Povreda prava na imovinu zbog nenaplaćenih potraživanja u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa u dugotrajnom stečajnom postupku nad preduzećem sa većinskim državnim kapitalom. Podnositeljki je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama D. G. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvajaju se ustavne žalbe D. G. i utvrđuje da je podnositeljki ustavnih žalbi povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 23/15, dok se u preostalom delu ustavne žalbe odbacuju.

2. Utvrđuje se pravo D. G. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 23/15, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuju se zahtevi podnositeljke ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. D. G. iz Beograda, podnela je 28. jula 2020. godine, preko punomoćnika B. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 29. jula 2021. godine protiv rešenja Privrednog apelacionog suda RžSt. 1107/20 od 1. juna 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stava 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 23/15.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da je osporenim rešenjem proizvoljno odbijen njen prigovor radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, iako stečajni postupak predugo traje, te da u konkretnom slučaju nije reč o složenom sudskom postupku, kao i da je tokom postupka više puta bezuspešno pokušavano da se sprovede plan reorganizacije stečajnog dužnika, a podnositeljka nijednom svojom radnjom nije doprinela dužini trajanja postupka. U ustavnoj žalbi je, takođe, navedeno da podnositeljka nije naplatila svoja potraživanja iz radnog odnosa od stečajnog dužnika - preduzeća sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. Podnositeljka je u dopuni ustavne žalbe, povodom istaknute povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava dostavila dokaz o nejednakom postupanju Privrednog suda u Čačku.

Ustavnom žalbom je traženo da se utvrdi da su podnositeljki u osporenom stečajnom postupku povređena navedena prava. Takođe, podnositeljka je zahtevala da joj bude utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete koju je opredelila u iznosu od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i pravo na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku, a istakla je i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

Takođe, podnositeljka je 24. septembra 2021. godine, preko punomoćnika M. Ć. M, advokata iz Kragujevca, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), podnela Drugom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 23/15.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 4. istog zakona propisano da se tužbe za naknadu imovinske štete koje su podnete u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojima nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatraju ustavnim žalbama, Drugi osnovni sud u Beogradu je dostavio ovaj predmet Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnositeljka u predmetnoj tužbi, koja se u smislu citiranih odredaba Zakona smatra ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba), istakla je da je u navedenom stečajnom postupku podnela prijavu potraživanja iz radnog odnosa, koja su joj u tom postupku priznata, ali koja nije naplatila, iako postupak traje više godina. Iz tog razloga je podnela prigovor radi ubrzavanja postupka, koji je usvojen rešenjem nadležnog privrednog suda.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), navedene ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu dostavljene dokumentacije, te spisa predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu Prr1. 22/24 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Čačku St. 23/15 od 3. avgusta 2015. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom MK „R.“ a.d. Gornji Milanovac (u daljem tekstu: stečajni dužnik). Stečajni dužnik je preduzeće sa većinskim državnim kapitalom.

Podnositeljka ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku prijavila svoja potraživanja iz radnog odnosa koja su joj u istom postupku i utvrđena.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda RžSt. 1107/20 od 1. juna 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe i potvrđeno rešenje Privrednog suda u Čačku kojim je odbijen njen prigovor radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodi pred tim sudom u predmetu St. 23/15.

Rešenjem Privrednog suda u Čačku R4St. 66/21 od 29. juna 2021. godine odbijen je prigovor predlagača, ovde podnositeljke da se utvrdi da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu koji se vodi pred Priverdnim sudom u Čačku St. 23/15.

Privredni apelacioni sud je rešenjem RžSt. 4849/21 od 12. avgusta 2021. godine preinačio navedeno prvostepeno rešnje, tako što je utvrdio da je predlagaču u predmetu Privrednog suda u Čačku St. 23/15 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naložio postupajućem sudiji da u roku od četiri meseca preduzme sve neophodne mere i radnje kako bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu Prr. 242/21 od 9. februara 2022. godine: u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa obavezana tužena da tužilji na ime novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja joj je izazavana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Čačku broj St. 23/15 isplati iznos od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. februara 2022. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je zahtevana isplata preko dosuđenog do traženog iznosa od 1000 evra; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 19.500,00 dinara.

Navedena presuda je postala pravnosnažna i izvršna 8. marta 2022. godine.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se zaštita prava na imovinu u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije, sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnositeljke, podneta nadležnom sudu radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom.

6. Saglasno navedenom, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari odlučivao o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim državnim kapitalom, kao i o njenom zahtevu za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110. i 111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine - dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da je rešenjem Privrednog apelacionog suda usvojen prigovor podnositeljke i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku u kome je prijavila svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su joj u tom postupku priznata, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Čačku da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koja potiču iz radnog odnosa u stečajnom postupku u predmetu St. 23/15, prema stečajnom dužniku sa pretežnim državnim kapitalom, predstavlja povredu prava podnositeljke na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine koja je dostupna na internet stranici Ustavnog suda). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavne žalbe podnositeljke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnim žalbama uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavnih žalbi na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja koja su joj utvrđena u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 23/15, umanjenih za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako je podnositeljka istakla i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

8. Razmatrajući ustavne žalbe u delu u kojem podnositeljka osporava rešenje Privrednog apelacionog suda RžSt. 1107/20 od 1. juna 2020. godine kojim joj je pravnosnažno odbijen prigovor radi ubrzavanja stečajnog postupka St. 23/15 pred Privrednim sudom u Čačku, te u delu u kojem je tražila isplatu novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u navedenom stečajnom postupku, Ustavni sud je, polazeći od toga da je podnositeljki naknadnim rešenjem Privrednog apelacionog suda RžSt. 4849/21 od 12. avgusta 2021. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, te joj je presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu Prr. 242/21 od 9. februara 2022. godine, pravnosnažno dosuđen iznos od 500 evra na ime novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja joj je izazavana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Čačku broj St. 23/15 (protiv presude podnositeljka nije izjavila žalbu), odbacio ustavne žalbe saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova parničnog postupka koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužba podnositeljke u smislu citiranih izmena zakona smatra ustavnom žalbom Ustavni sud je njen zahtev za naknadu troškova parničnih postupaka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima - ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim/društvenim vlasništvom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata, pri čemu su i ove ustavne žalbe dodatno veštački fragmentisane tako što su podnošene posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, a posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.) .

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnositeljke ustavnih žalbi, koja će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu bili opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

10. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

 

 

Slični dokumenti

• Už 9177/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom stečajnom postupku
• Už 15524/2023: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog nenaplaćenih potraživanja
• Už 931/2025: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku
• Už 20377/2023: Povreda prava na imovinu u stečajnom postupku i naknada štete
• Už 16180/2023: Naknada materijalne i nematerijalne štete zbog dugog trajanja stečaja
• Už 3672/2024: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku
• Už 17370/2023: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku