Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Dragice Ostojić i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku o prestanku službe u Vojsci. Postupak je trajao osam godina. Žalba zbog povrede prava na pravično suđenje je odbijena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Ostojić iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragice Ostojić i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 2895 Lađevci u predmetu int. broj 03-1/18397-1 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragice Ostojić izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 1463/11 od 22. avgusta 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragica Ostojić iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 25. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Milisava Kurmazovića, advokata iz Užica, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 1463/11 od 22. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Pozvala se i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na imovinu iz člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, prava na obrazovanje iz člana 2. navedenog protokola, kao i "čl. 1. i 2. Protokola 2 uz Konvenciju".

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem od 18. oktobra 2010. godine "retroaktivno" odlučeno da podnositeljki 31. avgusta 2005. godine prestane služba u Vojsci; da su dokazi o odlučnim činjenicama pribavljeni tokom 2008. godine i kasnije; da podnositeljki nije bilo omogućeno učešće u postupku, iako je to bilo izričito naloženo presudom Upravnog suda od 10. juna 2010. godine; da nema dokaza i razloga o tome koja komisija, kada i u kom postupku je dala predlog za smanjenje broja izvršilaca, niti o tome da nije postojala mogućnost da se podnositeljka zaposli na drugom odgovarajućem radnom mestu; da iz navedenih razloga osporena presuda nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, uz navođenje razloga koji se odnose na ukupno trajanje postupka i postupanje upravnih organa i sudova.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, utvrdi pravo podnositeljki na naknadu materijalne i nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu i na naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Vojne pošte 2895 Lađevci int. broj 03-1/18397-1, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 2895 Lađevci int. broj 60-1/4592-7 od 28. jula 2005. godine utvrđeno je da podnositeljki ustavne žalbe, kao civilnom licu na službi u VP 2895/50 Ponikve (Užice), dana 31. avgusta 2005. godine, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, po potrebi službe, na osnovu člana 143. tačka 9) i člana 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSC str. pov. 1615-2 od 25. jula 2005. godine smanjen broj izvršilaca na radnom mestu "kuvar" u VP 2895/50 Ponikve (Užice), na koje je podnositeljka raspoređena; da je komisija, određena naređenjem komandanta VP 2895 Lađevci, izvršila analizu i predložila da podnositeljki prestane "radni odnos".

Rešavajući o žalbi podnositeljke od 11. avgusta 2005. godine, VP 1094 Beograd je rešenjem UP-2 broj 60-3/426-2 od 22. avgusta 2005. godine istu odbila.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6529/05 od 13. septembra 2007. godine uvažena je tužba podnositeljke i poništeno navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da na osnovu stanja spisa predmeta nije u mogućnosti da oceni pravilnost primene procesnih i materijalnih propisa u postupku donošenja pobijanog rešenja.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije doneo rešenje UP-2 broj 60-3/426-6/05 od 7. decembra 2007. godine kojim je poništio prvostepeno rešenje od 28. jula 2005. godine i vratio predmet prvostepenom organu na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je 4. februara 2008. godine doneo rešenje int. broj 03-1/502-4 kojim je ponovo utvrdio prestanak službe podnositeljke, sa danom 31. avgusta 2005. godine. Navedeno rešenje je poništeno rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 60-3/426-9/05 od 7. jula 2008. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je rešenjem int. broj 03-1/502-5 od 29. septembra 2008. godine ponovo utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe 31. avgusta 2005. godine prestala služba u Vojsci. U obrazloženju rešenja je navedeno da je u ponovnom postupku utvrđeno sledeće činjenično stanje: da iz akta Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Užice broj 2210-101-1/2008 utvrđeno da u periodu od 31. jula do 31. avgusta 2008. godine nije bilo iskazanih potreba za zapošljavanje u zanimanju kuvar; da iz akta Komande Vojnog odseka Užice int. broj 07/25-7 od 22. januara 2008. godine proizlazi da taj vojni odsek u svojim prethodnim, kao i u sadašnjoj formaciji, nema radno mesto "kuvar"; da je VP 2895 Lađevci formirala komisiju radi utvrđivanja razloga za smanjenje broja izvršilaca na radnom mestu "kuvar" u VP 2895/50 Ponikve, koja je postupala saglasno članu 44. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore; da je na osnovu podataka iz personalne evidencije utvrdila da su na radnom mestu "kuvar" u VP 2895/50 Ponikve bila raspoređena dva izvršioca - podnositeljka ustavne žalbe i M.P; da su rezultati rada M.P. za svaku godinu u okviru perioda od 1999. do 2004. godine bili ocenjeni većim brojem bodova u odnosu na podnositeljku; da je komisija, na osnovu svestrano izvršene analize i sagledavanja svih relevantnih činjenica, utvrdila da je M.P. pokazala bolje rezultate i kvalitet rada u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe, o čemu je sačinila izveštaj int. broj 4556-1 od 23. septembra 2008. godine.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 60-3/426-12/05 od 14. decembra 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke. Drugostepeni organ je naveo da je pribavio sledeće isprave: potvrdu Uprave za organizaciju Sektor za politiku odbrane Ministarstva odbrane od 25. novembra 2008. godine iz koje proizlazi da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSC str. pov. 904-2 od 8. aprila 2005. godine izvršena izmena i dopuna formacije 285. vazduhoplovne baze (VP 2895 Lađevci), kojom je određeno da se u logističkom bataljonu, u intendantskoj četi, u kuvarskom vodu, u 2. odeljenju (kuvarsko), na formacijskom mestu "kuvar", CL, VES, 62405, KV, GRM/bb 08/570, odredi jedan umesto dva izvšioca; potvrdu Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 10767-41 od 21. oktobra 2008. godine iz koje proizlazi da nije postojala mogućnost raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto, niti mogućnost prekvalifikacije.

Upravni sud je presudom U. 6669/10 (2009) od 11. juna 2010. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje, jer podnositeljki nije omogućen uvid u dokaze na osnovu kojih su utvrđene odlučne činjenice i na taj način omogućeno da učešće u postupku, u skladu sa odredbama čl. 9. i 133. Zakon o opštem upravnom postupku.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 60-3/426-17/05 od 8. jula 2010. godine poništio prvostepen rešenje od 29. septembra 2008. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je rešenjem int. broj 03-1/18397-1 od 18. oktobra 2010. godine, po četvrti put, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe 31. avgusta 2005. godine prestala služba u Vojsci. U obrazloženju rešenja je navedeno da je pred prvostepenim organom 31. avgusta 2010. godine sproveden poseban ispitni postupak u kome je podnositeljki omogućeno da izvrši uvid i da se izjasni o aktima u spisima predmeta koji su od uticaja na rešavanje, kao i da je na predlog podnositeljke 22. septembra 2010. godine u svojstvu svedoka saslušana M.S, o čemu je sačinjen zapisnik, na koji se punomoćnik podnositeljke nije u ostavljenom roku izjasnio. Prvostepeni organ se, takođe, pozvao na činjenice koje je 2008. godine utvrdila komisija prilikom ponovnog rangiranja izvršilaca na konkretnom radnom mestu, kao i na naknadno pribavljene dokaze.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 60-3/426-20/05 od 22. decembra 2010. godine odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 1463/11 od 22. avgusta 2013. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je našao da je tuženi organ pravilno utvrdio da je prvostepeno rešenje o prestanku službe podnositeljke zasnovano na zakonu, dajući pri tom za svoju odluku jasne i dovoljne razloge, uz pravilnu ocenu navoda žalbe, saglasno odredbi člana 235. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i odredbe člana 1. stav 1. i člana 2. Protokola 1 uz Konvenciju, čije se povrede takođe ističu u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. Ustava, člana 58. Ustava i člana 71. Ustava, kojima se jemči pravo na pravično suđenje, pravo na imovinu i pravo na obrazovanje.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da se Protokolom 2 uz Evropsku konvenciju, koji je integrisan u tekst Konvencije, ne jemče određena prava, već je njime Evropski sud za ljudska prava ovlašćen da daje savetodavna mišljenja.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Odredbama člana 44. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore ("Službeni list SRJ", br. 36/94, 42/94, 9/2000 i 44/02 i "Službeni list SCG", br. 32/05), koja je važila u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da se za utvrđivanje razloga za smanjenje broja izvršilaca zbog kojih civilnom licu na jednom radnom mestu prestaje služba, obrazuje komisija (stav 1.); da se p ri davanju predloga za prestanak službe civilnog lica zbog smanjenog broja izvršilaca na jednom radnom mestu, cene se radni kvaliteti tog lica, koji podrazumevaju i ocene rezultata njegovog rada (stav 2.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 2895 Lađevci int. broj 03-1/18397-1 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 11. avgusta 2005. godine, kada je podnositeljka izjavila žalbu u upravnom postupku, do 22. avgusta 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 1463/11. Dakle, osam godina.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao civilnom licu na čijem radnom mestu se smanjuje broj izvršilaca. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga joj je prestala služba za nju bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe zbog smanjenja broja izvršilaca, a da pri tom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je njenom radnom mestu smanjen broj izvršilaca, niti da je podnositeljki prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koja je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da drugostepeno rešenje bude poništeno u prvom upravnom sporu. Prvostepeni organ prilikom ponovnog odlučivanja nije vodio računa o pravilima postupka od značaja za donošenje rešenja, što je drugostepeni organ propustio da utvrdi i otkloni primenom navedenog zakonskog ovlašćenja, te je još jedno konačno rešenje bilo poništeno u upravnom sporu.

Kad je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je uzeo u obzir duže trajanje trećeg po redu upravnog spora. Ustavni sud napominje da je produženi karakter osporenog postupka u kome je već vođeno više upravnih sporova nalagao sudovima da brže odlučuju o docnijim tužbama podnositeljke.

Pri tome je Ustavni sud vodio računa o stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona mogla da utiče na brže rešavanje drugostepenog organa o žalbi protiv prvostepenog rešenja od 4. februara 2008. godine, korišćenjem pravnih sredstava za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i sporije odlučivanje Upravnog suda u postupku donošenja osporene presude, prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, doprinos upravnih organa i nadležnih sudova, kao i propuštanje podnositeljke da u jednom delu postupka koristi pravna sredstva zbog ćutanja uprave. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U ustavnoj žalbi se povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time da Upravni sud u osporenoj presudi nije dao razloge koji se odnose na sprovedeni postupak smanjenja broja izvršilaca, potom o tome kako je utvrđeno da nije postojala mogućnost da se podnositeljka zaposli na drugom odgovarajućem radnom mestu, kako se moglo "retroaktivno" odlučiti da joj prestane služba i to na osnovu naknadno pribavljenih dokaza, te zašto nije izvršena njena reintegracija nakon poništaja prvostepenog rešenja od 28. jula 2005. godine.

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava, na koju se poziva i podnositeljka u ustavnoj žalbi, odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, broj 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, br. 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine).

Ispitujući da li je osporena presuda Upravnog suda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da rešenje o prestanku službe civilnom licu u Vojsci, u slučaju smanjenja broja izvršilaca na njegovom radnom mestu, mora da sadrži razloge zbog kojih služba prestaje upravo tom licu, kao i razloge zbog kojih se tom licu nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih zakonom (videti Odluku Ustavnog suda Už-563/2009 od 9. juna 2010. godine). Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni organ u dopunjenom postupku formirao komisiju koja je naknadno sprovela rangiranje oba izvršioca na konkretnom radnom mestu, uzimajući u obzir ocene rezultata i kvalitet njihovog rada za šestogodišnji period koji je prethodio godini u kojoj je izvršeno smanjenje broja izvršilaca, te je utvrdila da je drugo civilno lice pri svakom redovnom ocenjivanju dobilo veći broj bodova u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe. Polazeći od činjenica utvrđenih u sprovedenom komisijskom postupku, prvostepeni organ je naveo dovoljne i jasne razloge koji upućuju na zaključak da je, u vreme smanjenja broja izvršilaca, služba u Vojsci trebalo da prestane podnositeljki ustavne žalbe.

Ustavni sud je potom konstatovao da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon donošenja rešenja o prestanku civilne službe u Vojsci ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, Ustavni sud je isticao da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa (član 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku) ili poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak ukoliko nađe da će on brže i ekonomičnije otkloniti nedostatke prvostepenog postupka (član 232. stav 2. istog zakona). Iz toga sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu.

Povodom navoda ustavne žalbe da prvostepenim rešenjem od 18. oktobra 2010. godine nije moglo biti odlučeno da podnositeljki služba prestane sa 31. avgustom 2005. godine, Ustavni sud konstatuje da je u dopunjenom dokaznom postupku pred prvostepenim organom, u kome je učestvovala i podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno da je do smanjenja broja izvršilaca došlo upravo na radnom mestu na koje je podnositeljka bila raspoređena, što je, uz ispunjenost ostalih zakonom propisanih uslova, moralo imati za posledicu da joj istekom otkaznog roka prestane služba u Vojsci. Okolnost da je u konkretnom postupku tri puta poništavano prvostepeno rešenje o prestanku službe, po oceni Ustavnog suda, nije bilo smetnja da prvostepeni organ donese novo rešenje sa istim datumom prestanka službe, kao i u ranijim rešenjima, budući da u ponovnom postupku nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u pogledu datuma prestanka službe i mogućnosti obezbeđivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je neosnovan navod ustavne žalbe da je nakon poništaja prvostepenog rešenja od 28. jula 2005. godine ona trebalo da bude vraćena na rad, s obzirom na to da je posle svakog poništaja rešenja o prestanku službe predmet vraćan prvostepenom organu na ponovno rešavanje, te postupak utvrđivanja njenog radnopravnog statusa još uvek nije bio okončan.

Polazeći od toga da je drugostepeni organ prihvatio ustavnopravno utemeljene razloge date u prvostepenom rešenju, ceneći, pri tom, detaljno svaki navod žalbe u upravnom postupku, Ustavni sud je našao da je Upravni sud u osporenoj presudi u dovoljnoj meri ispitao navode tužbe koji su već isticani pre pokretanja upravnog spora. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 1463/11 od 22. avgusta 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da se ona obrazlaže istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da se istaknuta povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na obrazovanje iz člana 71. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporene presude.

Ustavni sud, takođe, nije mogao razmatrati istaknute povrede čl. 1. i 2. Protokola 2 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer se tim protokolom ne jemče određena prava.

Polazeći od navedenog, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. Polazeći od toga da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti, Ustavni sud je ocenio da nema uslova za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 4. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

10. U pogledu zahteva za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb sajt Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

11. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.