Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne presude protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom. Utvrđuje pravo podnosilaca na naknadu materijalne štete na teret budžetskih sredstava, usklađujući praksu sa Evropskim sudom za ljudska prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7582/2016
09.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Karanovića, Dragana Gudurića, Nikole Trifunovića i Duška Radulovića, svih iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Karanovića, Dragana Gudurića, Nikole Trifunovića i Duška Radulovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštionskim sudom u Čačku u predmetu P1. 805/03 i u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2161/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 1351/09) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakom u visini iznosa utvrđen ih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 1351/09 od 24. septembra 2009. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Dragana Gudurića, Nikole Trifunovića i Duška Radulovića izja vljena protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu R4.r. 159/14 od 28. decembra 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž.r. 40/16 od 2. juna 2016. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2161/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 1351/09).

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Karanović i druga lica navedena u uvodu i izreci podnela su, 19. maja 2014. godine, preko punomoćnika Dragane Janković, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 805/03 i izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2161/11. Podnosioci su istakli zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 1351/09 od 24. septembra 2009. godine. Po ustavnoj žalbi je formiran predmet Už- 4525/2012.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Dragana Gudurić, Nikola Trifunović i Duško Radulović podneli su 6. oktobra 2015. godine, preko istog punomoćnika, Ustavnom sudu novu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu R4.r. 159/14 od 28. decembra 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž.r. 40/16 od 2. juna 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2161/11.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da osporeni izvršni postupak još uvek nije okončan; da dosuđenim iznosom naknade nematerijalne štete nisu otklonjene posledice utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, te da dosuđeni iznos nije u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, kao ni Ustavnog suda. Predmet je dobio novi broj Už-7582/2016.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, u svojstvu tužilaca, vodili su parnični postupak protiv tuženih AD „FRA“ iz Čačka i drugih povezanih preduzeća, radi naknade štete zbog manje isplaćene zarade za period od 15. decembra 1997. godine do podnošenja tužbe. Na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Čačku P1. 805/03 od 3. jula 2008. godine, podnosioci su, u svojstvu izvršnih poverilaca, podneli predlog za izvršenje, koji je usvojen rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 1351/09 od 24. septembra 2009. godine.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu R4.r. 159/14 od 28. decembra 2015. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe Dragana Karanovića, Dragana Gudurića, Nikole Trifunovića i Duška Radulovića , i utvrđeno da im je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 805/03 i izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2161/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 1351/09) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; u stavu drugom izreke naloženo je nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da osporeni izvršni postupak okonča u najkraćem roku; u stavu trećem izreke utvrđeno je pravo predlagača na pravičnu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 30.000,00 dinara; u stavu četvrtom izreke zahtev predlagača da im se isplati iznos naknade preko dosuđenog do traženog iznosa od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti je odbijen, kao neosnovan. Predlagači su protiv navedenog rešenja izjavili žalbu. U stavu petom izreke ovog rešenja obavezana je Republika Srbija da predlagačima na ime troškova postupka isplati određeni novčani iznos, a u stavu šestom izreke rešeno je da se, nakon pravnosnažnosti rešenja, predmet ustupi Ustavnom sudu radi odlučivanja o povredi prava na imovinu i naknadi materijalne štete.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž.r. 40/16 od 2. juna 2016. godine odbio žalbu predlagača i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje u stavovima četvrtom i šestom izreke.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Analizirajući navode ustavne žalbe o neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 1351/09 od 24. septembra 2009. godine, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine , doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja , na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na s uđenje u razumnom roku“ i povrede „ prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanje utvrđeno pravnosnažnom presudom podnosilaca ustavne žalbe Dragana Karanovića, Dragana Gudurića, Nikole Trifunovića i Duška Radulovića , a protiv dužnika AD „FRA“ iz Čačka i drugih povezanih preduzeća, koja sva imaju pretežan društveni kapital , u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava podnosilaca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (isti stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs) . S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od navedenog , a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio pravo podnosi laca ustavne žalbe Dragana Karanovića, Dragana Gudurića, Nikole Trifunovića i Duška Radulovića na naknadu materijalne štete svakom u visini iznosa utvrđenog pravnosnažnom presudom (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. utvrdio pravo svih podnosi laca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 1351/09 od 24. septembra 2009. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosiocima ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koju je podnositeljka pokušala na prinudan način da ostvar i u predmetnom izvršnom postupku. Ustavni sud takođe ukazuje da je u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravnosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavki, i to iz sopstvenih sredstava, iznosa dosuđenih navedenim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.

6. Ispitujući pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi podnosilaca Dragana Gudurića, Nikole Trifunovića i Duška Radulovića od 6. oktobra 2015. godine, kojom se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2161/11, Ustavni sud konstatuje da je nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud. Ustavni sud, dalje, ukazuje da je stupanjem na snagu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), a koji je počeo da se primenjuje od 1. januara 2016. godine, prestao da važi član 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je bilo propisano da se ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Prema tome, Ustavni sud ističe da ne postoji više nadležnost ovog suda da odlučuje o ustavnim žalbama kojima se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupcima nisu pravnosnažno okončani. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da su u konkretnom slučaju o povredi navedenog ustavnog prava podnosilaca odlučivali redovni sudovi upravo osporenim rešenjima.

Razmatrajući ustavnu žalbu podnosilaca u delu kojim su osporena rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu R4.r. 159/14 od 28. decembra 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž.r. 40/16 od 2. juna 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su podnosi oci imali i iskoristili pravno sredstvo u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je osporenim rešenjima odlučivano o njihovom zahtevu u dva stepena. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Ustavni sud, zatim, ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno–kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosilaca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioce. Pored toga, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u predmetnom slučaju podnosiocima dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku . Polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete, kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da dosuđeni iznos od 30.000,00 dinara svakom podnosiocu nije nerazum an, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Konačno, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už- 4340/2015 od 29. septembra 2016. godine.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi kojima bi se argumentova eventualna povreda ustavnih prava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom preispita odluke redovnih sudova. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu podnosilaca Dragana Gudurića, Nikole Trifunovića i Duška Radulovića , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te rešio kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti