Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku uz odbijanje naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete je odbijen, jer je kao umešač značajno doprinela odugovlačenju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vinke Ćorić iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vinke Ćorić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58675/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6289/99) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vinka Ćorić iz Novog Sada je 28. septembra 2012. godine, preko punomoćnika Milana Kozomore i Vesne Kozomore, advokata iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58675/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6289/99).

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 19. novembra 1999. godine tužilac Miloje Dimitrijević podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Novi Sad, radi utvrđenja da je tužilac ispunio uslove za sticanje svojstva nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca na neodređeno vreme na konkretnom stanu u Novom Sadu, kao i prava na otkup tog stana; da je podnositeljka podneskom od 13. januara 2000. godine tražila da joj sud dozvoli da stupi u predmetnu parnicu u svojstvu umešača na strani tuženog zbog postojanja njenog pravnog interesa, što je sud dozvolio 1. marta 2000. godine; da je 20. avgusta 2003. godine Opštinski sud u Novom Sadu doneo rešenje P. 6289/99 kojim je utvrđeno da je tužba povučena , a Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 481/04 ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je zatim prvostepeni sud 20. oktobra 2005. godine doneo rešenje P. 2138/04 kojim je ponovo utvrđeno da je tužba povučena, a Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5482/06 od 13. novembra 2008. godine ponovo ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je zatim Opštinski sud u Novom Sadu 13. maja 2009. godine rešenjem P. 10328/08 ponovo utvrdio da je tužba povučena a Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1853/10 od 16. novembra 2010. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio na ponovni postupak; da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58675/10 od 29. marta 2012. godine odbijen tužbeni zahtev i ta presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2931/12 od 22. avgusta 2012. godine; da je postupak pravnosnažno okončan nakon 12 godina i devet meseci od podnošenja tužbe , te joj je zbog nerazumno dugog trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da podnositeljka ničim nije doprinela odugovlačenju postupka jer se uredno odazivala pozivima suda, nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja i urgirala je kod suda za ubrzanje postupka a predmet spora nije bio složen da bi toliko dugo trajao.

Podnositeljka predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu njenog prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6289/99 a pravnosnažno okončan pred Apelacionim sudom u Novom Sadu u predmetu Gž. 2931/12. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete, kao i da se odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58675/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Miloje Dimitrijević je 19. novembra 1999. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija u Novom Sadu radi utvrđenja da je ispunio uslove da stekne svojstvo nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca na neodređeno vreme na određenom stanu u Novom Sadu i da mu se prizna pravo na otkup tog stana iz društvene svojine. Predmet je dobio broj P. 6289/99.

Podnositeljka ustavne žalbe je 13. januara 2000. godine podnela sudu podnesak kojim je tražila da joj se dozvoli svojstvo umešača na strani tuženog jer ima pravni interes zato što joj je tuženi dodelio sporni stan u zakup na neodređeno vreme. Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6289/99 od 1. marta 2000. godine priznato je podnositeljki ustavne žalbe svojstvo umešača na strani tuženog.

Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu održano je šest ročišta na kojima su saslušane parnične stranke u više navrata, kao i svedoci, dok sedam ročišta nije bilo održano , i to: dva zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, dva zbog neprisustvovanja tužioca, dva na zahtev punomoćnika tužioca, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U periodu od 16. maja 2002. do 11. februara 2003. godine, dakle devet meseci, nije bilo zakazano nijedno ročište , a ročište zakazano za 11. februar 2003. godine nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na sledećem ročištu od 18. aprila 2003. godine tuženi je predložio mirovanje postupka i sud je rešenjem P. 6289/99 odredio da postupak miruje.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6289/99 od 20. avgusta 2003. godine utvrđeno je da je tužba povučena. U obrazloženju rešenja je navedeno da od dana kada je nastupilo mirovanje postupka nijedna strana nije u određenom roku stavila predlog za nastavak postupka, te je sud odlučio kao u izreci, saglasno članu 217. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 481/04 od 3. marta 2004. godine žalba tužioca je usvojena, ožalbeno rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6289/99 od 20. avgusta 2003. godine je ukinuto i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 2138/04 i održano je jedno ročište na kome su pročitani spisi predmeta, dok dva ročišta nisu bila održana, i to jedno zbog neprisustvovanja tužioca, a jedno zbog neprisustvovanja obe stranke i umešača. Dakle, u periodu od dve godine i dva meseca sud je zakazao samo tri ročišta, od kojih je jedno održano.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2138/04 od 20. oktobra 2005. godine utvrđeno je da je tužba povučena jer su sa ročišta od 20. oktobra 2005. godine neopravdano izostale parnične stranke kao i umešač.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6071/05 od 22. decembra 2005. godine vraćen je spis P. 2138/04 prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji. Zatim je pred prvostepenim sudom održano tri ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke i svedoci i izvršeno je suočenje između svedoka, dok dva ročišta nisu bila održana zbog nedolaska svedoka.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5482/06 od 13. novembra 2008. godine usvojena je žalba tužioca, ukinuto je ožalbeno rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2138/04 od 20. oktobra 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 10328/08. Tužilac je 9. marta 2009. godine precizirao tužbeni zahtev.

Na ročište od 13. maja 2009. godine nisu pristupile stranke ni umešač i sud je doneo rešenje P. 10328/08 od 13. maja 2009. godine da se tužba smatra povučenom. Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1853/10 od 16. novembra 2010. godine žalba tužioca je usvojena, prvostepeno rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 10328/08 od 13. maja 2009. godine je ukinuto i predmet je vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred tada nadležnim Osnovnim sudom u Novom Sadu predmet je dobio broj P. 58675/10 i održana su dva ročišta na kojima su pročitani spisi predmeta, dok dva ročišta nisu bila održana, i to jedno bez navođenja razloga, a jedno zbog odsustva tužioca.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58675/10 od 29. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo utvrđenje da je tužilac ispunio uslove da stekne svojstvo nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca na neodređeno vreme za konkretan stan u Novom Sadu, što bi tuženi bio dužan priznati, kao i prava na otkup predmetnog stana iz društvene svojine; u stavu drugom izreke tužilac je obavezan da umešaču na strani tuženog isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 502.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2931/12 od 22. avgusta 2012. godine žalba tužioca je odbijena i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58675/10 od 29. marta 2012. godine je potvrđena.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen sedam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana kada je podnositeljka kao umešač na strani tuženog stupila u parnicu – 1. marta 2000. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku i bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Suda, ukupno trajanje parničnog postupka od 12 godina i pet meseci, a koji nije bio posebno složen, predstavlja njegovo nerazumno trajanje kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da je pretežni doprinos prekomernom i neprihvatljivo dugom trajanju postupka dao nadležni prvostepeni sud. U prilog oceni o nerazumno dugom trajanju predmetnog postupka upravo govori činjenica da je prva meritorna odluka doneta nakon 12 godina, a postupak je ukupno trajao 12 godina i pet meseci, što , po oceni Suda , u znatnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku. Dalje, sud je bio potpuno neaktivan u periodu od devet meseci kada nije zakazao nijedno ročište a prvo zakazano ročište nakon devet meseci nije bilo održano, dok je za vreme od 12 godina donosio samo procesne odluke, a za dve godine i dva meseca zakazao je samo tri ročišta , od kojih je jedno održano. Takođe, drugostepeni sud je ukinuo prvostepeno procesno rešenje sa nalogom sudu za sprovođenje izviđajnih radnji , što ukazuje na to da prvostepeni sud nije bio u potpunosti utvrdio činjenično stanje, dok su prvostepena procesna rešenja tri puta bila ukidana od strane drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulunets protiv Ukrajine“ (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Međutim, Ustavni sud nalazi da je i podnositeljka ustavne žalbe u značajnoj meri doprinela dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je tokom postupka kao umešač na strani tuženog bila potpuno pasivna i ničim nije pokazivala da želi da se postupak meritorno okonča, budući da je očito istrajavala na procesnom rešenju spora. Zbog toga podnositeljka nije prisustvovala na dva ročišta , što je imalo za posledicu donošenje rešenja da se smatra da je tužba povučena, a što je najdirektnije uticalo na prekomerno trajanje ove parnice.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6289/99, a okončan pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58675/10, te je , na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Ustavni sud je, uvažavajući nesumnjivi doprinos podnositeljke trajanju postupka i njen pravni položaj kao umešača na strani tuženog u predmetnom postupku, ocenio da je samo usvajanje ustavne žalbe i utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljno da se postigne pravična i adekvatna pravična satisfakcija podnositeljke ustavne žalbe, i da je primeren okolnostima konkretnog predmeta, te je u tački 2. izreke odbijen zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku uz odbijanje naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti