Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu o visini otpremnine

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnosioca kojom je osporavao presudu u vezi sa naknadom štete zbog manje isplaćene otpremnine. Sud je utvrdio da odluke redovnih sudova nisu bile proizvoljne i da nisu povredile pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7588/2015
13.07.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić , dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Milosavljević a iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. jula 2017 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slobodana Milosavljevića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2263/15 od 12. oktobra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Milosavljević iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 20. novembra 2015. godine, preko punomoćnika Zorana Rad ojevića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2263/15 od 12. oktobra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac podneo tužbu protiv tuženog „NIS“ a.d, Novi Sad, radi naknade materijalne štete zbog neisplaćenog dela otpremnine i zbog neisplaćene naknade za neiskorišćeni godišnji odmor, pri čemu je tužbeni zahtev za naknadu štete zbog neisplaćenog dela otpremnine zasnovao na odredbi člana 19. socijalnog programa, koji je sastavni deo međunarodnog ugovora o kupoprodaji akcija „NIS“ a.d, Novi Sad; da u osporenoj drugostepenoj presudi nisu dati svi odgovori na žalbene navode podnosioca.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Slobodan Milosavljević, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Osnovnom sudu u Novom sadu protiv tuženog „NIS“ a.d, Novi Sad, radi naknade materijalne štete zbog neisplaćenog dela otpremnine i zbog neisplaćene naknade za neiskorišćeni godišnji odmor.

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P1. 2247/13 od 5. juna 2015. godine odbio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 2263/15 od 12. oktobra 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog i da je dana 27. decembra 2012. godine podneo zahtev tužen om da mu odobr i sporazumni prestanak radnog odnosa; da su tužilac i tuženi zaključili sporazum o prestanku radnog odnosa sa danom 31. decembra 2012. godine; da je u čl. 3.4. i 5. navedenog sporazuma navedeno da će se tužiocu isplatiti ukupna naknada u novačnom iznosu od 1.187.334,00 dinara, da se poslodavac obavezuje da će zaposlenom isplatiti sve neisplaćene zarade, naknade zarada i druga primanja, i to zaradu za poslednji mesec radnog odnosa, kvartalnu premiju, naknadu štete za neiskorišćeni deo godišnjeg odmora za 2012. godinu i da su strane saglasne da se uplatom navedenog iznosa poslodavac oslobođa svih svoj ih obavez a prema tužiocu i da tužilac nema bilo kakva druga potraživanja prema poslodavcu; da je, pre zaključivanja predmetnog sporazuma, 17. juna 2008. godine zaključen socijalni program za „NIS“ a.d. i da je u članu 19. socijalnog programa predviđeno da se za vreme važenja socijalnog programa zaposlenima ne može otkazati ugovor o radu i da poslodavac može ponuditi zaposlenima da im prestane radni odnos, s tim da takvim zaposlenima isplati jednokratnu otpremninu u visini od 750 evra za svaku punu godinu rada provedenu u radnom odnosu uvećanu za jednokratnu otpremninu u visini četiri prosečne zarade u „NIS“ a.d. za mesec koji prethodi mesecu isplate otpremnine, kao i to da zaposlenima može prestati radni odnos samo na osnovu pisane saglasnosti zaposlenog da prihvata da mu prestane radni odnos i nakon isplate otpremnine u celosti; da je tužilac slobodno podneo zahtev za prestanak radnog odnosa, a nije tražio poništaj zaključenog sporazuma o prestanku radnog odnosa ni pojedinačno niti u celini; da se ne mogu prihvatiti navodi žalbe da je tuženi ultimativno ponudio tužiocu da mu sporazumno prestane radni odnos uz isplatu nižeg iznosa otpremnine od iznosa koji mu pripada prema odredbi socijalnog programa; da je potpisivanjem predmetnog sporazuma tužilac pristao da mu se isplati otpremnina utvrđena sporazumom; da ukoliko su u momentu zaključenja sporazuma na strani tužioca postojale mane volje odnosno ukoliko je bilo pretnje, prinude, zablude, sporazum ne bi proizvodio pravno dejstvo, ali tužilac nije podneo tužbu radi poništaja sporazuma zbog mane volje, već je sporazum i dalje punovažan; da je tužilac pisanim zahtevom sporazumno tražio prestanak radnog odnosa, koji je usledio nakon isteka roka za podnošenje zahteva po ponudi poslodavca; da kako je tuženi postupio u skladu sa članom 3. sporazuma kojim je utvrđen iznos koji je poslodavac obavezan da isplati tužiocu , a koji iznos je u celosti i isplaćen tužiocu, to je neosnovan zahtev tužbe za isplatu razlike između isplaćene otpremnine i otpremnine po socijalnom programu; da su neosnovani navodi tužioca u pogledu zaključenih sporazuma tuženog sa Vladimirom Živkovićem i Zvonimirom Aleksićem , ovo iz razloga jer su sporazumi sa ovim radnicima zaključeni u skladu sa socijalnim programom u kojima je navedeno da su isti zaključeni u skladu sa čl. 7, 19, 20. i 21. socijalnog programa, dok je tužilac sporazum zaključio nezavisno od socijalnog programa; da kako je zaključenim sporazumom o prestanku radnog odnosa utvrđen iznos koji je tuženi obavezan da isplati tužiocu na ime naknade štete za neiskorišće deo godišnjeg odmora za 2012. godinu, a koji iznos je tuženi tužiocu i isplatio, to je neosnovan deo tužbenog zahteva kojim tužilac traži naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor; da je tužilac zahtev za prestanak radnog odnosa podneo samoinicijativno, a nije dokazao da je pre toga podneo zahtev tuženom da mu omogući da koristi godišnji odmor za 2012. godinu i da je tuženi odbio da mu to omogući, a potpisivanjem sporazuma tužilac se saglasio da mu pripada naknada štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2012. godinu u iznosu koji je naveden u sporazumu.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za okretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 177. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog, kao i da je pre potpisivanja sporazuma, poslodavac dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

Odredbom člana 61. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da je zabluda bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine, da strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala s pažnjom koja se u prometu zahteva.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog pr ava nadležan da ceni instancioni (viši sud), u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga u ustavnoj žalbi, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen (u daljem tekstu: ESLjP) u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe, kao bivše zaposleno lice, podneo je tužbu protiv tuženog „NIS“ a.d, Novi Sad, između ostalog, radi naknade materijalne štete zbog neisplaćenog dela otpremnine.

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava odluka sudova u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presud e. Naime, iz utvrđenih činjenica proizlazi da je radni odnos podnosioca ustavne žalbe kod tuženog prestao na osnovu njegovog zahteva , po kome je sačinjen sporazum o prestanku radnog odnosa. Dakle, podnosilac je izabrao da mu prestane radni odnos kod poslodavca po osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa. Po oceni Ustavnog suda, postupajući sudovi pravno prihvatljivo zaključuju da se na taj sporazum ne mogu primeniti kriterijumi za obračun otpremnine ko je je tuženi predvideo Socijalnim programom. Ovo stoga što je u prvostepenom postupku utvrđeno da u vreme kada je podnosilac bio zainteresovan za sporazumni prestanak radnog odnosa tuženi više nije činio ponude za sporazumni prestanak radnog odnosa na osnovu Socijalnog programa, a o čemu su blagovremeno bili obavešteni svi zaposleni kod tuženog. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi i da je ustavnopravno prihvatljiv stav nadležnih sudova da iznos otpremnine određen sporazumom o prestanku radnog odnosa, koji je bio niži od iznosa koji je isplaćivan po Socijalnom programu, ne može uticati na punovažnost zaključenog sporazuma između tužilaca i tuženog, budući da je prilikom zaključe nja sporazum a o prestanku radnog odnosa podnosilac ustavne žalbe bio obavešten koliki će iznos otpremnine primiti u slučaju prestanka radnog odnosa i da tokom postupka nije dokazao da je bio u zabludi prilikom potpisivanja sporazuma .

Ustavni sud ocenjuje, takođe, da su parnični sudovi zauzeli ustavnopravno prihvatljivo pravno stanovište da je podnosilac zahtev za prestanak radnog odnosa podneo samoinicijativno, a nije dokazao da je pre toga podneo zahtev tuženom da mu omogući da koristi godišnji odmor za 2012. godinu i da je tuženi odbio da mu to omogući, a potpisivanjem sporazuma tužilac se saglasio da mu pripada naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2012. godinu u iznosu koji je naveden u sporazumu o prestanka radnog odnosa.

U vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da osporena drugostepena parnična presuda nije obrazložena, Ustavni sud konstatuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Obim dužnosti davanja obrazloženja može da varira u zavisnosti od prirode odluke i mora da bude određen u svetlu okolnosti slučaja (videti presude ESLjP: Ruiz Torija protiv Španije, 18390/91, od 9. decemb ra 1994. godine stav 29; Hiro Balani protiv Španije, 18064/91, od 9. decembra 1994. godine, stav 27; Higgins and Others protiv Francuske, 20124/92, od 19. februara 1998 . godine, stav 42.). Obaveza sudova da obrazlože svoje odluke, ne može da bude shvaćena kao zahtev za detaljan odgovor na svaki argument (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61 .). Takođe, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu ESLjP u predmetu Helle protiv Finske, 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Niži sud zauzvrat mora dati takve razloge koji će strankama omogućiti delotvorno korišćenje postojećeg prava na žalbu (videti presude ESLjP Hadjianastassiou protiv Grčke, 12945/97, od 16. decembra 1992. godine, stav 33; Hirvisaari protiv Finske, 49684/99, od 27. septembra 2001. godine, st. 31-32.). Inače, prednost zauzimanja istovetnog pravnog stanovišta u prvostepenim odlukama i u odlukama po redovnom pravnom leku ogleda se u tome da razlozi izneti u tim odlukama daju jasniju i precizniju sliku o osnovanosti nečijeg zahteva, te su stoga jači i razumljiviji .

Primenjujući navedene standarde na konkretni slučaj, Ustavni sud ocenjuje da je ispunjen standard obrazloženosti drugostepene sudske odluke i da je drugostepeni sud u osporenoj presudi dao odgovore na pravno relavantne žalbene navode podnosioca.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud smatra da su prvostepeni i drugostepeni sud ustavnopravno valjano obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari i da su obrazloženja i prvostepene i potvrđujuće drugostepene presude koja je osporena ustavnom žalbom, u skladu sa standardima uspostavljenim ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud utvrdio da navedenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava . Ovakvo pravno stanovište Ustavni sud je već zauzeo u svojoj Odluci Už-3040/2014 od 13. aprila 2017. godine .

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2263/15 od 12. oktobra 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe nije pov ređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu o visini otpremnine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti