Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete, dok se ostali delovi žalbe, koji se odnose na pravično suđenje, odbacuju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. B. iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 2146/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čačku P. 1070/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. B . iz Čačka podneo je Ustavnom sudu, 7. oktobra 201 6. godine, preko punomoćnika M. P , advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 2146/13 od 19. juna 2014. godine i presude Višeg suda u Čačku Gž. 173/16 od 20. jula 2016. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 2146/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čačku P. 1070/02).

U ustavnoj žalbi podnosilac iznosi svoje viđenje činjenica i prava u materijalnopravnom odnosu iz koga je nastao spor u kome je on bio tuženi, te u kome su donete osporene presude. Ističe nezadovoljstvo ishodom spora, smatra da je Apelacioni sud u Kragujevcu bio nadležan da odlučuje o njegovoj žalbi protiv prvostepene presude kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, a odbijen njegov kompenzacioni prigovor, te ističe da ne može steći pravo vlasništva na parceli koju je kupio, iako ovi navodi nisu u vezi sa osporenom parnicom. Pored povrede prava na pravično suđenje, ističe i "drastično" kršenje prava na suđenje u razumnom roku u postupku "u kome se menjao veliki broj sudija, postupak mirovao usled reformi sudstva, kao i štrajkova, a veštačenja se obavljala više puta jer su u međuvrem enu usled proteka roka ista zastarevala". Smatra da mu je zbog povreda ovih prava, povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene presude, te ističe zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i troškove ustavnosudskog postupka .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 43/15 - dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 2146/13 Osnovnog suda u Čačku, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilac M.B. iz Čačka, brat tuženog, podneo je 11. jula 2002. godine Opštinskom sudu u Čačku (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi sticanja bez osnova, kojom je tražio da se obaveže podnosilac da mu na ime 1/2 troškova sahrane, izdavanja podušja za pok. majku T.B. iz Gonje Gorevnice, kao i na ime 1/2 troškova njenog izdržavanja za period od 1. avgusta 1992. od 10. septembra 1993. godine isplati iznos čiju će visinu tužilac opredeliti prema nalazu veštaka. Dalje je u tužbi navedeno da je otac s tranaka preminuo 30. septembra 1990. godine, a majka 10. septembra 1993. godine, te da tuženi, kao ravnopravni zakonski naslednik oba roditelja, nije ni najmanjim sredstvima učestvovao u navedenim troškovima, zbog čega tužilac potražuje naplatu ovih troškova iz zaostavštine. Vrednost spora u tužbi nije opredeljena, ali je tužilac po nalogu suda od 15. jula 2002. godine, podneskom od 17. jula 2002. godine opredelio vrednost spora na 25.000,00 dinara. Povodom tužbe je formiran predmet P. 1070/02. Prvo ročište je zakazano za 14. oktobar 2002. godine, na koje je pristupi tuženi, osporio tužbu, s tim što je naveo da će detaljno izjašnjenje dostaviti u roku od 8 dana, kako je učinio. Postupak je, nakon izvršene reorganizacije pravosuđa u 2010. godini, vođen pred Osnovnim sudom u Čačku, najpre pod brojem P. 1431/10, a nakon ukidanja prvoste pene presude i vraćanja na ponovni postupak pod brojem P. 2146/13.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P. 1431/10 od 3. juna 2013. godine je, u prvom stavu izreke , odbijen kom penzacioni prigovor tuženog, a u drugom stavu izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca , i to tako što je tuženi obavezan da na ime sticanja bez osnova, odnosno naknade 1/2 troškova sahrane, izdavanja podušja za pok. majku, te na ime 1/2 troškova nege, egzistencije i lečenja pok. majke za period 1. avgusta 1992. od 10. septembra 1993. godine isplati ukupan iznos od 257.422,14 din ara, sa zakonskom zateznom kamat om počev od 3. juna 2013. godine. Istovremeno, u trećem stavu izreke ove pesude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca na ime zakonske zatezne kamate na iznos od 257.422,14 dinara počev od 1. avgusta 2008. do 3. juna 2013. godine, dok je u četvrtom stavu izreke obavezan tuženi da plati troškove sudskog postupka u izn osu od 425.896,00 dinara. Rešenjem Osnovnog suda u Čačku P. 1431/10 od 20. avgusta 2013. godine ispravljena je izreka presude u trećem stavu izreke tako da umesto reči "počev od 1. avgusta 2008. godine" treba da stoji "8. oktobra 2012. godine ".

Do donošenja prve prvostepene presude nadležni prvostepeni sudovi su zakazali 48 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 34 održano. Na održanim ročištima, pre zaključenja glavne rasprave, saslušano je 12 svedoka, te više puta tužilac i tuženi u svojstvu stranke, bilo radi nastavka davanja započetog iskaza, bilo zbog dopune iskaza ili promene veća. Takođe, sprovedeno je osnovno i više dopunskih veštačenj a visine troškova prema cenama u vreme veštačenja preko veštaka ekonomske struke (veštačenje je odre đeno 13. oktobra 2008. godine, osnovni nalaz je predat sudu 8. decembra 2008. godine), te pribavljeno više dopunskih izjašnjenja veštaka po primedbama stranaka . Tuženi je istakao komepenzacioni prigovor tokom 2008. godine, navodeći da je sahranio oca, izdao podušje i podigao spomenik o svom trošku, ali ga nije opredelio do kraja ovog postupka iako je više puta navodio da će to učiniti i tražio odlaganje jednog ročišta iz tog razloga. U ovom delu postupka su više puta pribavljani spisi ostavinskog predmeta O. 530/90 koji je delom tekao paralelno sa ovom parnicom, te bio prekidan radi upućivanja stranaka na parnicu, s obzirom na to da su bile sporne pokretne stvari, dok je celokupna nepokretna imovina raspoređena ugovorom o raspolaganju imovinom za života u predmetu istoga suda R. 595/82 od 23. avgusta 1982. godine). Takođe, sud je vršio uvid i u spise predmeta P. 595/98 (kasnije P. 7916/10) – parnice između istih stranaka vođene radi utvrđenja da pismeni testament pok. majke stranaka nema pravnu važnost i ne proizvodi pravno dejstvo, te utvrđenja prava svojine na pokretnim stvari ma. Prvi put je glavna rasprava bila zaključena 29. juna 2011. godine, ali je ponovo otvorena i ročište zakazano za 16. novembar 2011. godine, a radi dopunskog izjašnjenja veštaka oko eventualne promene cena i uvida u spise predmeta O. 220/98 ( ranije O. 530/90). Preostalih 14 ročišta za glavnu raspravu nije održano iz sledećih razloga: tri puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva puta jer nisu združeni traženi spisi, jednom zato što je punomoćnik tužioca predao podnesak neposredno pred ročište, jednom zbog saglasnog predloga stranaka u vezi sa eventualnim poravnanjem po predlogu tužioca od 14. februara 2007. godine, zatim, radi traženja punomoćnika tuženog da se ročište odloži jer nije upoznat sa predmetom, na traženje tuženog da se njegov punomoćnik koji je izostao sa ročišta, iako uredno pozvan, izjasni o predlogu za veštačenje, jednom jer su se spisi nalazili kod veštaka, jednom zbog predavanja podneska punomoćnika tuženog neposredno pred ročište, te zbog spisa u sudskoj upravi radi rešavanja po predlogu tuženog za izuzeće sudije, radi davanja novih dokaznih predloga o saslušanju svedoka od strane tuženog, jer je punomoćnik tuženog otkazao punomoćje. Takođe, jedno ročište je odloženo radi opredeljivanja kompenza cionog prigovora od strane tuženog. Rešenjem predsednika Osnovnog suda u Čačku je 1. juna 2012. godine odbijen zahtev tuženog za izuzeće sudije kao neosnovan.

Rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 859/13 od 1 3. novembra 2013. godine je ukinuta ožalbena presuda Osnovnog suda u Čačku P. 1431/10 od 3. juna 2013. godine u prvom, drugom i trećem stavu izreke navedene presude i predmet vraćen na ponovni postupak. Predmet je dobio novi broj P. 2146/13.

Do donošenja prvostepene presude u ponovnom postupku, bilo je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu, a održana su četiri. Postupajući po nalogu iz drugostepenog rešenja, punomoćnik tuženog je podneskom od 5. marta 2014. godine "opredelio" kompenzacioni prigovor. U ovom delu postupka je sprovedeno dopunsko veštačenje veštaka ekonomske struke, koji je nalaz dostavio sudu 11. aprila 2014. godine. Tri ročišta nisu održana iz sledećih razloga: zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jer tuženom nije bio uredno uručen dopunski nalaz veštaka pre ročišta, te jer je punomoćnik tuženog predao podnesak - izjašnjenje na nalaz veštaka neposredno na ročištu, iako mu je ovaj nalaz bio dostavljen mesec dana pre. Sud je odbio predlog tuženog za izvođenje dokaza ponovnim saslušanjem nekih svedoka, kao i parničnih stranaka. Takođe, odbijen je i predlog tuženog dat na dan kada je zaključena glavna rasprava da se odredi izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka ekonomske struke povodom troškova sahrane oca, a što je predmet kompenzacionog prigovora.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P. 2146/13 od 19. juna 2014. godine je, u prvom stavu izreke, odbijen kao neosnovan kompenzacioni prigovor istaknut od strane tuženog, dok je u drugom stavu izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, i to tako što je tuženi obavezan da na ime sticanja bez osnova naknadi tužiocu 1/2 troškova sahrane, izdavanja podušja za pok. majku i 1/2 troškova nege, egzistencije i lečenja pok. majke za period 1. avgusta 1992. godine od 10. septembra 1993. godine isplati ukupan iznos od 2 99.465,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. juna 2014. godine. Istovremeno, u trećem stavu izreke ove presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog do traženog iznosa od 306.405,96 dinara, sa zakonsk om zateznom kamat om počev od 1 2. aprila 2014. do 19. juna 2014. godine, dok je u četvrtom stavu izreke obavezan tuženi da plati troškove sudskog postupka u iznosu od 4 54.396,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. juna 2014. godine. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 2 1. jula 20 14. godine. Odgovor na žalbu je dat 10. novembra 2014. godine. Dokaz o uručenju odgovora na žalbu punomoćniku tuženog nije vraćan u sud, pa je postupajući sudija dopisima od 25. decembra 2014. i 12. januara 2015. godine nalagao punomoćniku tuženog da se izjasni kada je primio odgovor na žalbu. Ovi dopisi su vraćani sudu sa konstatacijom da po ostavljenom obaveštenju nije preuzeta pošta, te je po trećem nalogu od 16. marta 2015. godine, punomoćnik podneskom od 25. marta 2015. godine odgovorio sudu da je primio odgovor na žalbu u vreme obustave rada advokata, ali da ne može da se izjasni o tačnom datumu. Spisi ovog predmeta su dostavljen na uvid sudiji u drugom predmetu P. 229/14, te je, nakon vraćanja predmeta 17. aprila 2015. godine, postupajući sudija dao naredbu 22. aprila 2015. godine da se spisi dostave po žalbi.

Presudom Višeg suda u Čačku Gž. 173/16 od 20. jula 20 16. godine je odbijena k ao neosnovana žalba tuženog izjavlje na u stavu prvom i drugom izreke, kao i u stavu četvrtom izreke u pogledu dosuđenog iznosa troškova parničnog postupka od 454.396,00 dinara, te je prvostepena presuda u tom delu potvrđena, a delimično je usvojena žalba tuženog povodom zakonske zatezne kamate na troškove postupka i prvostepena presuda preinačen tako da je tuženi dužan da plati zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos troškova počev od prvog dana po proteku roka za dobrovoljno izvršenje obaveze pa do isplate. Punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, navedena presuda je uručena 7 . septembra 201 6. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 11. jula 2002. godine, podnošenjem tužbe ranijem Opštinskom sudu u Čačku, a da je okončan 7. septembra 2016. godine, uručenjem presude Višeg suda u Čačku Gž. 173/16 od 20. jula 2016. godine punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe .

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao 14 godina i skoro dva meseca.

Navedeno trajanje postupka u ovom sporu male vrednosti , koji ima posebna pravila u smislu efikasnosti postupka, samo po sebi, upućuje na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije bio pravno i činjenično složen, ali da sproveden obiman dokazni postupak, pre svega, jer je po predlogu stranaka, pa i ovde podnosioca ustavne žalbe, saslušan v eći broj svedoka, i više puta saslušavane stranke i bez opravdanih razloga. Čak je sud sa uzimanjem izjava nastavljao i na sledećim ročištima, iako se po procesnim pra vilima za ovu vrstu spora zapisnik sa ročišta treba da sadrži samo izjave stranaka od bitnog značaja i bitnu sadržinu izvedenih dokaza.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj spor okonča u razumnom roku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe bilo je usmereno na odugovlačenje postupka, a ne na njegovo efikasno okončanje. Naime, osam ročišta nije održano krivicom tužen og, odnosno njegovog punomoćnika. Pored iznetog, o nedostatku interesovanja da se što hitnije razreše sporna pitanja u postupku čije je trajanje osporeno govori i to što je on posle šest godina od podnošenja tužbe istakao kompenzacioni prigovor, koji nije opredelio ni narednih osam godina, sve do 5. marta 2014. godine, tražeći dva puta odlaganje ročišta iz ovog razloga . Takođe, punomoćnik tuženog nije postupao po nalogu suda četiri meseca da se izjasni o prijemu odgovora na žalbu, a dokazne predloge nije davao blagovremeno, već je iz tog razloga tražio odlaganje ročišta ili pred zaključenje glavne rasprave predlagao nove dokaze.

Međutim, i pored ovog doprinosa tuženog, prevashodni doprinos dugom trajanju postupka dali su nadležni prvostepeni sudovi, najpre, neefikasnim vođenjem postupka, bez primena procesnih pravila za sporove male vrednosti, što je dovelo do toga da prva prvostepena presuda bude doneta nakon skoro punih 11 godin a od podnošenja tužbe . Međutim i ova presuda je bila ukinuta, a predmet je pravnosnažno rešen tek tako što je druga prvostepena presuda delom preinačena presudom Višeg suda u Čačku.

Ustavni sud je stoga utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmet P. 2146/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čačku P. 1070/02) , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka u ovom sporu male vrednosti, te opisani doprinos podnosioca trajanju postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno, od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova.

7. Nasuprot navodima ustavne žalbe, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporenih presud a, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog rešenja. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom ponavlja navode iz žalbe protiv prvostepene presud e, o kojima se detaljno izjasnio drugostepeni sud u osporenoj odluci. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da se u sporovima male vrednosti, odluka kojom se okončava postupak može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava, ali ne i u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja.

Razlog osporavanja presude Višeg suda u Čačku, koji je u ovom sporu shodno važećim propisima bio nadležan da odlučuje o žalbi podnosioca, je, zapravo, nezadovoljstvo podnosioca ustavne žalbe ishodom spora koje je zasnovano na uverenju da je pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno ocenjeni dokazi, što nije ustavnopravni razlog za pobijanje osporene presude. Imajući u vidu sadržinu garancija koje se jemče članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne daje stranci neograničeno pravo da predlaže izvođenje dokaza pred sudom, niti se garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranke budu prihvaćeni, pa tako ni predlog da se saslušaju stranke. Saglasno procesnim odredbama sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica, te odlučuje da li će zaključiti glavnu raspravu kad smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka. Dakle, zaključenje glavne rasprave ne znači da prethodno moraju biti raspravljeni svi navodi i izvedeni svi dokazi koje su stranke predložile.

Kako Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe, sem paušalnih navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u postupku čije je trajanje, zapravo, osporeno ustavnom žalbom, ne navodi druge razloge na kojima zasniva ovu povredu prava, Ustavni sud ove navode nije ni razmatrao, već se bavio, u suštini, izričito istaknutom povredom prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti