Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao četiri godine i sedam meseci. Sud je istakao neefikasno postupanje nadležnih sudova i dodelio podnosiocima naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. M . i D . M , oboje iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. M . i D . M . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim Osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 27422/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 15052/07) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. M . i D . M, oboje iz B, podneli su 28. septembra 2012. godine, preko punomoćnika M . C, advokata iz N . B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27422/10 od 16. jula 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 27422/10.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli: da su u svojstvu izvršnih poverilaca podneli 12. decembra 2007. godine predlog za izvršenje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika R. R, radi naplate troškova parničnog postupka utvrđenih rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2915/01 od 18. aprila 2006. godine; da je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje o izvršenju 14. decembra 2007. godine; da je 9. jula 2009. godine Drugi opštinski sud u Beogradu doneo rešenje kojim je ukinuo klauzulu pravnosnažnosti rešenja tog suda P. 2915/01 od 18. aprila 2006. godine, nakon čega je izvršni dužnik tražio „prekid“ izvršnog postupka; da je izvršni postupak obustavljen osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27422/10 od 16. jula 2012. godine, iako su izvršni poverioci izjavili žalbu protiv rešenja kojim je ukinuta klauzula pravnosnažnosti; da je osporenim rešenjem nadležni sud pogrešno primenio odredbu člana 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11), jer rešenje o ukidanju klauzule pravnosnažnosti rešenja na osnovu kog je pokrenut izvršni postupak nije bilo pravnosnažno. Istakli su zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, uvidom u rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 9853/12 od 26. decembra 2013. godine i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27422/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su u svojstvu izvršnih poverilaca podneli 12. decembra 2007. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika R. R, i to popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika. Predlog je podnet na osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2915/01 od 18. aprila 2006. godine kojim je obavezan tužilac R. R. da tuženima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 26.800,00 dinara. Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje o izvršenju I. 15052/07 od 14. decembra 2007. godine.

Službeno lice je izlazilo na teren 21. aprila, 21. maja i 27. novembra 2008. godine, ali je u zapisniku o popisu i proceni konstatovano da se izvršni dužnik nije nalazio na adresi. Rešenje o izvršenju je uručeno izvršnom dužniku 3. decembra iste godine.

Izvršni dužnik je 11. decembra 2008. godine izjavio žalbu protiv rešenja o izvršenju Četvrtog opštinskog suda I. 15052/07 od 14. decembra 2007. godine.

Službeno lice je 16. januara, 2, 16. i 30. marta 2009. godine pokušalo da izvrši popis i procenu pokretnih stvari izvršnog dužnika.

Podneskom od 21. decembra 2009. godine izvršni dužnik je predložio „prekid“ izvršnog postupka, zbog toga što je rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2915/01 od 9. jula 2009. godine ukinuta klauzula pravnosnažnosti i izvršnosti rešenja tog suda P. 2915/01 od 18. aprila 2006. godine, na osnovu koga je određeno izvršenje

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) u predmetu I. 27422/10.

Osnovni sud je 29. marta 2011. godine naložio izvršnom dužniku da dostavi rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2915/01 od 9. jula 2009. godine snabdeveno klauzulom pravnosnažnosti.

Izvršni dužnik je u podnesku od 24. maja 2011. godine obavestio sud da su parnične stranke u postupku u kome je doneto navedeno rešenje izjavile žalbu, pa da „trenutno ne može biti snabdeveno klauzom pravnosnažnosti, a sve do odluke drugostepenog suda“, te je predložio da sud „odloži sporno izvršenje“.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda I. 27422/10 od 16. jula 2012. godine obustavljen je postupak izvršenja određen rešenjem Četvrtog opštinskog suda I. 15052/07 od 14. decembra 2007. godine i ukinute su sve sprovedene radnje. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je sud primenom odredbe člana 76. a u vezi člana 35. stav 8. Zakona o izvršenju i obezbeđenju obustavio postupak izvršenja, jer je rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2915/01 od 9. jula 2009. godine ukinuta klauzula pravnosnažnosti rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2915/01 od 18. aprila 2006. godine. U pravnoj pouci je konstatovano da protiv tog rešenja nema mesta pravnom leku. Osporeno rešenje je dostavljeno punomoćniku izvršnih dužnika 29. avgusta 2012. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 9853/12 od 26. decembra 2013. godine preinačeno je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2915/01 od 9. jula 2009. godine i odbijen je kao neosnovan predlog tužioca R. R. za ukidanje klauzule pravnosnažnosti rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2915/01 od 18. aprila 2006. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjivao u vreme pokretanja postupka izvršenja bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.)

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da će se postupak izvršenja obustaviti bez pristanka izvršnog dužnika ako izvršni poverilac povuče predlog za izvršenje, u celini ili delimično, te da će se odlukom o obustavi izvršenja ukinuti sve sprovedene izvršne radnje ako se time ne dira u stečena prava trećih lica , kao i da izvršni poverilac može ponovo da podnese predlog za izvršenje (član 35. stav 8.); da je pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku prigovor, a protiv rešenja suda može se izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39.); da sud obustavlja izvršenje – 1) ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage (član 76. stav 1. tačka 1.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, kriterijumi su koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak, koji su pokrenuli podnosioci ustavne žalbe u svojstvu izvršnih poverilaca, podnošenjem predloga za izvršenje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 12. decembra 2007. godine, a koji je okončan donošenjem rešenja o obustavi izvršenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27422/10 od 16. jula 2012. godine, trajao četiri godine i sedam meseci.

Ustavni sud je ocenio da je nadležni sud trebalo da odluči o podnetom predlogu za izvršenje i da sproved e odgovarajuće radnje kako bi izvršni poveri oci namirili svoj e potraživanj e, ali da je složenosti postupka doprinela činjenica da je u prvom stepenu ukinuta klauzula pravnosnažnosti kojom je bila snabdevena izvršna isprava.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe, s obzirom na to da su predlo gom za izvršenje traži li namirenje novčanog potraživanja u iznosu 26.800,00 dinara na ime troškova postupka u parničnom postupku. Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da oni nisu doprineli dužem trajanju postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka doprinelo je pre svega neefikasno postupanje nadležnih sudova, koji u osporenom izvršnom postupku nisu postupali u skladu sa načelom hitnosti. Naime, Četvrti opštinski sud u Beogradu, nakon što je 30. marta 2009. godine službeno lice pokušalo popis i procenu pokretnih stvari izvršnog dužnika, do kraja 2009. godine nije preduzeo nijednu radnju u cilju namirenja izvršnih poverilaca i okončanja postupka. Osnovni sud je prvu radnju u postupku preduzeo tek 29. marta 2011. godine, odnosno godinu dana i tri meseca nakon što je postupak pred tim sudom nastavljen, kada je naložio izvršnom dužniku da dostavi rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2915/01 od 9. jula 2009. godine, snabdeveno klauzulom pravnosnažnosti

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim Osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 27422/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 15052/07), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno rešenje o obustavi izvršenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27422/10 od 16. jula 2012. godine, Ustavni sud nalazi da su navodi podnosilaca ustavne žalbe osnovani, imajući u vidu da je osporenim rešenjem obustavljen predmetni izvršni postupak, iako nije bila pravnosnažno ukinuta klauzula pravnosnažnosti izvršnog rešenja. Štaviše, predlog za ukidanje klazule pravnosnažnosti je nakon obustave izvršnog postupka odbijen rešenjem drugostepenog suda. Međutim, Ustavni sud konstatuje da u postupku izvršenja sud odlučuje zaključkom ili rešenjem, pri čemu Zakon o izvršenju i obezbeđenju nije predvideo formu akta kojim se postupak obustavlja. Svakako da prigovor nije dozvoljen kada je posebnom normom propisano da sud odlučuje rešenjem protiv kojeg prigovor nije dozvoljen. Kako kod okončanja postupka obustavom prigovor nije naveden kao dozvoljen pravni lek, a nije ni mogao biti naveden, jer nije navedeno kojom se vrstom odluke odlučuje, to iz odredbe č lana 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji se shodno primenjuje u postupku izvršenja, kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakon nije drugačije propisao, proizlazi da se protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka može podneti prigovor, za čije izjavljivanje izvršni poverilac ima pravni interes.

Stoga, s obzirom na pravo stranke koje se jemči članom 36. Ustava, Ustavni sud smatra da kada se rešenjem u izvršnom postupku odlučuje, kao u konkretnom slučaju, o pravima i obavezama stranaka, one imaju pravo na pravni lek, odnosno pravo na prigovor, u skladu sa članom 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, te da podnosioc ima ustavne žalbe kao izvrš nim poveriocima pripada pravo na izjavljivanje prigovora veću prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su podnosi oci imali pravo da prigovorom pobijaju osporeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27422/10 od 16. jula 2012. godine, iako o tome nisu bi li poučen od strane donosioca tog rešenja. Ustavni sud je, imajući u vidu da podnosioci nisu iskoristi li pravno sredstvo za zaštitu svojih prava – prigovor u izvršnom postupku, a da se ustavna žalba može izjaviti samo pod uslovom da su iscrpljena druga pravna sredstva, odbacio ustavnu žalbu u drugom delu tačke 1. izreke , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka .

Međutim, kako je nesporno da podnosioci ni su poučen i o mogućnosti izjavljivanja pravnog leka, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ne sme ju snositi štetne posledice izostajanja pouke o pravnom leku u osporenom aktu, te da, saglasno odredbama članu 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju i člana 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku, u roku od pet radnih dana od prijema ove odluke mo gu izjaviti prigovor protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27422/10 od 16. jula 2012. godine (videti, pored drugih, Rešenje Ustavnog suda Už-8166/12 od 23. januara 2014. godine).

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti, obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, složenost postupka, kao i značaj potraživanja za podnosioce. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti