu sa ročišta, pa je u slučaju ponovnog nastanka iste procesne situacije mogao da donese rešenje da se tužba smatra povučenom i da na taj način okonča postupak bez odugovlačenja.

U odnosu na postupanje drugostepenog suda koji je doneo osporenu presudu, Ustavni sud je imao u vidu da su spisi predmeta u postupku po žalbi na prvostepenu presudu ekspedovani Okružnom sudu u Negotinu 17. aprila 2008. godine, a da je osporena drugostepena odluka doneta 29. maja 2008. godine i podnositeljki ustavne žalbe dostavljena 5. juna 2008. godine. Iz navedenog sledi da je osporena presuda Gž1. 38/08 od 29. maja 2008. godine doneta u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio i da je, bez obzira na značaj koji je postavljeni zahtev imao za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom da je predmet tužbe bio poništaj rešenja iz radnog odnosa i isplata razlike zarade, podnositeljka ustavne žalbe značajno doprinela dužini trajanja parničnog postupka i to pre svega nepristupanjem na ročišta na kojima je trebalo da bude izveden dokaz njenim saslušanjem kao stranke, i to u dva navrata, zatim neprotivljenjem odlaganju ročišta iako su postojale sve zakonske pretpostavke za njihovo održavanje, ali i propuštanjem da od suda zahteva zakazivanje ročišta za glavnu raspravu, u periodu od čak dve godine.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Negotinu pod brojem P1. 168/03, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku utvrđeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), usvojio ustavnu žalbu.

Razmatrajući „odštetni zahtev“ podnositeljke ustavne žalbe koji se odnosi na isplatu razlike zarada, Ustavni sud je konstatovao da nije nadležan da odlučuje o takvim zahtevima.

U pogledu „odštetnog zahteva“ podnositeljke ustavne žalbe po osnovu „nerazumnog roka u rešavanju predmetnog spora“, Ustavni sud je pošao od utvrđene činjenice da je podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem znatno doprinela trajanju predmetnog postupka, pa je, u skladu da usvojenim stavom o pretpostavkama za naknadu nematerijalne štete u postupku po ustavnoj žalbi, ocenio da dosuđivanje naknade nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ne bi bio pravičan vid zadovoljenja, te je stavom 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

7. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti